Pi­še: Vla­di­mir Osto­jić


O pr­vim ko­ra­ci­ma u po­li­ti­ci ko­ji su na­šeg su­ve­re­na od­mah do­ve­li na vlast iz­li­šno je go­vo­ri­ti, jer su se oni de­si­li u dav­no pro­šlom vre­me­nu. Ka­ko je to osta­lo odav­no iza nas, vi­še se sa si­gur­no­šću i ne mo­že­mo sje­ti­ti ko­li­ko tra­je ago­ni­ja za­po­če­ta tim ko­ra­ci­ma. Ne­go, vi­še i ni­je bit­no, jer ono što iza nas osta­je ne mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti. Uza­lud je i ne­po­treb­no go­vo­ri­ti o bu­duć­no­sti, jer ne zna­mo da li će se ona uop­šte de­si­ti. Ono što svi za­o­bi­la­ze da po­me­nu je­ste sa­da­šnjost. Ona je bit­na, jer mi ne ži­vi­mo ni u pro­šlo­sti, ni u bu­duć­no­sti, već u sa­da­šnjo­sti. Ni­je slu­čaj­no ka­da po­li­ti­ča­ri u po­ku­ša­ju da za­dr­že vlast ili da je se do­mog­nu obe­ća­va­ju bo­lju bu­duć­nost i ti­me ku­pu­ju gla­so­ve za­ve­de­nog na­ro­da. Isti taj na­rod ni­je svje­stan da je sa­da­šnjost ono od če­ga nam za­vi­se ži­vo­ti. A zbog če­ga svi za­o­bi­la­ze sa­da­šnjost? Za­o­bi­la­ze je zbog to­ga što je ona vi­še ne­go tmur­na i te­ško da ko­ga mo­gu da sla­žu da je ide­al­na, ali za­to mo­gu da sla­žu da će obez­bi­je­di­ti svi­je­tlu bu­duć­nost i ti­me pe­ca­ju in­dok­tri­ni­ra­ne umo­ve osi­ro­ma­še­nog na­ro­da. Ta­ko je u sreć­nim ze­mlja­ma. Me­đu­tim, ni­je u na­šoj! Ono što je ap­surd­no i ža­lo­sno je to da si­stem ko­ji je za­sno­van u Cr­noj Go­ri, od­no­sno naš go­spo­dar, upor­no pro­pa­gi­ra pri­ču o ide­al­noj sa­da­šnjo­sti, po­red raj­ske bu­duć­no­sti ko­ju nam je obe­ćao pri­je sko­ro pu­ne tri de­ce­ni­je. Ko­li­ko je ide­al­na sa­da­šnjost ne­ka sva­ka je­din­ka za se­be pro­ci­je­ni, pa ma­kar i sa svo­je tač­ke gle­di­šta ego­i­stič­no se ne osvr­ću­ći na ono što se de­ša­va po­red nje. Oho­lost re­ži­ma se ogle­da u to­me što upor­nim si­lo­va­njem mo­žda­nih će­li­ja ka­zu­je da sta­nje u dru­štvu i u ze­mlji ni­je kao što mi vi­di­mo svo­jim oči­ma. Sa­da­šnjost je ona­kva ka­ko nam go­spo­dar iz svo­jih ge­sta­pov­skih pro­gra­ma i na­če­la pla­si­ra, sa­že­to, u mi­nut-dva mo­no­lo­ga ko­ji se kon­stant­no po­na­vlja na ru­ži­ča­stom me­di­ju.
Po­ja­čan te­ror i zlo­sta­vlja­nje zdra­vog ra­zu­ma od stra­ne to­ta­li­tar­nog re­ži­ma u Cr­noj Go­ri osje­ća­mo upra­vo ovih da­na, po­sli­je iz­bo­ra. Na­i­me, si­stem se po ko zna ko­ji put opro­bao u ki­ne­ma­to­gra­fi­ji i do­ka­zao da je ve­o­ma loš na tom po­lju. Dram­ski sce­na­rio pi­san pri­je iz­bo­ra, oči­gled­no na br­zi­nu, imao je pre­mi­jer­no pri­ka­zi­va­nje na dan iz­bo­ra. Ni­sko­bu­džet­ni sce­na­rio u re­ži­ji vje­či­tog pr­vog uha re­ži­ma iz Du­van­gra­da, pod na­zi­vom „Zli Sr­bi do­šli da na­u­de go­spo­da­ru“ imao je čast da pri­ka­že ko pr­vi ne­go ru­ži­ča­sti me­dij. Da bi bi­li u du­hu evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja i mo­der­nog do­ba, naš ne­pri­ko­sno­ve­ni go­spo­dar je ovog pu­ta oti­šao ko­rak da­lje i umje­sto re­pri­ze pla­si­rao nam je in­ter­ak­tiv­ni film či­ji da­lji tok je mo­gao da do­pu­ni i spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac, pot­ku­plje­ni pi­o­ni vla­sti, pa čak i pre­mi­jer Sr­bi­je kao loš đak na­šeg go­spo­da­ra. Na­rod je u po­čet­ku bio zbu­njen jer su se pla­si­ra­le raz­li­či­te ver­zi­je od stra­ne sce­na­ri­sta ovog re­mek-dje­la bal­kan­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Sva sre­ća pa ima­mo spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca ko­ji je di­rekt­no od Bo­ga i uz po­moć ču­ve­nog „cr­no­gor­skog ta­li­ka“ do­bio in­for­ma­ci­je ka­ko je gru­pa mo­le­ra i pen­zi­o­ne­ra pla­ni­ra­la da iz­vr­ši aten­tat na go­spo­da­ra. Ali ka­ko su na­ro­du bož­je in­for­ma­ci­je bi­le štu­re, a na­stup spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca sla­bo iz­ve­den, go­spo­dar u po­moć zo­ve pr­va­ka bal­kan­skog dram­skog glu­mi­šta – pre­mi­je­ra Sr­bi­je. Srp­ski vo­đa ima is­ku­stva u dje­li­ma ko­ja se ti­ču ne­kog dr­žav­nog uda­ra, ali je isto ta­ko imao do­sta na­stu­pa u pri­li­ka­ma ele­men­tar­nih ne­po­go­da i hap­še­nja ulič­nih pro­da­va­ca tra­ve, pa je sve to uspio ne­ka­ko da po­ve­že i do­ve­de dram­ski na­boj do vr­hun­ca. A ka­ko i ne bi uspio u to­me kad je oko se­be imao naj­bo­lje srp­ske pan­du­re kao su­fle­re?! Me­đu­tim, ka­ko je srp­ski vo­đa po­znat po du­go­me­tra­žnim na­stu­pi­ma, bi­lo je po­treb­no ma­te­ri­jal uklo­pi­ti u cr­no­gor­ske stan­dar­de. E tu opet na­stu­pa ru­ži­ča­sta eki­pa ko­ja je sav trud pre­mi­je­ra iz Be­o­gra­da sa­bi­la na mi­nut-dva ma­te­ri­ja­la i uz ko­rek­ci­je, ko­je va­že za cr­no­gor­ske stan­dar­de, pla­si­ra­la to na­ro­du ko­ji je s ne­str­plje­njem če­kao ras­plet. Kao i obič­no, na­rod ni­je ostao imun na ovaj pro­svje­tlju­ju­ći glas „zdra­vog ra­zu­ma“ ko­ji se ra­di bo­lje ap­sorp­ci­je po­na­vlja na sva­ki sat. Hva­la im od sr­ca na to­me!
Ni­je ni pr­vi ni po­sled­nji put da nas si­stem uvla­či u pro­ces či­šće­nja osta­ta­ka zdra­vog ra­zu­ma i to u svr­hu sop­stve­nog op­stan­ka po sva­ku ci­je­nu. Taj pro­ces se po­na­vlja go­di­na­ma i ni­je stran ni u dru­gim ze­mlja­ma. Tu­žno je što se ni u tra­go­vi­ma ne mo­že na­zre­ti po­ku­šaj od­u­pi­ra­nja tom ko­lek­tiv­nom lu­di­lu. Na­pro­tiv, na­rod kao opi­jen pot­pi­su­je svoj su­no­vrat i lu­dač­ki se opi­re tre­nu­ci­ma u ko­ji­ma ima ma­kar ma­lo šan­se da se ne­što pro­mi­je­ni nabo­lje i za­da pre­sud­ni uda­rac to­ta­li­ta­ri­zmu. Mi­slim da bi psi­hi­ja­tri ši­rom svi­je­ta mo­gli da do­đu kod nas i is­pi­ta­ju men­ta­li­tet ko­ji bi im otvo­rio ne­ki no­vi pra­vac u psi­ho­lo­gi­ji. Ga­ran­tu­jem da bi se na­rod Cr­ne Go­re pro­sla­vio u to­me i da bi se taj no­vi pra­vac na­zvao po nje­mu. Ma­kar bi u ne­če­mu bio ori­gi­na­lan ako ni­je u čoj­stvu i ju­na­štvu, ko­je ima­mo sa­mo u knji­žev­no­sti. Lju­di se ni u jed­nom mo­men­tu ne za­pi­ta­ju ko­me osta­vlja­ju dje­cu u ova­kvoj dr­ža­vi. Da baš nji­ho­va dje­ca ne bu­du uvu­če­na kao žr­tve u bu­du­ća sce­na­ri­ja ko­ja nam pla­si­ra si­stem? Ko­li­ko još tre­ba da na­ro­du kr­če cri­je­va da bi go­spo­da­rev sin pro­ši­rio bi­znis? Da li je uop­šte mo­gu­ća eg­zi­sten­ci­ja u uslo­vi­ma ne­prav­de i ne­ma­šti­ne? Ma ko­ga vi­še uop­šte za­bo­le uvo za sve to kad ima­mo mi­nut-dva zdra­vog ra­zu­ma sva­ki sat da nas pod­sje­ti da ipak uži­va­mo u ži­vo­tu!