Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Do smje­ne iz­vr­šne vla­sti u naj­moć­ni­joj si­li svi­je­ta osta­lo je još dvi­je ne­dje­lje – Do­nald Tramp će po­lo­ži­ti za­kle­tvu i u ču­ve­ni ”oval­ni ka­bi­net” Bi­je­le ku­će se use­li­ti 20. ja­nu­a­ra – ali ta­mo još ne pre­sta­ju po­le­mi­ke oko to­ga ko­li­ko je šo­kant­nom uspo­nu kon­tro­verz­nog taj­ku­na na po­li­tič­ki tron do­pri­nio – Vla­di­mir Pu­tin.
Da se Ru­si­ja, upa­dom u kom­pju­ter­ske si­ste­me De­mo­krat­ske par­ti­je i ob­ja­vlji­va­njem ta­mo pro­na­đe­nih kom­pro­mi­tu­ju­ćih ma­te­ri­ja­la na Vi­ki­lik­su umi­je­ša­la u ame­rič­ki iz­bor­ni pro­ces, tvr­de dvi­je ključ­ne oba­vje­štaj­ne slu­žbe, CIA i FBI. Ni­su do­du­še iz­ni­je­li sve do­ka­ze, na­vod­no da ne bi ot­kri­li svo­je me­to­de, ali nji­ho­vi ar­gu­men­ti se či­ne uvjer­lji­vim.
To je iza­zva­lo ve­li­ko zgra­ža­va­nje ame­rič­ke po­li­tič­ke eli­te, ali ne i Tram­pa. To je ra­zu­mlji­vo ako se uzme u ob­zir da je on po­stao pred­sjed­nik iako je osvo­jio čak 2,8 mi­li­o­na gla­so­va ma­nje od ri­val­ke Hi­la­ri Klin­ton, što zna­či da je nje­go­va po­bje­da s ova­kvim re­zul­ta­tom po­sta­la mo­gu­ća sa­mo za­hva­lju­ju­ći iz­bor­nom si­ste­mu i ti­je­snom re­zul­ta­tu u ne­ko­li­ko ključ­nih dr­ža­va. Što će re­ći da je ru­ska po­moć mo­žda bi­la i pre­sud­na.
To ni­ka­ko ne po­go­du­je Tram­po­voj ve­li­koj ta­šti­ni, pa je nje­go­vo ni­po­da­šta­va­nje na­la­za oba­vje­šta­ja­ca lo­gič­no. Ako bi nji­ho­ve do­ka­ze pri­hva­tio, to bi zna­či­lo i da je pod zna­kom pi­ta­nja i nje­go­va pred­sjed­nič­ka le­gi­tim­nost.
To je, me­đu­tim, sa­mo jed­na stra­na ovog za­ple­ta. Dru­ga je u ame­rič­koj hi­po­kri­zi­ji. Čak i da su do­ka­zi o ru­skoj umi­je­ša­no­sti ne­po­bit­ni – Ame­ri­ka ne bi tre­ba­lo da bu­de ni iz­ne­na­đe­na, ni za­pre­pa­šće­na. Jer je, u su­šti­ni, sa­mo is­ku­si­la ne­što što je ona, u mno­go ve­ćoj mje­ri od Ru­si­je, do­sad si­ste­mat­ski ra­di­la dru­gi­ma.
Ame­ri­ka, na­i­me, tre­ba da se po­gle­da u ogle­da­lu sop­stve­ne isto­ri­je u ko­joj, kad je ri­ječ o mi­je­ša­nju u tu­đe po­slo­ve, ne­ma ni tra­go­va ne­vi­no­sti.
”SAD su svjet­ski pr­vak u in­ter­ven­ci­ja­ma u unu­tra­šnje stva­ri dru­gih ze­ma­lja”, kon­sta­to­vao je pro­šle ne­dje­lje Oven Džons, ko­lum­ni­sta bri­tan­skog ,,Gar­di­ja­na''. ”Ni­jed­na na­ci­ja u mo­der­noj isto­ri­ji ni­je to či­ni­la ta­ko če­sto, na to­li­ko mno­go mje­sta i na to­li­koj uda­lje­no­sti od sop­stve­nih oba­la”, za­klju­čio je u svo­joj knji­zi ”Svr­ga­va­nje” – svo­je­vr­snoj en­ci­klo­pe­di­ji ame­rič­kih in­ter­ven­ci­ja - ame­rič­ki no­vi­nar Sti­ven Kin­zer.
Mi­je­nja­nje re­ži­ma je dio ame­rič­ke isto­ri­je du­že od jed­nog vi­je­ka. Pr­vi ve­li­ki slu­čaj je zba­ci­va­nje mo­nar­hi­je (svr­ga­va­njem kra­lji­ce) na Ha­va­ji­ma 1893, i ne­za­ko­ni­ta anek­si­ja tog pa­ci­fič­kog ar­hi­pe­la­ga dvi­je go­di­ne ka­sni­je (što je zva­nič­no pri­zna­to re­zo­lu­ci­jom Kon­gre­sa 1993, ko­ju je pot­pi­sao i ta­da­šnji pred­sjed­nik Bil Klin­ton, ali bez mi­je­nja­nja fak­tič­kog sta­tu­sa).
Pri­ro­da od­no­sa me­đu dr­ža­va­ma od­vaj­ka­da je bi­la da se ja­či mi­je­ša u po­slo­ve sla­bi­jeg. Raz­lo­zi su sva­ko­ja­ki, ali svi mo­gu da se sve­du na tri glav­na: da se na­met­ne sop­stve­na ide­o­lo­gi­ja, da se po­ja­ča­ju uti­caj i moć i da se za­do­bi­je kon­tro­la nad dra­go­cje­nim pri­rod­nim re­sur­si­ma.
Ame­rič­ke in­ter­ven­ci­je u 20. vi­je­ku naj­vi­še su se od­no­si­le na ge­o­graf­ski pro­stor ”iza nje­ne ku­će”, na Cen­tral­nu i Ju­žnu Ame­ri­ku. To je ozva­ni­če­no i Mon­ro­o­vom dok­tri­nom iz 1823. – ta­ko na­zva­nom po ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku Džej­msu Mon­rou – po ko­joj je osta­tak ame­rič­kog kon­ti­nen­ta is­klju­či­va zo­na in­te­re­sa SAD.
Ame­ri­ka je se­be glo­bal­nim mi­si­o­na­rem de­mo­kra­ti­je pro­gla­si­la ka­sni­je, po­čet­kom 20. vi­je­ka, uvo­de­ći prin­cip ko­ji je for­mu­li­sao pred­sjed­nik Te­o­dor Ru­zvelt: ”Go­vo­ri li­je­po i no­si ve­li­ki štap”. Ono što je htje­la, obez­bje­đi­va­la je di­plo­ma­ti­jom, pod­mi­ći­va­njem, ali po po­tre­bi i pod­sti­ca­njem po­bu­na i usta­na­ka, a ne­ri­jet­ko i di­rekt­nim pu­če­vi­ma i voj­nim in­ter­ven­ci­ja­ma.
To­me je odo­lje­la je­di­no Ku­ba, po­sle re­vo­lu­ci­je ko­ju je pred­vo­dio Fi­del Ka­stro, pro­tiv ko­ga je CIA or­ga­ni­zo­va­la čak ne­ko­li­ko sto­ti­na po­ku­ša­ja oba­ra­nja i aten­ta­ta.
Jed­na od naj­dra­stič­ni­jih – sa sta­no­vi­šta ge­o­po­li­tič­kih po­sle­di­ca – bi­la je in­ter­ven­ci­ja CIA u Ira­nu 1953, ka­da je svrg­nut de­mo­krat­ski iza­bra­ni pre­mi­jer Mu­ha­med Mo­sa­dek, i na vlast do­ve­den šah (per­sij­ska ti­tu­la za mo­nar­ha) Re­za Pa­hla­vi, ko­ji će sve dok ni­je zba­čen u islam­skoj re­vo­lu­ci­ji 1979, igra­ti ka­ko je svi­rao Va­šing­ton.
Ne­ke in­ter­ven­ci­je su ima­le ”ka­ta­stro­fa­lan uspjeh”, kao što je svr­ga­va­nje irač­kog pred­sjed­ni­ka Sa­da­ma Hu­se­i­na (i ras­tu­ra­nje Ira­ka kao dr­ža­ve), či­me je po­si­ja­no sje­me da­na­šnjeg bli­sko­i­stoč­nog ha­o­sa ko­ji je kul­mi­ni­rao stva­ra­njem te­ro­ri­stič­ke Islam­ske Dr­ža­ve.
Ame­rič­ko mi­je­ša­nje smo i sa­mi is­ku­si­li: ni­ko ne spo­ri da je ”Pe­ti ok­to­bar”, od­la­zak Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća sa vla­sti, omo­gu­ćen i ame­rič­kim pa­ra­ma i sa­vjet­ni­ci­ma.
Što se od­no­sa sa Ru­si­jom ti­če, ono što je ovo­ga pu­ta (mo­žda, još ni­je ne­dvo­smi­sle­no do­ka­za­no) ura­dio Pu­tin – da vlast u SAD pre­u­zme ne­ko ko mu od­go­va­ra – sa­mo je re­vanš za ono što je 1996. u Ru­si­ji obez­bi­je­dio Klin­ton, sve­stra­no do­pri­ni­jev­ši da na iz­bo­ri­ma u Ru­si­ji, umje­sto kan­di­da­ta ko­mu­ni­sta, po­bi­je­di po­slu­šni Bo­ris Jelj­cin.
Saj­ber in­ter­ven­ci­ja Ru­si­je, ko­ja je, bu­di­mo po­šte­ni, vje­ro­vat­na, ina­če je sa­mo eska­la­ci­ja saj­ber ra­ta ko­ji već uve­li­ko tra­je i u ko­jem sva­ko ”ha­ku­je” (pro­va­lju­je u tu­đe si­ste­me da bi se do­ko­pao po­li­tič­kih i još vi­še teh­no­lo­ških taj­ni) ono­li­ko ko­li­ko mo­že. A ni­ko ne sum­nja da i da­lje to naj­vi­še mo­že Ame­ri­ka.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,,Po­li­ti­ke'')