Av­gust ove go­di­ne. Sta­jao je na ma­lom pro­ši­re­nju po­red pu­ta Gac­ko–Fo­ča uz sto­čić na ko­jem su bi­le kor­pi­ce pu­ne cr­nih šum­skih ja­go­da. Vi­sok, ko­štu­njav, sa si­je­dom po­lu­bra­dom, vje­ro­vat­no je do­bro pre­ba­cio 80 go­di­na. Za­u­sta­vio sam moj rat­ni, ame­rič­ki „dodž” iz 1944.
– Pri­ja­te­lju, gdje je ov­dje se­lo Pre­đel?
– A to ste vi, sa te­le­vi­zi­je. Ovo je se­lo Pre­đel, a što pi­ta­te?
– Do­la­zio sam ov­dje lje­ti, pri­je mno­go go­di­na, kod jed­nog La­ti­fa, kod nje­ga u se­o­skoj ku­ći bo­ra­vio sam po mje­sec da­na s ro­di­te­lji­ma, a tu je bli­zu bio i pla­nin­ski lo­gor in­že­nje­rij­ske je­di­ni­ce JNA iz Fo­če. Voj­ska je gra­di­la put Fo­ča–Gac­ko pre­ko Če­mer­na od 1956. do 1958, ko­man­dant je­di­ni­ce bio je pu­kov­nik Sta­ni­mi­ro­vić, moj otac je bio na­čel­nik šta­ba tog in­že­nje­rij­skog pu­ka. Ti­to i Na­ser su otvo­ri­li taj put. Sje­ćam se se­la Pre­đe­la i La­ti­fa, do­bar i di­van čo­vjek. Eto, to­li­ke go­di­ne su pro­šle, vo­lim da pro­đem ovim pu­tem. Ne­go, da li zna­te, ima li ne­kog La­ti­fa u ovom se­lu?
–Ne­ma ov­dje vi­še La­ti­fa, moj go­spo­di­ne, kao što ne­ma La­za­ra u dru­gim se­li­ma.
Ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje, za­u­sta­vio sam se. Sve je ov­dje bli­zu i sve je na vi­di­ku. I Vu­če­vo s ka­tu­ni­ma i bo­ga­tim pa­šnja­ci­ma na Agi­ća Rav­ni i Mr­kalj-Kla­da­ma i ma­siv Ma­gli­ća, ona­ko go­ro­sta­san i ple­ćat, i Vo­lu­jak pro­ša­ran za­o­sta­lim sni­e­gom, go i ka­me­nit, i šu­mo­vi­ta Ze­len­go­ra s vr­ho­vi­ma ra­su­tim na sve stra­ne, a iz­me­đu nje i Vo­luj­ka, pre­ko Dra­goš-Se­dla, u ka­njo­nu iz­me­đu na­o­štre­nih li­ti­ca, vječ­no hu­či hlad­na Su­tje­ska.
Ka­kav je to bio mo­ral onih ko­ji su ov­dje 1943. ju­ri­ša­li na ne­bo pro­tiv svjet­skih sil­ni­ka i osva­ja­ča. Ka­kav je to bio is­pit ljud­ske čvr­sti­ne i svi­je­sti. Ko­li­ko smo da­nas svi mo­ral­no ma­li i sla­bi u od­no­su na njih. Za šta su oni, za­pra­vo, iz­gi­nu­li? Sr­bi, Hr­va­ti, Cr­no­gor­ci, Mu­sli­ma­ni, Slo­ven­ci… Za pljač­ka­šku tran­zi­ci­ju i kor­po­ra­tiv­
no upra­vlja­nje? Da bi, ume­sto Ver­mah­ta, u Bo­snu sti­gli mu­dža­he­di­ni iz Av­ga­ni­sta­na, Ira­ka, Je­me­na, Si­ri­je? Da vi­še ne­ma do­brog La­ti­fa iz se­la Pre­đel? Ko­ji je svo­ju vje­ru is­po­vi­je­dao ta­ko da dru­gi­ma ne sme­ta.
Po­put svih Mu­sli­ma­na u Bo­sni, i Ali Ih­san je od­ra­sla no­se­ći za­pad­njač­ku odje­ću. Uči­li su je da Ku­ran ne tre­ba uvi­jek da shva­ta bu­kval­no. Iako je sla­vi­la ne­ke mu­sli­man­ske pra­zni­ke, ni­je se raz­li­ko­va­la od svo­jih dru­ga­ri­ca Srp­ki­nja i Hr­va­ti­ca.
Sa­da je Ali Ih­san ob­u­če­na od gla­ve do pe­te u cr­nu odje­ću u sa­u­dij­skom sti­lu. I pri­dru­žu­je se ma­sov­nim pro­te­sti­ma kad god vla­sti u Sa­ra­je­vu od­lu­če da ne­kog od osum­nji­če­nih pri­pad­ni­ka bo­san­skih mu­dža­he­di­na iz­ru­če ame­rič­kim vla­sti­ma. Pre­ma spo­ra­zu­mu iz Dej­to­na, svi stra­ni rat­ni­ci, od­no­sno mu­dža­he­di­ni iz islam­skih ze­ma­lja, mo­ra­li su da na­pu­ste BiH do 16. ja­nu­a­ra 1996. To se ni­je do­go­di­lo. Po­sle 11. sep­tem­bra 2001. SAD su iz­vr­ši­le pri­ti­sak na vla­du u Sa­ra­je­vu da pro­tje­ra pre­o­sta­le mu­dža­he­di­ne i pre­i­spi­ta rad arap­skih hu­ma­ni­tar­nih i isla­mi­stič­kih or­ga­ni­za­ci­ja. Ni­šta od to­ga, mu­dža­he­di­ni su osta­li.
– Oni su pro­li­va­li svo­ju krv za na­šu ze­mlju – ka­že ogor­če­no Ali Ih­san. – Ne da­mo ih.
Ona je jed­na od vi­še hi­lja­da bo­san­skih Mu­sli­ma­na ko­ji su pri­hva­ti­li ul­tra­kon­zer­va­tiv­ni pra­vac isla­ma po­sle ra­ta u BiH. Da li je u ma­nji­ni? Vje­ro­vat­no, jer ve­ći­na Mu­sli­ma­na u BiH is­po­vi­je­da svo­ju vje­ru na li­be­ra­lan na­čin. No, sje­me za pri­hva­ta­nje mi­li­tant­nog isla­ma po­si­ja­li su arap­ski mu­dža­he­di­ni, ili „sve­ti rat­ni­ci”, ko­ji su hr­li­li u BiH da se kao do­bro­volj­ci bo­re u ra­tu pro­tiv bo­san­skih Sr­ba i Hr­va­ta, od 1992. do 1995. Bo­ri­li su se u sa­mo­stal­nim mu­dža­he­din­skim je­di­ni­ca­ma, ali u okvi­ru ar­mi­je Fe­de­ra­ci­je. Ka­sni­je su mno­gi osta­li u Bo­sni, po­že­ni­li se po še­ri­jat­skom pra­vu sa po če­ti­ri, pet do­ma­ćih že­na, do­bi­li bo­san­sko dr­ža­vljan­stvo, ali i odr­ža­li kon­tak­te s „ko­le­ga­ma” na Bli­skom is­to­ku, u Av­ga­ni­sta­nu, na Kav­ka­zu.
Bo­sna je, na­ža­lost, cr­na ru­pa Evro­pe, za­pra­vo BiH je već ušla u EU, na­rav­no, po­red Bel­gi­je, pa i Fran­cu­ske, ka­da su u pi­ta­nju ra­di­kal­ni isla­mi­sti. Jer, po bo­san­skim saj­to­vi­ma vo­de se di­sku­si­je o to­me je li po­treb­no odo­bre­nje ro­di­te­lja da bi ne­ko ma­lo­lje­tan mo­gao da se bo­ri u dži­ha­du. Ima i di­sku­si­ja u ko­ji­ma se hva­le bom­ba­ši-sa­mo­u­bi­ce.
„Islam će na kra­ju svu­da tri­jum­fo­va­ti, i u Sa­ra­je­vu i u Va­šing­to­nu”, iz­ja­vio je još pri­je 12 go­di­na Fa­ruk Vi­ska, vo­di­telj saj­ta „Islam Bo­sna.com”. Što se ti­če Sa­ra­je­va, bio je u pra­vu, za Va­šing­ton se ipak pre­va­rio. Ina­če, sajt je bio pre­pun sli­ka Osa­me bin La­de­na i Jor­dan­ca Ha­ta­ba, ta­da­šnjeg vo­đe te­ro­ri­sta u Če­če­ni­ji.
Iako je ve­ći­na bo­san­skih Mu­sli­ma­na za­dr­ža­la se­ku­lar­ni na­čin ži­vo­ta i po­is­to­vje­ću­je se sa Za­pa­dom, ra­di­kal­na ide­o­lo­gi­ja isla­ma uspje­la je da pri­vu­če i ne­ke obra­zo­va­ne mla­de lju­de u Bo­sni. To je, za­pra­vo, sko­ro po­sta­la mo­da.
Ner­min Ka­ra­čić bio je u ra­tu pri­pad­nik bo­san­skih spe­ci­jal­nih sna­ga, po­sle je bio na če­lu jed­ne od islam­skih omla­din­skih or­ga­ni­za­ci­ja u Sa­ra­je­vu. I tvr­dio je „da je Bin La­den bio ne­vin, da je na­pad od 11. sep­tem­bra 2001. je­vrej­ska za­vje­ra i da Za­pad vo­di rat pro­tiv isla­ma”.
Do­bri čo­vjek La­tif iz se­la Pre­đel bio je Mu­sli­man i stal­no se osmje­hi­vao. O Ira­ku, Av­ga­ni­sta­nu i Si­ri­ji ni­kad čuo. Od svi­je­ta, vi­dio je sa­mo Fo­ču. Pi­jač­nim da­nom. Gdje ne­sta­do­še La­ti­fi? Ne 1995., već uoči ra­ta 1992.? Ili ih, ipak, ima…
iskra.co

Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski