Ot­ka­ko je svi­je­ta lju­di ži­ve i ra­de po raz­li­či­tim pra­vi­li­ma, stan­dar­di­ma i nor­ma­ma. Is­po­vi­je­da­ju raz­li­či­te re­li­gi­je, vje­ru­ju u ra­zna bo­žan­stva, ima­ju svo­je na­vi­ke i obi­ča­je. Ne­ki čak ide­o­lo­gi­ju pred­sta­vlja­ju kao po­sled­nju in­stan­cu ži­vo­ta, ne ma­re­ći ka­kva ne­dje­la i ne­po­čin­stva osta­vlja­ju za so­bom. Mi, pra­vo­slav­ni hri­šća­ni Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, vje­ru­je­mo u jed­no­ga Go­spo­da Bo­ga Isu­sa Hri­sta, je­di­no­rod­nog od Oca ro­đe­nog pri­je svih vje­ko­va. Svje­tlost od svje­tlo­sti. U Bo­ga isti­ni­tog. Vje­ru­je­mo da do­bro mo­ra po­bije­di­ti zlo, ma ko­li­ko se to zlo ve­li­kim či­ni­lo. Ne vje­ru­je­mo u sve­te zlo­či­ne, i oprost od gri­je­ha. Zna­mo da je Bog lju­bav i da ne ka­žnja­va. Čo­vjek svo­jim po­stup­ci­ma ka­zni sam se­be, i na­to­va­ri bre­me ko­je ni on sam, ni nje­go­vi su­na­rod­ni­ci ne mo­gu po­ni­je­ti. Po­je­din­ci se, na­rav­no, po­is­to­vje­te sa Ju­dom pa iz­da­ju se­be, na­rod i dr­ža­vu. Za­rad tri­de­set sre­br­nja­ka, ša­ke vla­sti, ili što jed­no­stav­no ta­ko že­le i mo­ra­ju. Ge­ni im na­la­žu da bu­du iz­ro­di, i oni je­dva če­ka­ju da pri­ku­pe bla­go ne­ča­sti­vih lju­di, pri­klo­ne se de­mo­nu, iz­da­ju Hri­sta i Cr­kvu Hri­sto­vu, i na kra­ju Ju­di­nim pu­te­vi­ma dr­ža­vu, pret­ke i po­tom­ke gur­nu u po­no­re bez po­vrat­ka.
Ovih da­na u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, ta­kvu sli­ku i po­ru­ku ša­lju dva pre­mi­je­ra, dva naj­bo­lja dru­ga, sa­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja - Alek­san­dar An­đel­kov Vu­čić i Mi­lo Ra­do­va­nov Đu­ka­no­vić. Do­če­ku­ju­ći Jen­sa Tor­val­do­vog Stol­ten­ber­ga kao naj­ve­ćeg he­ro­ja i s naj­ve­ćim po­ča­sti­ma, ovaj dvo­jac po­ni­ža­va sve ča­sne i če­sti­te Sr­be i Cr­no­gor­ce. Jens je ina­če pr­vi čo­vjek NA­TO sa­ve­za, or­ga­ni­za­ci­je di­rekt­no upe­re­ne pro­tiv pra­vo­sla­vlja. Đu­ka­no­vić je pri­va­ti­zo­vao pi­ta­nje po­ziv­ni­ce u ovu zlo­či­nač­ku ali­jan­su. Kao da mu je ne­ko ša­lje ku­ći, da ga zo­ve na svad­bu ili ne­ko dru­go pri­vat­no oku­plja­nje pa za­peo: ''Ja tre­ba da do­bi­jem po­ziv­ni­cu!'' Ja­sno je da je, kao sva­ki dik­ta­tor, i on pre­stao nor­mal­no da ra­su­đu­je, pa mu se či­ni da je to nje­go­va lič­na, a ne stvar či­ta­vog na­ro­da Cr­ne Go­re. Šta god da bu­de s tom po­ziv­ni­com na­rod se mo­ra na po­šte­nom re­fe­ren­du­mu iz­ja­sni­ti šta mi­sli o to­me. Ma­da su on i nje­gov brat Aco, po­znat kao pr­vi ban­kar u ovoj opljač­ka­noj dr­ža­vi, sve pri­va­ti­zo­va­li pa ni­je ni ču­do da je umi­slio da je i ovo pi­ta­nje pri­vat­nog ka­rak­te­ra. Oni mi­sle da je dr­ža­va Cr­na Go­ra nji­ho­vo pri­vat­no vla­sni­štvo. Bo­ga­mi su se grd­no pre­va­ri­li. Nit' je pri­vat­na, ni­ti će ovo zlo do­vi­je­ka. Kad se pro­mi­je­ni vlast, a to je vr­lo br­zo, stva­ri u Cr­noj Go­ri će po­sta­ti mno­go ja­sni­je. No­ve, ne­za­vi­sne in­sti­tu­ci­je pra­vo­su­đa će na tran­spa­ren­tan na­čin pro­vje­ri­ti svu imo­vi­nu do­tič­nih, kao i nji­ho­vih slu­gu i vo­đa ra­znih kla­no­va. Po­što je ne­za­ko­ni­to ste­če­na, tu imo­vi­nu će im dr­ža­va od­u­ze­ti. Ta­ko­đe će se spe­ci­jal­ni su­do­vi po­za­ba­vi­ti pi­ta­njem mi­ta, ko­rup­ci­je i ne­re­gu­lar­nih pri­va­ti­za­ci­ja. Na­rod Cr­ne Go­re će vi­dje­ti ka­kva i ko­li­ka je kra­đa i kri­mi­nal na­pra­vljen. E tu vam Đu­ka­no­vi­ći Mar­ko­vi­ći Ve­ljo­vi­ći i osta­li ni NA­TO, ni ni­ko ne­će po­mo­ći! Pi­ta­nje je šta bi u ta­ko ja­koj i mi­li­tant­noj or­ga­ni­za­ci­ji pred­sta­vlja­la Cr­na Go­ra? Be­zna­čaj­ni šraf u toj ma­ši­ne­ri­ji ko­ja uni­šta­va lju­de, na­ro­de, je­zi­ke i kul­tu­re. Sve pod pla­štom evrop­skog pu­ta. Ono što ozbilj­no bri­ne na tom žur­nom evro­a­tlant­skom pu­tu je­ste či­nje­ni­ca da su do­ju­če­ra­šnji vjer­ni po­klo­ni­ci bolj­še­vi­zma u Cr­noj Go­ri pre­ko no­ći po­sta­li naj­gr­la­ti­je slu­ge bri­sel­skog li­be­ral-ka­pi­ta­li­zma. Ni­je li to pi­ta­nje o ko­jem bi va­lja­lo raz­mi­sli­ti? Ne sa­mo se­be ra­di ne­go i Evro­pe ra­di. Ra­di oču­va­nja svog iden­ti­te­ta, obra­za, do­sto­jan­stva i slo­bo­de za ko­ju nas je Bog stvo­rio. Zbog kr­vi ne­du­žnih i ne­vi­nih ko­je je NA­TO po­bio. Du­žni smo kao dr­ža­va da žr­tve iz Mu­ri­na i Da­ni­lov­gra­da ne za­bo­ra­vi­mo i ne pri­hva­ti­mo da su gro­bo­vi na­še dje­ce, te hum­ke na­to­plje­ne mu­če­nič­kim su­za­ma ro­di­te­lja uza­lud­ne. Dra­gi Jen­se, vje­ro­vat­no vas la­žu, jer mi vam dje­cu ni­kad ne­će­mo opro­sti­ti.
A Alek­san­dar Vu­čić, na­mje­šte­nog osmije­ha, uži­va u pri­či ''ma­log'' Jen­sa ko­ji je ro­đen u Be­o­gra­du. S ta­kvom eg­zal­ti­ra­no­šću slu­ša ka­ko mu je otac Tor­vald, ina­če ta­da­šnji di­plo­ma­ta u na­šoj dr­ža­vi, pr­vi sla­do­led ku­pio u Be­o­gra­du. Div­no nam je vra­tio. Za taj sla­do­led do­bi­li smo to­ne NA­TO bom­bi, po­bi­je­nu dje­cu, že­ne, star­ce, hra­bre voj­ni­ke, uni­šte­ne bol­ni­ce, pru­ge, mo­sto­ve i ote­ta nam je sve­ta srp­ska ze­mlja Ko­so­vo i Me­to­hi­ja. Za­mi­sli­te ka­ko je maj­ci i po­ro­di­ci ma­jo­ra Zo­ra­na Ra­do­sa­vlje­vi­ća? Vu­čić ubi­cu nji­ho­vog i na­šeg he­ro­ja do­če­ku­je s po­ga­čom i so­lju? Sje­tih se ka­ko je Zo­ran, kad ga je maj­ka pi­ta­la za­što ide sam na to­li­ke ame­rič­ke avi­o­ne, od­go­vo­rio : ,,Maj­ko, mo­ram. Šta je čo­vjek ako iz­gu­bi svo­ju otadž­bi­nu?'' Naš bra­te u Hri­stu, po­no­su i di­ko ro­da srp­sko­ga, po­no­su svo­je i svih maj­ki znaj da ćeš uvi­jek ži­vje­ti u sr­ci­ma slo­bod­nih lju­di i Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca ko­ji se ne pro­da­ju za Ju­di­ne sre­br­nja­ke.
Alek­san­dar Vu­čić je za sa­mo je­dan dan am­ne­sti­rao Ame­ri­ku od svih zlo­či­na ko­je nam je na­ni­je­la. Am­ne­sti­rao je za ma­log an­đe­la Mi­li­cu Ra­kić i de­se­ti­ne dje­ce. Am­ne­sti­rao je za Gr­de­lič­ku kli­su­ru, Niš, lju­de iz RTS-a, ri­ječ­ju, opro­stio im je sva­ku kap srp­ske kr­vi. Mi im to ne mo­že­mo opro­sti­ti. Za­to, bra­ćo mo­ja, pa­met u gla­vu, de­ma­ski­raj­mo ovu dvo­ji­cu slu­ga Za­pa­da. Okre­ni­mo se Mo­skvi, čed­noj maj­ci Ru­si­ji ko­ja nas je bra­ni­la u muč­nim vre­me­ni­ma i ozdra­vi­la vje­rom u Bo­ga je­di­no­ga i svo­jom pra­ved­nom mi­šlju. Ne­ka nam hra­bri bu­du uzor, da bi­smo po­no­vo pro­na­šli svoj iden­ti­tet. Tre­ba nam sje­ća­nje na pro­šlost i ve­za s pro­šlo­šću, jer sa­mo ta­ko će­mo oda­bra­ti pra­vi put za bu­duć­nost.

Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić