Bo­lje i da se raz­va­lju­je ne­go da se ova­ko gra­di. Ova­kvom grad­njom ne­ma bu­duć­no­sti Cr­na Go­ra, a nje­nim raz­va­lom mo­žda bi i mo­gla ima­ti. “Bu­duć­nost je osta­tak pro­šlo­sti“, ka­že pje­snik. E u ova­kvoj grad­nji Cr­ne nam Go­re ne uče­stvu­je nje­na pro­šlost. Osim ona naj­go­ra, ko­ja je i u pro­šlo­sti, uni­šta­va­la nje­nu bu­duć­nost.
Pre­stao je „rat“ iz­me­đu Ka­tun­ske i Ri­ječ­ke na­hi­je, iz­me­đu Gor­njih i Do­njih Ko­ko­ta, iz­me­đu Če­vlja­nja i Mar­ko­vlja­na, pre­sta­li su upa­di di­vljih i po­hlep­nih Cr­no­go­ra­cah na to­ri­ne po Ru­di­na­ma, Ba­nja­ni­ma i Drob­nja­ci­ma – Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski mo­že da se od­mo­ri od nji­ho­ve za­va­đe i krv­ni­če­nja, ali ne mo­že da se od­mo­ri od vra­žde ko­ja je osta­la iz­me­đu Sta­re Cr­ne Go­re, Br­da, sta­re Er­ce­go­vi­ne, Bo­ke, sta­re Du­klje, ne­sret­nje­ga Ska­dra, Ra­ške... E ne mo­že se ni Sve­ti Pe­tar ras­pe­ti na to­li­ko kr­sto­va, pa je mno­go to­ga pre­pu­stio sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom. (Kralj Ni­ko­la je u svo­jim ‘’Ko­li­ma i sti­ho­kle­pi­ma’’ ma­lo za­ma­zao ple­men­ske vra­žde, a ne­ke opet i pro­bu­dio!). Mo­li se po­ne­što ne­sreć­ni na­rod, sve­šte­ni čin, ali, ra­ste ra­spra i iz ka­me­na. Đa­vo je sje­me ra­spre i na ka­men po­si­jao. I kad upi­ri bo­ži­ja zvi­je­zda, kad ni­gdje ni ka­pi vo­de ne­ma, to sje­me još iz­bi­ja i ne da se po­gi­bi­ji. Ra­ste iz bu­na­ra, ja­ma i kla­ču­na­ra, pa­sjih pre­ska­ka­la, ov­čjih so­li­la, i stoč­nih po­ji­la. Svu­da je tu­da ne­ko ne­ko­ga umla­tio. Na ma­lo, na ve­li­ko. Zbog par­ti­je i bez par­ti­je. Zbog ki­lja­na ili Mi­lja­na. Sva je Cr­na Go­ra na ja­ma­ma. Ne mo­gu se ni mr­tva usta za­ve­za­ti. Vi­ču mr­tva usta iz sve­ga mo­zga, ne da­ju za­spa­ti.
Ni­je vi­še Cr­na Go­ra za ži­vo­ta. Na kra­ju će je po­rav­ni­ti valj­ci­ma EU i NA­TO pak­ta. Sa­mo što ni­je­su. Tre­ba joj go­spo­dar ko­ji će je ućut­ka­ti kao da ni­je ži­va. Šta je bo­lje i za­slu­ži­la kad je sa­ma se­bi je­zik pre­sje­kla? Ne­ma šta vi­še da ka­že. Ni­je za slo­bo­de, za svog pu­ta. Put joj je tra­si­ran, ima da ide po­gnu­te gla­ve, da ra­di i da je ne­ma. To je for­mu­la po­slu­šno­sti. Eto, ni­je da­le­ko od for­mu­le slo­bo­de do for­mu­le po­slu­šno­sti. Kao što ni­je da­le­ko od bi­ti do ne bi­ti.
Ima da slu­ži NA­TO pak­tu, i da je mr­tva za­do­volj­na. I voj­ne mi­si­je NA­TO pak­ta na­zi­va­ju se „mi­rov­ne mi­si­je“. Ne­ma ve­ze ka­ko je u stvar­no­sti, va­žno je ka­ko je na je­zi­ku. Ako je „mi­rov­na mi­si­ja“ ra­za­ra­nje gra­do­va i dr­ža­va - to je sa­mo pri­ča. „Ta­ko ti je ka­ko ti se ka­že“ - for­mu­la je dik­tat nad stvar­no­šću. Još se ka­že onom ko­me se na­re­đu­je od­o­zgo: „ta­ko ti je ka­ko ti se ka­že i ni­je­si ti tu da mi­sliš“. Mo­gli bi­smo mi iz na­šeg srp­skog je­zi­ka i cr­no­gor­ske na­ra­vi po­zaj­mi­ti ne­ke je­zič­ke for­mu­le no­vim dik­ta­to­ri­ma. Kod nas je to sve bi­lo tač­no for­mu­li­sa­no. Tač­no i ubi­tač­no.
Da­nas su se cr­no­gor­ske pro­tiv­reč­no­sti zgo­mi­la­le u dva ta­bo­ra: NA­TO- Go­ra i NA­TO- MO­RA. NA­TO- Go­ra kli­ku­je ovoj voj­noj si­li i nje­noj či­zmi – „do­bro do­šla, lju­bi­mo vam či­zme, pre­sreć­ni smo i sko­ro van se­be od va­še vi­so­ke bri­ge za nas“. Odu­še­vlje­nje NA­TO -Go­re ovim pak­tom, bu­kval­no nas pod­sje­ća na do­ček Hi­tle­ro­ve voj­ske u Za­gre­bu i Ma­ri­bo­ru. Ten­ko­vi su za­si­pa­ni cvi­je­ćem, a pre­u­zbu­če­ni po­da­ni­ci i po­da­ni­ce org­za­mič­no hi­ste­ri­sa­li – „slo­bod­no uđi­te u na­šu ze­mlju, vi ste na­ši, mi smo va­ši“.
Dru­gi cr­no­gor­ski ta­bor mo­gao bi se na­zva­ti NA­TO- MO­RA. Ta­mo se sva­ko o ja­du za­ba­vio. Za njih je NA­TO rop­stvo, pre­da­ja sve­ga čoj­sko­ga i ju­nač­ko­ga što je bi­lo u Cr­noj Go­ri. Pre­da­ja i za­bo­rav – što oba­ve­zno do­no­si bez­iz­la­znu tra­u­mu. Đe da se kli­če tu­đi­ni­ma – „do­bro do­šli!?“ Zar ni­je bi­lo dru­go­ga na­či­na da se ob­ja­vi „kraj isto­ri­je“ cr­no­gor­ske? Kraj „čoj­stva i ju­na­štva“? Zar u sa­mo­do­volj­nom po­da­ni­štvu da ugi­ne Cr­na nam Go­ra? Zar nam vi­še ne­ma ži­vo­ta u svom li­ku? Što se bi­smo s Tur­ci­ma pet sto­ti­na go­di­na? Zar smo se bi­li i mu­či­li na po­gre­šnoj stra­ni? Je­su li na­ša bra­ća Na­to­gor­ci, u svo­joj pa­me­ti, je li im đa­vo mo­zak po­pio, je­su li to no­ve po­tu­ri­ce, je­su li to no­vi ja­ni­ča­ri- je­smo li mi lu­di da to­li­ku si­lu pre­zi­re­mo?“
Ta­ko se u Cr­noj nam Go­ri mi­sli, ba­rem ovo do pr­vo­ga de­cem­bra. Taj da­tum je i pri­je bio usu­dan i sud­bo­no­san za Cr­nu Go­ru. Ci­je­pao je taj da­tum i pri­je Cr­nu Go­ru, ali je osta­ja­la u ži­vo­tu. A sad bi je mo­gao ko­nač­no do­tu­ći, i do­tu­ći sve nje­ne pro­tiv­reč­no­sti?(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ