Is­pri­ča­ću vam je­dan vic za po­če­tak, iako sam ubi­je­đe­na da je ovo go­la isti­na. Na­i­me, glav­ni lik je je­dan po­li­ti­čar, do­du­še, biv­ši. Ri­ječ je o ve­li­kom de­ma­go­gu (ja ve­ćeg ne znam) iz vre­me­na biv­še nam Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, pa i ši­re. Pa i da­lje. A bo­ga­mi i „du­blje”. Ne­ću ga ime­no­va­ti, ne za­to što je biv­ši po­li­ti­čar, već što je sa­da (osu­đe­ni) kri­mi­na­lac, pa mo­ram vo­di­ti ra­ču­na o nje­go­vom „re­no­meu”. Ne znam za­što sam ubi­je­đe­na da je od­u­vi­jek bio ono što je sa­da? Ili znam? Na­rav­no da znam.
Ne­go, evo i vi­ca. Da­kle, sin ta­da­šnjeg vi­so­kog po­li­tič­kog funk­ci­o­ne­ra, zva­nog de­ma­gog, pi­ta maj­ku da li ima da mu da 50 eura. Maj­ka ve­li: „Ne­mam, bo­ga­mi, idi ta­mo kod oca u so­bu, pa tra­ži od nje­ga”. Ode „ma­li” (či­ni mi se biv­ši spor­ti­sta) kod oca i ne­ma ga vi­še od po­la sa­ta. Ka­da je iza­šao iz so­be, pi­ta ga maj­ka: „I, šta bi? Da­de li ti otac pa­re?” Sin se za­mi­sli, gle­da je, pa po­sle sko­ro dva mi­nu­ta od­go­vo­ri: „Ja poj­ma ne­mam”!
Bog­me, me­ni ovo ni­je ni vi­dje­lo vi­ca, ne­go me isto­vre­me­no hva­ta­ju i tu­ga i če­mer. „De­ma­go­zi na sna­zi”, gla­sio je na­slov jed­ne od mo­jih ra­ni­jih ko­lum­ni, a oni ko­ji kao ovaj „ju­nak” is­kli­ja­ju iz ta­kve sor­te zo­vu se mu­tlja­vi­ne. Ne znam šta je va­ma pr­va aso­ci­ja­ci­ja ka­da se iz­go­vo­ri ova ri­ječ, ali ono što ja pr­vo po­mi­slim je­ste – ne­čo­vjek.
„Mu­tljiv­ko” nit` smr­di, nit` mi­ri­še. Nit` je vi­no, nit` je vo­da. On ni­je ni ta­mo ni `vamo. Nje­mu ni­kad ne znaš šta mi­sli. Jed­no pri­ča, a dru­go ra­di. A šta je to dru­go? Sve ama baš sve što mo­že hra­ni­ti nje­gov se­bič­luk i bi­ti mu is­klju­či­vo od ko­ri­sti. Taj je eks­pert za lov u mut­nom, a tu ža­bo­kre­či­nu je sam stvo­rio. „Mu­tljiv­ko” je ve­li­ki go­vo­r­nik i ra­sad­nik slat­kor­je­či­vih obe­ća­nja. Kod nje­ga va­ži ono-smuć­kaj pa pro­spi. On je ma­her da za­mu­ti, pa da pro­spe ko­je mi­li­on­če na osta­lu „mno­go­broj­nu rod­bi­nu”. Ni­je mu­tljiv­ko mu­tav­ko. Ni­je „lud”, ne is­pla­ti mu se. Zna on i da za­ću­ti dok mu­ti. Eeee, ali ne za­to što je mu­tav­ko, već što je to ću­ta­nje s pred­u­mi­šlja­jem. Tek ta­da mu­tljiv­ko do­bi­ja „ore­ol” „mi­stič­nog”, „in­tri­gant­nog”, „spe­ci­fič­nog” i vr­lo „spo­sob­nog” mu­tljiv­ka.
Vo­li (ne)čo­vjek da mu­ti i to ti je. Navik`o od ma­le­na, uči­li ga maj­ka i ta­ta, učio ga i kom­ši­luk. Dru­štvo ga je obje­ruč­ke po­dr­ža­lo. Uklo­pio se bez po` mu­ke. To isto dru­štvo ga je uz­di­glo , pa ga bo­ga­mi i gla­sa­lo. Di­glo ga u zvi­je­zde, a kla­nja mu se do dna nje­go­ve mu­tlja­vi­ne. Vo­li dru­štvo da ga gle­da ta­ko mut­nog, usta­ja­log. Pri­ja­ju mu nje­go­ve mut­nji­ka­ve oči, a bo­ga­mi i ri­je­či. Za njih on i mu­ti i vr­ti ta­mo gdje bur­gi­ja ne­će. Ma, ni mik­ser mu ni­je ra­van.
Ta­kvo je na­še dru­štvo, vo­li da mu se za­ma­žu oči. Isti­ni ri­jet­ko otva­ra vra­ta. Le­đa okre­će po­šte­nju, a iskre­no­sti se ke­zi u li­ce. La­že bez par­do­na, mu­ti­vo­da je na­še dru­štvo, i to za „pri­mjer”.
Da­kle, ni­je sa­mo mu­tljiv­ko kriv. Ne mo­že on sve sam. Tu su oni što su mu vjer­ni do gro­ba, a či­ni mi se i „po­sle nje­ga”. Mut­na, usta­ja­la ža­bo­kre­či­na.
Vo­li na­še dru­štvo i da za­ku­va i da za­mu­ti. Ali ne ka­fu ili mal­ter, ne­go sve one sa­stoj­ke ko­ji ga či­ni lo­ši­jim, uda­lje­ni­jim i otu­đe­ni­jim.
Za­to, po­na­vljam – ni­je sa­mo mu­tljiv­ko kriv. Kri­vi su svi oni ko­ji brč­ka­ju i krč­ka­ju u mut­nim vo­da­ma na­šeg dru­štve­nog si­ste­ma. Evo sko­ro trides` go­di­na ga­ca­ju u istim či­zma­ma po istim ba­ru­šti­na­ma. Za­ba­ci­li udi­ce ne­mo­ra­la, ko­rup­ci­je i pri­mi­ti­vi­zma, pa če­ka­ju da za­gri­ze ne­što „ve­li­ko”. E, pa ne­će mo­ći. Sve ono što su do­sad ulo­vi­li je­ste sit­no, ne­u­ku­sno i za­kr­žlja­lo. Ali uza­lud – ne mi­ču se mut­ni ri­ba­ri iz svo­je ba­re. Znao je mu­tljiv­ko ka­ko da „za­ča­ra” ba­ru, znao je s kim ima po­sla. S oni­ma ko­ji će va­zda nje­go­vu udi­cu no­si­ti, i gle­da­ti u nje­ga baš k`o u zlat­nu ri­bi­cu. Op­či­nio ih mu­tljiv­ko svo­jim (ukra­de­nim) ulo­vom, pa bi i oni ma­lo da se „osla­de”. Ali re­koh, ni­je mu­tljiv­ko mu­tav­ko. Zna se ko ko­si, a ko vo­du no­si. Mi­slim, zna se ko mu­ti, a ko mo­ra da ću­ti. Ali ono što sve mu­tlja­vi­ne na­še ze­mlje fi­ne ni­ka­da ne­će ima­ti, a bez če­ga se ne mo­že do­sto­jan­stve­no ži­vje­ti, pa ni oti­ći „na onaj svi­jet” je­ste – slo­bo­do­u­mlje. Ono se ra­đa iz ve­drog i či­stog sr­ca, a bo­ga­mi i du­še. Ni­šta mut­no, dra­gi mo­ji.
Za­to, ne ću­ti­te i ne mu­ti­te. Re­ci­te da ste slo­bod­ni, ži­vi­te ta­ko. Svi­je­tlog obra­za. Bu­di­te ča­sni i po­šte­ni. Bi­star po­gled i bi­star um ne mo­že­te i ne smi­je­te iz­gu­bi­ti. Ja sam za čist ra­čun i za go­le­mu lju­bav. I ja i moj bič. Jer, mu­tlja­vi­ne su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek