Mla­di srp­ski na­uč­nik je pri­je ne­ko­li­ko da­na, na sku­pu po­sve­će­nom Dej­ton­skom spo­ra­zu­mu, u za­ključ­ku iz­la­ga­nja po­sta­vio pi­ta­nje za­što po­sle broj­nih spo­me­ni­ka po­dig­nu­tih Fra­nji Tuđ­ma­nu ši­rom Hr­vat­ske i mu­ze­ja po­sve­će­nog Ali­ji Izet­be­go­vi­ću - usred Sa­ra­je­va - u Be­o­gra­du ma­kar jed­na uli­ca ne po­ne­se ime Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.
Na­iz­gled be­smi­slen pred­log. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je vo­dio srp­ski na­rod u vre­me­nu op­šte pr­o­pa­sti. Za tu tra­ge­di­ju ve­li­ku kri­vi­cu ima­la je i nje­go­va par­ti­ja, a po­seb­no on i gru­pa lju­di oko nje­ga. Oni su ne­po­gre­ši­vo ka­sni­li i ne­do­sta­tak stra­te­gi­je za­mje­nji­va­li po­li­tič­kom vje­šti­nom i po­pu­lar­no­šću. Mi­lo­še­vi­ćev re­žim ostao je ta­lac pro­pa­le ju­go­slo­ven­ske ide­je i ne­u­spje­šnog mo­de­la sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. On je po­sred­no ili ne­po­sred­no bio uklju­čen u vo­đe­nje ra­to­va, ko­ji su se svi osim jed­nog za­vr­ši­li po­ra­zi­ma, a i srp­ske voj­ske su to­kom nji­ho­vog tra­ja­nja či­ni­le zlo­či­ne. Mi­lo­še­vić ni­je sa­mo vo­dio rat šti­te­ći Ko­so­vo i srp­ske ze­mlje, on je bio su­ko­bljen i sa svim srp­skim tra­di­ci­ja­ma i usta­no­va­ma ko­je ni­su na­sta­le u so­ci­ja­li­zmu – sme­ta­li su mu ka­ko srp­ska cr­kva ta­ko i srp­ski grb. O Mi­lo­še­vi­će­voj de­mo­kra­tič­no­sti da i ne go­vo­ri­mo. Ni­je fal­si­fi­ko­vao sa­mo iz­bo­re u Sr­bi­ji već i u Srp­skoj Kra­ji­ni. Uhva­ćen, on je 1997. i 2000. mo­rao da pri­zna vo­lju na­ro­da uz ne­mu­šte iz­go­vo­re. Ka­ko sla­vi­ti Mi­lo­še­vi­ća da­nas, ka­da su pri­sta­li­ce nje­go­vog re­ži­ma od­re­da gla­sa­či stra­na­ka za ko­je su Ta­dić (kao pred­sjed­nik re­pu­bli­ke) i Ko­štu­ni­ca (kao pre­mi­jer) po­sta­li de­sni eks­tre­mi­sti?
Ova­ko po­sta­vlje­na Mi­lo­še­vi­će­va ulo­ga ipak pred­sta­vlja jed­no­stra­no tu­ma­če­nje. Na­i­me, isti­na je da šo­vi­ni­stič­ki dr­ža­vo­to­vor­ni po­kre­ti u Slo­ve­ni­ji i Hr­vat­skoj ni­su na­sta­li zbog Mi­lo­še­vi­ća. Al­ban­ci su ima­li vi­še pra­va u Sr­bi­ji, ne­go da­nas u Ma­ke­do­ni­ji, ili što ih uži­va­ju Sr­bi u Cr­noj Go­ri i Hr­vat­skoj, pa ipak ni­su za­jed­no sa srp­skom opo­zi­ci­jom po­ku­ša­li da iz­bo­re ve­ća pra­va. Srp­ski na­rod je po­sle Bo­šnja­ka/Mu­sli­ma­na iza­šao kao naj­ve­ća žr­tva iz ra­to­va. Tran­zi­ci­ja mu ni­je do­ni­je­la pu­nu de­mo­kra­ti­ju, prav­du go­to­vo ni­ma­lo. Ono­me ko je upo­znao Če­do­mi­ra Jo­va­no­vi­ća iz 2015., Mar­ko Mi­lo­še­vić iz 1998. ne či­ni se vi­še to­li­ko crn. Ko­nač­no, tač­no je da su Mi­lo­še­vi­će­vi po­slu­šni­ci ko­man­do­va­li voj­ska­ma i po­li­ci­jom ko­je su ubi­ja­le i ci­vi­le, ali je isti­na i da su oni za to osu­đe­ni, a ubi­ce srp­skih ci­vi­la da­nas či­ne vođ­stva vla­sti i opo­zi­ci­je u di­vljoj pa­ra­dr­ža­vi pod na­zo­vom „Re­pu­bljik Ko­so­va“. Mi­lo­še­vi­ću je pri­tom za sa­svim oči­gled­ne i do­ka­zi­ve zlo­u­po­tre­be i zlo­či­ne ne­u­spje­šno su­đe­no u Sr­bi­ji, dok su u Ha­gu ne­spo­sob­nost, ko­rum­pi­ra­nost i zlo­ća di­je­la su­di­ja i tu­ži­la­ca uči­ni­li da on pot­pu­no po­ra­zi taj, na­ža­lost, po­li­tič­ki sud i još is­pad­ne žr­tva jed­nog u svo­joj su­šti­ni prav­nog ubi­stva.
Tre­ba li Sr­bi­ji spo­me­nik za čo­vje­ka ko­ji je pro­pu­stio da po­đe pu­tem ob­no­ve i pro­mje­na, ko­ji se sti­dio na­še na­ci­o­nal­ne pro­šlo­sti, ko­ga su ne­sprem­nog sna­la­zi­le kri­ze, ko­ji je pro­pu­stio da in­te­gri­še Ko­so­vo u Sr­bi­ju, ko­ji je na tru­lim ju­go­slo­ven­skim osno­va­ma ču­vao za­jed­nič­ku dr­ža­vu sa Cr­nom Go­rom... Ko­ji je is­pr­va, sve dok ni­je po­čeo rat, po­dr­ža­vao po­gre­šne po­li­tič­ke sna­ge u Hr­vat­skoj i Bo­sni, ko­ji je sti­ca­jem okol­no­sti do­pri­nio Dej­ton­skom spro­a­zu­mu, ali je sa­u­če­stvu­ju­ći u „Olu­ji“, Er­dut­skom, Ku­ma­nov­skom spo­ra­zu­mu, ža­bljač­kom usta­vu... su­štin­ski iz­dao svoj na­rod i pro­dao dr­ža­vu?
Ako že­le da sa­ču­va­ju slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju, Sr­bi će mo­ra­ti da u za­bo­ra­vu pro­na­đu dr­ža­vo­tvor­ce ko­ji su de­ve­de­se­tih bra­ni­li srp­sku slo­bo­du. Za raz­li­ku od osta­lih na­ro­da, mi po­sle svih su­đe­nja ima­mo naj­ma­nje šan­se da ih po­mi­je­ša­mo sa zlo­čin­ci­ma. Tu su Ni­ko­la Ko­lje­vić, ge­ne­ral Slav­ko Li­si­ca, na­rod­ni he­roj Mi­lan Te­pić...
Bri­tan­ci su Krom­ve­lu da­li uli­cu sred­nom 19. vi­je­ka – on je bio kra­lje­u­bi­ca, us­po­sta­vio je kr­va­vu re­pu­bli­ku u ko­joj ga je na če­lu dr­ža­ve na­sli­je­dio sin, do­nio du­bo­ke i te­ške po­dje­le... Ipak, pred­log da je­dan drum ko­ji je da­nas usred Lon­do­na po­ne­se nje­go­vo ime dao je lič­no princ Al­bert, su­prug kra­lji­ce Vik­to­ri­je. Isti­na, Krom­vel je, za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća, vje­ro­vao u ne­što uz­vi­še­ni­je od svo­je po­ro­di­ce i ide­o­lo­gi­je ko­ja je umr­la sa dru­gim čo­vje­kom. Ta­ko­đe je isti­na da je Krom­vel do­bio ovu po­čast dva sto­lje­ća po­sle smr­ti. Da­nas ima i spo­me­nik is­pred par­la­men­ta, ali su ga sa­vre­me­ni­ci ubr­zo po­sle smr­ti iz­va­di­li iz gro­ba i obje­si­li...
Vri­je­me Mi­lo­še­vi­će­ve re­ha­bi­li­ta­ci­je će mo­žda jed­nom do­ći. Vje­ro­vat­no on­da ka­da naš svi­jet ve­ćin­ski od­ba­ci de­mo­kra­ti­ju ko­ju je ovaj pre­zi­rao i ga­zio. Jed­nom ka­da Re­pu­bli­ka Srp­ska, je­di­ni uspje­šni na­ci­o­nal­ni po­ku­šaj u ko­me je ne­ka­ko uče­stvo­vao, po­sta­ne ne­za­vi­sna i mno­go uspje­šni­ja ne­go što je da­nas... Ja sam se pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća bo­rio upra­vo u uvje­re­nju da je nje­gov rad šte­tan po na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne in­te­re­se. Ni­sam bio za to da se obje­si – ni živ ni mr­tav – ali ne bih že­lio ni da ži­vim u „nje­go­voj“ uli­ci.
Vri­je­me i isto­rij­ski raz­voj uči­ni­li su da Mi­lo­še­vić za mno­go to­ga do­bi­je am­ne­sti­ju, a za po­ne­što bu­de i re­ha­bi­li­to­van. Ka­ko će vri­je­me oci­je­ni­ti Đu­ka­no­vi­ća? Ima li iče­ga što je ovaj po­sti­gao osim što se odr­žao na vla­sti bez ob­zi­ra na ci­je­nu? Dr­žav­nu ne­za­vi­snost ni­je do­nio. Mi smo obo­ri­li Mi­lo­še­vi­ća ju­ri­ša­ju­ći na po­li­ci­ju i kli­ču­ći srp­skoj slo­bo­di. S na­ma su se bo­ri­li i oni ko­ji su mr­zje­li Sr­be i že­lje­li da nad na­ma us­po­sta­ve stra­ni pro­tek­to­rat. Bez slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je, uvje­ren sam, ne­ma ni na­ci­o­nal­nog in­te­re­sa, mno­go su nam zla ovi ot­pad­ni­ci po­sle na­ni­je­li, ali su ve­ći pro­blem bi­li ko­rum­pi­ra­nost na­ših de­mo­krat­skih vo­đa i Mi­lo­še­vi­će­vo po­li­tič­ko na­sle­đe. Sr­bi­ja ni­je pro­pa­la – na­pro­tiv. Šta je Đu­ka­no­vić uči­nio od Cr­ne Go­re ka­da dio na­ro­da mo­že da vje­ru­je da će ona pro­pa­sti ako taj po­li­tič­ki di­no­sa­u­rus ode u isto­ri­ju?
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić