Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Ka­žu, uđi ko­me u ku­ću, da mu vi­diš du­šu. Ne­ki bje­še lju­bo­pi­tan, ma i da ga ubi­je ko mač­ku, ode po svi­je­tu, na to na­rod­no ka­zi­va­nje, sta­vi­ti tač­ku. Po­če se za­ni­ma­ti, od du­še ku­ću tra­ži­ti. No, na ko­ja vra­ta za­ku­ca­ti, či­jom du­šom se po­i­gra­ti? Lu­nja­la je lu­nja, ca­kli­la se lu­na! Vo­di­la ga lu­na, do­ve­la ga lu­na, via Vu­ka Man­du­ši­ća, za opit zgod­na ku­ća. Vanj­šti­na joj per­la čud­na ob­li­ka, ko u vri­je­me Man­du­ši­ća Vu­ka. Na njoj gni­je­zdo svio so­ko, to ba­ro­ko je, ro­ko­ko! Te uđe u tu od ras­ko­ši ku­ću, da sa­gle­da mu du­šu. Iz­nu­tra je pra­vo či­sta, bez ijed­nog tra­ga ljud­stva. Ku­ća post­mo­der­na, bi­hrom­na, la­pi­dar­na. Unu­tra­šnjost joj spret­na, po­naj­ma­nje sjet­na. Cr­no-bi­je­la ku­ća, bez to­no­va ku­ća. Ko iglo mu ku­ća, no ova i bez pru­ća! Baš bje­še u ti­ho­ći, u toj gla­ci­jal­noj ku­ći. Ne sve­tač­ki smi­re­no, no mr­tvač­ki umi­re­no. Grob­ne li ti­ši­ne, u toj ku­ći bez pra­ši­ne! Ska­me­ni mu du­šu, ta ku­ća bez pru­ća. Ah, le­de­ne li ku­će, le­de­ne li du­še! Daj mi ku­ću, da ti vi­dim du­šu!
Ka­žu, bo­ga­ti pu­šta glas, si­ro­ti­nja či­ni čast. Za­mo­rio se lu­nja u toj grob­noj ti­ho­ći, pa se htje­de okri­je­pi­ti u toj bo­ga­tun­skoj ku­ći. No ova nit du­ćan, ni­ti apo­te­ka, u njoj ne mo­žeš na­ći nit pre­hra­ne ni­ti li­je­ka. Ta ku­ća bo­ga­tun­ska ne bje­še do­ma­ćin­ska, ta ku­ća bo­ga­tun­ska bje­še si­ro­tinj­ska! Pra­zno­ga že­lu­ca, gle­da­la ga ko­ša­ri­ca, ko­ša­ri­ca od pru­ća i ar­ti­fi­ci­jal­nog vo­ća. No, skri­va­la je ku­ća svo­ju ri­zni­cu, po­hra­nje­nu u sla­ma­ri­cu. A u njoj ple­me­ni­tih me­ta­la, su­hog zla­ta i du­ka­ta. A u njoj od vri­jed­no­sti har­ti­ja, li­ra i di­na­ra. Naj­lo­nom ob­mo­ta­nih, škr­tar­ski skri­va­nih, ma­že­nih i pa­že­nih. Škr­tac ču­vao je sla­ma­ri­cu za cr­ne da­ne, da mu vi­da ra­ne. No, to sju­tra mo­žda ne­će do­će, al’ on že­li ja­mac u svo­joj mu ku­ći! Ah, bo­ga­tun­ske li ku­će, sti­snu­te li du­še! Da­jem ti ima­nja, da ti vi­dim zna­nja!
Ka­žu, od­liv od­re­đu­je pri­liv. Ovo­me je pri­li­va­lo, ma­da ni­je od­li­vao. U ku­ću je ugra­đi­vao, u sla­ma­ri­cu je po­hra­nji­vao. Za cr­ne da­ne, za bi­je­du i ja­de. Po­hra­nji­vao, al’ ni­kad ni­kog pre­hra­nji­vao. Za da­nas, ovaj ni­je ži­vio! Za sju­tra, bri­gu on je mno­žio! A on­da je po ša­vu pu­ca­lo, sve se ru­ši­lo, na nj ob­ru­ši­lo, jer, sti­sneš li ti, sti­snu­će i... Oj, šte­di­šo, oj, ne­vjer­ni­če, dža­ba sti­skaš sla­ma­ri­ce, ša­ljem svo­je kuk­ce, da ti glo­đu pa­ri­ce! Oj, šte­di­šo, oj, za­blud­ni­če, dža­ba me­ćeš pen­dže­re, ša­ljem svo­je vje­tro­ve, da ti ru­še te­me­lje! Oj, šte­di­šo, oj, bes­kuć­ni­če, ja osta­vljam te i bez ku­će! Od sla­ma­ri­ce osta­li sa­mo dug­mi­ći... Ah, sti­snu­te li du­še, ras­ku­će­ne li ku­će! Daj mi šted­nju, da ti vi­dim vje­ru!
Ka­žu, gle­daj ko­ga u oči, da mu ka­žeš ko si. Lju­bo­pit­nog su za­ni­ma­le i tu­đe oči, da oči­ma po­ku­ša do­zna­ti ko si. Skrio se pod sla­ma­ri­cu, u iz­vid­ni­cu. Vre­bao je lu­nja šte­di­ši­ne oči. Svi­je­tlo šted­ne si­ja­li­ce, gri­ja­lo je šte­di­ši­ne ja­go­di­ce. Svi­je­tlo neo­n­ske si­ja­li­ce, lju­bi­lo mu tre­pa­vi­ce. Za­gle­da se lu­nja u šte­di­ši­ne oči, za­gle­da se, no, gle­da­ti ne mo­ga­še! Svi­je­tlo oko mi­lu­je, ono s đa­vo­lom ku­mu­je. Dža­ba šted­no i neo­n­sko, kad oko nje­go­vo je di­ja­bol­sko! Ko ku­ća mu oko hlad­no, ko pen­džer je ono tam­no! Te bi­le su oči bo­je ku­će, te bi­le su oči bo­je du­še! Te bi­le su oči bez­du­šne du­še! Ovo svi­je­tlo ot­kri­lo je oki­ce, po­ka­za­lo pra­vo li­ce! Ah, uobra­zi­lja ni­je, da oči bez du­še, sve pred so­bom ru­še! Daj mi oči, da ti ka­žem ko si!
Ka­žu, pu­sti ho­da, zna­će kog si ro­da. Ovaj se smi­ri­va­ti ni­je dao, no je tra­gom ka­zi­va­nja na­sta­vio. Ta ko­re­la­ci­ja ho­da i ro­da, bje­še mu pra­va mo­da! Svu pa­žnju je usmje­rio na šte­di­šin hod, ku­ri­o­zan bje­še ko­ji je to rod! A šte­di­ša se, ho­da­ju­ći, u se uvla­čio, ne­ka­ko se po­vla­čio. A šte­di­ša se, u ho­du, ne­ka­ko sti­skao, ko da ne­što ga je pri­ti­ska­lo. Šte­di­ša je usit­nje­no ko­ra­čao, ta­kav sit­niš ku­ći uvi­jek je vra­ćao! U ho­du nje­go­vom bi­lo ni­je ši­ri­ne, one ljud­ske ve­li­či­ne... Valj­da ta nje­go­va vr­sta, bje­še baš sti­snu­ta! Ah, kad svoj hod usit­niš, ja znam da mi­sliš tad na sit­niš! Daj mi ho­da, zna­ću kog si ro­da!
Ka­žu, pru­ži ru­ku, vi­dje­će ti mu­ku. Ono, od ra­di­no­sti mu­ku... I pru­ži škr­tac put sla­ma­ri­ce ru­ku, pru­ži ru­ku da zbro­ji sva­ku pa­ri­cu. U ru­ci pa­ri­ca, sti­snu­la se de­sni­ca, jer, to je šte­di­ša! Od mu­ke nje­go­ve sti­snu­la se de­sni­ca, bo­ga­mi i lje­vi­ca. No, na­pa­li mu kuk­ci i de­sni­cu i lje­vi­cu, na­pa­li i glo­đu baš sva­ku pa­ri­cu. On sti­ska li sti­ska, ku­kac ne po­pu­šta! On sti­ska pa­ri­cu, ku­kac glo­đe ru­či­cu! Bor­ba pa­ri­ca i ku­ka­ca, raz­je­de­na de­sni­ca, bo­ga­mi i lje­vi­ca! Nje­go­va mu­ka po­sta­de mu bru­ka! Ah, jer da­vat ti je mu­ka, to bi­će tvo­ja bru­ka. Daj mi ru­ku, da ti vi­dim mu­ku (bru­ku)!
Još ka­žu, ime je zna­me­nje. U ku­ći čud­no­va­te vanj­šti­ne, bez svjet­ske pr­ljav­šti­ne, na bro­ju tri še­sti­ce, uli­ce Man­du­ši­ća Vu­ka, sta­no­vao je i nad sla­ma­ri­com bdio iz­vje­sni Bez­du­šić Smuk. Oti­mao je ko smuk, gra­bio ko smuk, uvla­čio ko smuk. Du­ša bje­še hlad­na mu ko ku­ća. Kad gle­daš mu cr­no­o­ke, ka­žeš mu ko je, kad vi­diš mu ho­da, ja­sno ti je kog je ro­da, oda ga ru­ka ko­ja mu je mu­ka. U nje­go­vom slu­ča­ju (cog)no­men za­i­sta bje­še omen! Neo­trov­ni­ca, ni­je bi­la bez­o­pa­sni­ca.
A lu­nja otre­se mra­za s ka­pu­ta i na­sta­vi da lu­ta...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)