Ni­je ne­vje­ro­vat­no da je Di­mi­tri­je Si­na­it (zva­ni i Ol­tar­nik), ko­ji je na Si­na­ju dje­lo­vao na iz­ma­ku 11. vi­je­ka po­te­kao s pro­sto­ra oko (ili iz­me­đu) Tra­vu­ni­je i Du­klje i da je Psal­tir pi­sao go­to­vo sto go­di­na pri­je ne­go što je Sv. Sa­va or­ga­ni­zo­vao knji­žev­ni rad sve­to­gor­skih ka­lu­đe­ra. Od po­če­ta­ka slo­ven­ske (srp­ske) knji­žev­no­sti na­ši oci pred­vod­ni­ci za­go­va­ra­li su i po­dr­ža­va­li, sva­ko u mje­ri svo­jih mo­ći, uni­ver­zal­ni, sve­pra­vo­slav­ni kon­cept afir­ma­ci­je i odr­ža­nja vi­zan­tij­skog na­če­la sim­fo­ni­je dr­ža­ve i vje­re i či­ta­vo po­li­tič­ko-cr­kve­no preg­nu­će ne­ma­njić­ke di­na­sti­je i ni­za ma­njih ve­li­ka­ških ro­do­va kroz isto­ri­ju ni­je ni­šta dru­go do po­ku­šaj re­sti­tu­ci­je umi­ru­ćeg is­toč­no­ro­mej­skog car­stva. Srp­sko pra­vo­sla­vlje je svo­jim iz­vor­nim, ći­ri­lo­me­to­di­jev­skim sa­dr­ža­ji­ma po­dr­ža­va­lo na­ju­ni­ver­zal­ni­ji, naj­nad­na­ci­o­nal­ni­ji hri­šćan­ski obra­zac vje­re ko­ji i pri­mor­ski i dru­gi Sr­bi, svo­jim opo­ruč­nim dje­li­ma, svje­do­če sve do po­lo­vi­ne 18. vi­je­ka. Sva­ko u mje­ri mo­guć­no­sti. Ali, po­sto­ji je­dan iz­ra­zi­to srp­ski obi­čaj ko­ji, ko­li­ko do ju­če, ni­su mo­gli sa­tri­je­ti svi vi­ho­ri ve­li­kog svi­je­ta i ka­da je svoj oso­be­ni i u isto­rij­skoj ge­ne­zi kom­pli­ko­va­ni iz­raz na­la­zio kod na­ših ri­mo­ka­to­li­ka. To je sla­va. Kr­sno ime. Uvje­ren sam da na da­na­šnji dan ne po­sto­ji ni­jed­na, re­ci­mo, ri­mo­ka­to­lič­ka du­bro­vač­ka ili bo­ke­ška fa­mi­li­ja ko­ja se ne sje­ća kr­snog ime­na. Mo­žda nas i da­nas kr­sno ime u dvje­ma cr­kva­ma u naj­ve­ćoj mje­ri pred Bo­gom uje­di­nju­je. U Sr­ba, ko­mu­ni­zam je po­ta­kao unu­tra­šnje isto­rij­ske an­ta­go­ni­zme i u 20. vi­je­ku pro­iz­veo su­kob ko­ji se oko­ri­stio svjet­skim po­ža­ri­ma da se pro­du­bi u na­rod­ni ras­kol ko­ji ni do da­nas ni­je sa­ni­ran. Po­sled­nji je cr­no­gor­ski. Mo­gla je ple­me­ni­ta lo­za du­brav­skih Mi­lo­ra­do­vi­ća po­ti­ca­ti od ilir­skih vla­ha, ali ka­ko na ob­zo­ru na­rod­ne i cr­kve­ne isto­ri­je po­sli­je tur­skih osva­ja­nja uoči­ti pra­vo­slav­ni­ju, pa ako ho­će­mo i srp­ski­ju fa­mi­li­ju? Po mo­me skrom­nom ra­su­đi­va­nju, srp­stvo je pra­vo­sla­vlje uni­ver­zal­nog, vi­zan­tij­skog vi­di­ka i do­ma­ša­ja. To mu je naj­fi­ni­ji, ar­hiv­ski po­svje­do­če­ni iz­raz. U nje­mu se ukr­šta i knji­žev­no-umjet­nič­ko stva­ra­la­štvo naj­bo­ljih pred­stav­ni­ka na­šeg na­ro­da ko­ji su gle­da­li da nji­me ob­gr­le či­ta­vi is­toč­no­me­di­te­ran­ski ba­sen. Da se sa­sta­vlja­ju sa sre­di­šnjim svi­je­tom, a ka­ko iz­gle­da, da mu kat­kad i pred­nja­če. Na­ši ra­ni oci kre­ta­li su se ka svo­jim vi­zan­tij­skim iz­vo­ri­ma na Si­na­ju i u Grč­koj i sa­da se ja­vlja­ju svo­jim dje­lom sa mje­sta naj­da­ljeg osje­ćaj­nog do­ma­ša­ja ve­li­kih srp­skih opo­ru­ka pred­vu­kov­skog raz­do­blja. Sa­da se, ne slu­čaj­no sa­da, vra­ća­ju ku­ći. Ali, još jed­nom, te­melj­no na­rod­no sve­srp­sko obi­ljež­je je kr­sno ime. U nje­mu se i da­nas, u ras­ko­lu, sva Cr­na Go­ra uje­di­nju­je. Ma­le su i ne­znat­ne po­li­tič­ke sna­ge ko­je su do­ni­je­le oru­đa raz­grad­nje. Ne mo­gu tra­ja­ti. Sve mi­mo Da­ni­lo­ve lo­ze, na­sta­vlja­ča ne­ma­njić­ke po­li­tič­ko-cr­kve­ne tra­di­ci­je, ov­dje ne­ma po­li­tič­ku per­spek­ti­vu. Ne­ma po­želj­ni­je i mo­der­ni­je, sve­vre­me­ne po­li­tič­ke ini­ci­ja­ti­ve od nje­go­šev­sko-pe­tro­vić­ke. Ja sam uvje­ren da će Cr­no­gor­ci kr­snog ime­na pro­na­ći put. I oni ko­ji ve­li­kom kne­zu Mi­ro­sla­vu Ne­ma­nji­ću od­ri­ču nje­go­vu Knji­gu ne pi­ta­ju­ći se o Vu­ka­no­voj knji­zi. I nji­ho­va na­rod­na knji­žev­na tra­di­ci­ja se­že u po­čet­ke slo­ven­skog knji­žev­nog stva­ra­la­šta oli­če­nog Di­mi­tri­jem Si­na­i­tom i Sve­tim Sa­vom Srp­skim. Ko ho­će ma­lu Cr­nu Go­ru – slo­bo­da mu. Ko ho­će ve­li­ku, ko­li­ko je ve­li­ko mi­le­ni­jum­sko kul­tur­no-isto­rij­sko stva­ra­la­štvo na­šeg na­ro­da, sa­sta­vi­će se u kr­snom ime­nu.

Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar