Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Li­je­po je i po­želj­no bi­ti dio ko­lek­ti­va, uklo­pi­ti se u dru­štvo, bi­ti so­li­da­ran. Čo­vjek je so­ci­jal­no bi­će, pa sa­mim tim je pri­rod­no, a i neo­p­hod­no da ta­ko i funk­ci­o­ni­še. Me­đu­tim, ono što že­lim da­nas da na­gla­sim je­ste to da je­dan vr­lo va­žan seg­ment i te ka­ko mo­že uti­ca­ti na čo­vje­kov raz­voj, i to vr­lo ne­ga­tiv­no. A to je osred­njost, tj. pu­ko za­do­vo­lja­va­nje nje­nim ''do­me­ti­ma''.
Pret­po­sta­vljam da mno­gi zna­ju za Na­po­le­o­no­ve ri­je­či ka­da je po­čet­kom 19. vi­je­ka iz­go­vo­rio: ''Sva­ko ko raz­mi­šlja, moj je ne­pri­ja­telj''. Na to je ma­sa odu­še­vlje­no uz­vra­ti­la: ,,Sal­ve reks''! (Ži­vio kralj!). Kao što su kli­ca­li pret­hod­nom i sva­kom kra­lju u isto­ri­ji, ta­ko su to či­ni­li i ovi ko­ji ni­su raz­mi­šlja­li. Pri­sut­ni, ali hip­no­ti­sa­ni. Od­li­čan ma­te­ri­jal za ob­li­ko­va­nje- pro­sječ­ni, bez­lič­ni, neo­ri­gi­nal­ni, jed­nom ri­ječ­ju-do­sad­ni. Li­ce­mje­ri ko­ji ne raz­mi­šlja­ju, ali uvi­jek ima­ju svo­je mi­šlje­nje ko­je gla­si: ''Ta­ko je''.
Na­gle­da­la sam se, va­la, i na­slu­ša­la ta­kvih, a što je naj­go­re još uvi­jek su pri­sut­ni i u mom i u ši­rem okru­že­nju. Tru­dim se svim si­la­ma da ih iz­bjeg­nem i ig­no­ri­šem, jer vr­lo de­struk­tiv­no i ne­ga­tiv­no dje­lu­ju na moj i ner­vni i dru­štve­ni si­stem. Ne­kad bih ih vr­lo ra­do svr­sta­la u onu ''mo­der­nu'' ka­te­go­ri­ju onih ko­ji na­no­se dru­gi­ma (a tek me­ni) du­šev­nu bol, ali či­ni mi se da je ona ipak re­zer­vi­sa­na za po­li­ti­ča­re. Ka­ko god, ni­ka­ko ne mo­gu da ra­zu­mi­jem, a bo­ga­mi ni da se uka­lu­pim s oni­ma ko­ji se ukla­pa­ju u sva­ki ka­lup. Že­lim da na­gla­sim da mno­gi gri­je­še ka­da pra­ve pa­ra­le­lu iz­me­đu skrom­no­sti i osred­njo­sti. Ve­li­ka je raz­li­ka, čak bih pri­je re­kla da se ne mo­gu ni upo­re­đi­va­ti. Evo i za­što.
Skrom­nost je­ste vr­li­na i sma­tram je vr­lo po­želj­nom oso­bi­nom. Skrom­ni lju­di su oni ko­ji su svje­sni svo­jih kva­li­te­ta, svo­je spe­ci­fič­ne i ener­gi­je i du­ha, a pri­tom osta­ju ''na ze­mlji'', vr­lo si­gur­ni u svo­ju sna­gu in­te­lek­ta i pri­vr­že­ni svom sta­vu. Do skrom­no­sti se do­la­zi do­bro­na­mjer­no­šću i upor­no­šću.
S dru­ge stra­ne, osred­nji čo­vjek skrom­nost će sma­tra­ti ne­do­stoj­nom nje­go­vom men­tal­nom sklo­pu. Sva nje­go­va am­bi­ci­ja je­ste da se ''po­tru­di'' da bu­de uvi­jek osred­nji i to će sma­tra­ti svo­jim ''ve­li­kim dje­lom''. Ra­di­je će da pli­va na po­vr­ši­ni ne­go što će za­ro­ni­ti u ne­ki dru­gi svi­jet. Em je ku­ka­vi­ca, em ga jed­no­stav­no ne za­ni­ma. Iza­zo­vi su za nje­ga lju­ti ne­pri­ja­te­lji. Nje­go­va že­lja da bu­de uvi­jek ta­mo gde je ve­ći­na, ogrom­na je pre­pre­ka sva­koj mo­gu­ćoj po­tre­bi da se bu­de i bo­lji i dru­ga­či­ji. Osred­nji čo­vjek, po­red to­ga što ni­je ta­len­to­van ni za šta dru­go osim za osred­njost, vr­lo je po­vr­šan i hla­dan. Ne pri­pa­da ni­jed­noj par­ti­ji, na­rav­no ne mi­slim na po­li­tič­ke, jer je ta­mo sva­ki dru­gi ta­kav, već na one ži­vot­ne. Mi­slim na prin­ci­pe i, na­rav­no, na stav. To je čo­vjek ko­ji ni­je na­u­čen da mi­sli svo­jom gla­vom, pa mu ni­ka­ko ne­ću do­zvo­li­ti ni da mi­sli mo­jom. Pra­zan je i ne­a­u­ten­ti­čan. Ono što osred­njeg čo­vje­ka ve­o­ma ra­du­je, a me­ne mno­go lju­ti, je­ste ta po­tre­ba da se svo­jom pro­sječ­no­šću na­met­ne i bu­de pri­hva­ćen. Na­me­ta­nje pro­sje­ka kao na­či­na i mo­de­la ži­vo­ta, ubi­ja sva­ku kre­a­tiv­nost, ide­ju i svi­jest o slo­bo­di kao ne­mi­nov­noj vo­di­lji ka vi­šim i ve­ćim ci­lje­vi­ma. Nje­go­va inert­nost ka sve­mu što bi ga uči­ni­lo dru­ga­či­jim za­tva­ra sve pro­la­ze ne­če­mu, što se opet zo­ve-slo­bo­da. Is­pra­zne i do­sad­ne te­me, ap­so­lut­no su do­mi­nant­ne u kru­go­vi­ma osred­njih. Ri­je­či ko­je su sva­ko­dnev­no i upor­no za­stu­plje­ne u nji­ho­voj ko­mu­ni­ka­ci­ji su- mar­ke­ting, ke­te­ring, me­na­džer, ke­žu­al,trend, šo­ping, staj­ling, fe­tiš.. itd. Iz šu­pljeg u pra­zno, pa sve ''Jo­vo na­no­vo''.
Osred­nji čo­vjek te­ško ili sko­ro ni­ka­ko ne pod­no­si uspje­šnog čo­vje­ka. Za nje­ga je on stra­nac, i još ne­što, vr­lo je opa­san po nje­go­vu uljulj­ka­nu osred­nju ide­o­lo­gi­ju. Čo­vjek sa sta­vom, si­gu­ran, svje­stan, am­bi­ci­o­zan, do­bro­na­mje­ran u sve­mu to­me za osred­njeg čo­vje­ka je ne­po­že­ljan gost. Sma­tra­će ga uobra­že­nim, nad­me­nim i ne­po­pra­vlji­vim ego­i­stom. Strah od pro­mje­ne, strah od is­ko­ra­ka u ne­ki dru­gi dio i u se­be i u dru­ge, osred­njeg čo­vje­ka osta­vlja ta­mo gdje će za­u­vi­jek i osta­ti- u pro­sječ­noj i osred­njoj ko­lo­te­či­ni be­smi­sla.
Dan­te ova­kve lju­de pro­na­la­zi u pre­dvor­ju. To­li­ko su pra­zni i bez­lič­ni da za njih ni u pa­klu ni­je bi­lo mje­sta. Što se me­ne ti­če, ne­ka me za­o­bi­la­ze u ši­ro­kom lu­ku, i ne­ka se jed­ni dru­gi­ma di­če. Da­le­ko im osred­nja ku­ća. Ja ću njih za­o­bi­la­zi­ti u još ši­rem lu­ku, i ja i moj bič. Jer, osred­njost je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)