Pu­nih pet­sto go­di­na (od 14. do kra­ja 19. vi­je­ka) smrt ko­ja bi na­stu­pi­la na­kon na­glog gu­blje­nja svi­je­sti na­zi­va­la se apo­plek­si­ja. Ri­ječ je grč­kog po­ri­je­kla i pod­ra­zu­mi­je­va "na­pad iz­da­le­ka". Da­nas, u me­di­ci­ni, sva­ko fa­tal­no kr­va­re­nje unu­tar or­ga­na (po­put mo­zga, sr­ca, plu­ća) uz na­pra­san iz­o­sta­nak svje­sno­sti pod­vo­di se pod apo­plek­sič­ni na­pad... ili po­zna­ti­je: in­farkt ili kap.
Me­đu­tim, po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka, ter­min vi­še ni­je is­klju­či­vo re­zer­vi­san za po­me­nu­ta sta­nja... ne­ko­li­ko fi­lo­zo­fa po­či­nje da ob­mo­ta­va ne­ke pot­pu­no dru­ga­či­je vi­tal­ne na­mo­ta­je vu­ni­com od apo­plek­si­je. Lju­di ko­ji su do­ve­de­ni na rub ner­vnog slo­ma, izi­ri­ti­ra­ni do ob­ne­vi­dje­li­ce, erup­tiv­no bi­je­sni i pro­ži­mu­će lju­ti za­do­bi­še eti­ke­tu apo­plek­ti­ci. Ne­što što u na­šim rječ­ni­ci­ma još ni­je ak­ti­vi­ra­no.
Du­go je psi­ho­lo­gi­ja na ova­kav tret­man glu­po ću­ta­la, sma­tra­ju­ći da ta­kvo sta­nje već ima svo­je ime - afe­kat. Umi­je­ša­li su se pro­fi­li­ča­ri, volj­no ob­ja­sniv­ši da afe­kat pod­ra­zu­mi­je­va ne­kon­tro­li­sa­nu se­kven­cu ne­ar­ti­ku­li­sa­nog, če­sto de­struk­ti­nog po­na­ša­nja ko­je, za raz­li­ku od apo­plek­tič­ne ljut­nje, ne tra­je du­go. Kad su se uvje­ri­li u raz­li­ke za­po­če tran­zi­ci­ja i u psi­ho­lo­gi­ji... Ne­ma­li broj in­sti­tu­ta pri­hva­ta ter­min kao fju­ri­o­znu stav­ku (ste­pen iz­nad bi­je­sa) pa po­če­še da se do­vi­ja­ju ra­di li se o ne­če­mu što bi tre­ba­lo tre­ti­ra­ti me­di­ka­men­ti­ma, i šta ako se is­po­sta­vi da je u pi­ta­nju nor­mal­na re­ak­ci­ja, a ne pa­to­lo­ška ka­te­go­ri­ja? Tre­ba­lo je sve po­drob­no is­pi­ta­ti... nad­gle­da­ti pri­mje­re, te pom­no bi­lje­ži­ti sva­ku spon­ta­nu pro­mje­nu. Ta­ko i bi. Pu­nih tri­de­set osam go­di­na tra­ja­lo je ple­ka­nje u ži­vo­te oda­bra­nih gru­pa po­je­di­na­ca gdje su po­seb­no osje­tlji­ve ka­te­go­ri­je du­ša pu­šta­ne da do­ži­ve is­cr­plju­ju­ći bi­jes... ko­ji bi ne­ke ko­štao ži­vo­ta. Re­zul­ta­ti su ob­ja­vlje­ni 2013. go­di­ne i, oče­ki­va­no, po­ra­zi­li pla­ne­tu. Na­i­me, ra­di se o pa­to­lo­škom sta­nju ko­je in­si­sti­ra na tre­ti­ra­nju, isto­dob­no, is­po­sta­vi­lo se da je ri­ječ o po­ja­vi ko­ju ve­ći­na lju­di da­nas sa­mo­stal­no pre­ži­vlja­va, usa­mlje­no te­gli. Uklju­ču­ju­ći i vas ko­ji ovo či­ta­te.
Apo­plek­ti­ci na­sta­ju, ne ra­đa­ju se. Srdž­ba ko­ju no­se te­me­lji se na du­go­go­di­šnjim na­sla­ga­ma ne­za­do­volj­stva i ne­is­pra­žnje­ne ljut­nje. Ne­mo­guć­nost da re­a­gu­je­te (po­rav­na­te stva­ri) u vri­je­me ka­da su i po­če­le da vas iri­ti­ra­ju do­ve­šće do ne­sa­gle­di­vih pro­vo­ka­ci­ja unu­tar uma. Oki­da­či mo­gu bi­ti ra­zni: po­sao, po­ro­di­ca, brak, ško­la, oko­li­na, pri­ja­te­lji, ne­pri­ja­te­lji... I, što se mo­ra na­gla­si­ti, do apo­plek­si­je vas do­vo­de is­klju­či­vo dru­ga li­ca, lju­di s ka­tra­nom u oči­ma. Ona je ko­pi­le ko­je po­je­di­ni na­pra­ve va­ma. Bez mo­guć­no­sti abor­tu­sa.
Bu­di­će­te se s men­tal­nom bu­kom, ju­tra će vam za­po­či­nja­ti sklup­ča­nom ner­vo­zom pod­no vi­tog re­bra, bi­će­te kiv­ni na naj­ro­đe­ni­je... u gla­vi će­te zo­rom vo­di­ti ras­pra­vu sa sva­kom oso­bom ko­ju po­zna­je­te. Na­kon ne­ko­li­ko sa­ti za­ma­ha ljut­nje za­ći će­te u po­zi­ci­ju stra­ha - bo­ja­zni da će vas ne­ko baš ta­da ugro­zi­ti. To­kom ostat­ka da­na go­rak uti­sak "pro­ga­nja­nja" će se do­ne­kle smi­ri­ti... po­su­sta­je pred­ve­če, da bi ga za­mi­je­ni­le lo­ša slut­nja i ne­mi­ri. U kre­vet se od­la­zi s tu­gom ili ma­lo­du­šno­šću... obje se sklup­ča­ju pod ja­stuk. No, ni ta­da ni­ste pot­pu­ni apo­plek­ti­ci. Ona je sam vrh grd­ne pla­ni­ne. Po­sled­nji stu­panj u ska­li. Tre­nom ka­da na sa­svim sit­nu stvar pra­sne­te, ujed­no za­ni­je­mi­te od ku­lja­nja bi­je­sa, znaj­te da ste du­šom uda­ri­li u ta­van. Ta­da je bo­lje da poč­ne­te da tr­či­te, ska­če­te, ša­ma­ra­te zid, gre­be­te ze­mlju, ne­go da osta­ne­te ne­mu­šti fak­tor ko­ji dre­ždi ko stra­ši­lo na mje­stu zlo­či­na. U su­prot­nom, ne­ko, uklju­ču­ju­ći i vas, ne­iz­o­stav­no stra­da.
Če­sto sam kod dru­gih pri­mje­ći­vao sip­to­me du­šev­ne apo­plek­si­je. Če­sto se od­no­si­lo na naj­bli­žu oko­li­nu. Ta­da ću­tiš, ne po­ka­zu­ješ pr­stom na kre­zu­bu ba­bu. Ne smi­ješ da im skre­neš pa­žnju na zja­pe­ću ra­nu... da je nok­ti­ma ne po­če­šu i za­gno­ja­ve. Ta­da pred­la­žem da neo­sno­va­no ogo­va­ra­mo, da plju­va­mo po ne­mi­loj sva­ko­dne­vi­ci i psu­je­mo, i te ka­ko soč­no za­psu­je­mo. Da, u pr­vih de­se­tak mi­nu­ta če­lja­de­tu mo­žda bu­de lo­še dok ri­je­či ku­lja­ju, ali na­kon po­la sa­ta la­ja­nja na pod­ze­mlje i zvi­je­zde na­stu­pa mo­me­nat od ne­ko­li­ko du­bo­kih uz­da­ha. Ta­ko li­je­pih, du­bo­kih uz­da­ha. Osje­tim da je bi­će udah­nu­lo iz je­zgra onog vre­me­na ka­da di­sa­ti ni­je bi­lo ka­dro. I pr­vo ski­da­nje lo­šeg lo­ja je za­vr­še­no. Sa osta­lim na­sla­ga­ma ne znam ka­ko... Mo­žda je rje­še­nje u kon­stant­nom tr­ča­nju?
U sva­kom slu­ča­ju, za sve vas ko­ji pa­ti­te, ili ste na pra­gu ne­čeg što uvo­di u apo­plek­si­ju je­dan iskren sa­vjet... Kad god, i u če­mu god se na­šli, pret­hod­no do­bro uči­taj­te oko­li­nu sa svim de­ta­lji­ma, pri­je ne­go se u nju uči­ta­te.
Taj­na je u pro­mi­šlja­nju, ni­ka­ko u na­knad­nom raz­mi­šlja­nju.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić