Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Di­men­zi­je glo­ba­li­za­ci­je ob­u­hva­ta­ju do­sad ne­vi­đe­ni obim asor­ti­ma­na ino­vi­ra­nih i pre­o­bli­ko­va­nih vri­jed­no­sti iz si­ste­ma dru­štve­nih in­ter­ak­ci­ja sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, i to bez po­mi­sli na bi­lo ka­kav ob­li­k po­ka­ja­nja. Sti­če se uti­sak da vi­še ri­jet­ko ko cr­ve­ni od sti­da. Kao da je ovo đa­vol­sko vri­je­me raz­u­zda­no i otu­đe­no, vje­ro­vat­no i zbog to­ga što je “du­ša iz­gu­bi­la vr­li­nu”. Ka­mi bi re­kao za ovaj da­na­šnji ži­vot da je “pun bes­kraj­nih ap­sur­da”. Je­di­no u ovom i ova­kvom vre­me­nu ka­ja­nje vra­ća ugled otu­đe­nom i obez­vri­je­đe­nom čo­vje­ku, ko­me je sva­ki put kli­zav. Glo­ba­li­zi­ra­ni svi­jet je po­sve za­bo­ra­vio onu Da Vin­či­je­vu da je mu­drost kći is­ku­stva. Na­me­će se uti­sak da je svi­jet za­ro­nio u du­bi­ne ne­mo­ra­la. Sti­če se uti­sak da su ne sa­mo ri­je­či zle, već i po­mi­sao. Smi­je­ha kao li­je­ka za smi­re­nje je sve ma­nje, a sa­mo­ća nas je već du­že oku­pi­ra­la. U ta­kvom mi­ljeu i de­zor­jen­ti­sa­no­sti ni­je ču­do što je stid ri­jet­ka po­ja­va. Iz­gle­da, je­di­na sa­da­šnja „vri­jed­nost” je hva­ta­nje ko­ra­ka s vre­me­nom, či­me pre­te­žni dio svi­je­ta sa­go­ri­je­va u po­stup­ku što br­žeg gra­đe­nja ka­ri­je­re, što hit­ni­je pe­ne­tra­ci­je u dru­štve­noj hi­je­rar­hi­ji sa­vre­me­nog, po­slov­nog esta­bli­šmen­ta ko­ji je iz­nje­dri­la sa­vre­me­na po­slov­na fi­lo­zo­fi­ja, uti­ru­ći ti­me put no­voj or­ga­ni­zo­va­no­sti. U toj no­voj or­ga­ni­zo­va­no­sti, mu­ka hva­ta da se što vi­še „zgra­bi nov­ca” i to je ono što „kra­si” sa­vre­me­nog čo­vje­ka, ko­ji ne raz­mi­šlja da li je to pra­va i glav­na vr­li­na. Za­bo­ra­vlja se da­nas ona Spi­no­zi­na da je po­šte­nje naj­bo­lja po­li­ti­ka. Sto­ga nam je­di­no pre­o­sta­je kon­sta­ta­ci­ja da se lje­stvi­ca vred­no­snih su­do­va i ci­lje­va iz­mi­je­ni­la iz te­me­lja. Sko­ro da su nam naj­bli­že po­naj­vi­še sum­nji­ve pri­če, ko­ji­ma je tra­di­ci­o­nal­no i etič­ko do­ve­de­no u pi­ta­nje. Na­še mo­ral­no sta­nje je ogo­lje­na ri­ječ, ko­ja se kla­ti kao kap vo­de s li­sta. Vje­ro­vat­no sto­ga što je neo­li­be­ral­ni mo­ral mo­der­nog čo­vje­ka sta­vio s one stra­ne gra­đan­skog po­zi­ti­vi­zma. Za­to nas i ne ču­di što se svi­jet, pa i evro­pej­ski gu­bi u ago­ni­ji ovo­vre­me­ne eko­no­mi­je, ne­mo­ćan da shva­ti šta je ilu­zi­ja ili oča­ja­nje. Tr­ka za bo­gat­stvom je oči­to sro­za­la sko­ro sve ljud­ske vr­li­ne, i ta tr­ka je de­po­zit neo­li­be­ra­li­zma ko­ji vla­da nad znat­nim di­je­lom svi­je­ta. Kraj­nje gra­ni­ce ko­je su bi­le za­du­go na­sa­vla­di­ve, sa­da su do­ne­kle po­ru­še­ne. Pot­ko­pa­ni su pu­te­vi od­go­vor­no­sti. Obi­čan čo­vjek ne­ma ni hra­bro­sti da osmo­tri am­bis ko­ji ga če­ka. Ni­je ču­do on­da što čo­vjek da­na­šnjeg vre­me­na ne go­vo­ri i ne spo­mi­nje ži­vot­ne vr­li­ne. Kao da ne­ma sna­ge ni da pri­su­stvu­je za­vje­šta­nju isti­ne, iako je „njen je­zik prost”. Ni­ka­ko da se bar sa­ču­va dio isti­ne ko­ji nam je ostao od pre­da­ka, a ko­ja se pre­no­si­la s ko­lje­na na ko­lje­no. Me­đu­tim, bi­la bi ve­li­ka za­blu­da i ne­prav­da ako bi se ka­za­lo ili mi­sli­lo da se čo­vjek ikad na­la­zio u pot­pu­nom „mo­ral­nom car­stvu”. Ma­nje je bi­lo onih ko­ji su mo­ral pri­hva­ta­li kao ži­vot­no pra­vi­lo, kao ap­so­lut­nu stvar­nost, i kao pri­hva­će­nu du­žnost. Na­me­će se za­klju­čak da je da­nas osku­di­ca pri­jat­nih osje­ća­nja za op­štim do­brom. Mo­gu­će i zbog to­ga što pre­ga­o­ce mo­der­nog ži­vo­ta in­te­re­su­je sa­mo bi­znis. Ina­če, za njih va­ži pra­vi­lo da „ni­šta ni­je isti­ni­to” i da je „sve do­zvo­lje­no”. Otu­da i ne ču­di što eti­ka „mo­der­nog” čo­vje­ka je­ste gu­bi­tak na sup­stan­ci, gu­bi­tak pri­stoj­nog čo­vje­ka. Sto­ga je „lo­gič­no” što je sma­njen broj onih ko­ji­ma ni kom­pas ne po­ma­že, s ob­zi­rom na to da za njih ko­or­di­na­te ne po­sto­je. U tom i ta­kvom bez­na­đu mo­ra se re­ći da iz ovo­vje­kov­nog čo­vje­ka sve ma­nje iz­la­ze bla­go­slov i nor­mal­na pri­ča, a sve vi­še bez­o­sje­ća­jnost i pa­kost. Obi­čan čo­vjek bi ka­zao- je­zik nam je po­stao na­past. Se­ne­ka bi to­me do­dao gnjev se ja­vlja „kao po­met­nja du­ha”, kao „iz­vo­ri­šte mr­žnje”. Po­ne­kad ni­smo ka­dri ni sa­mi se­be da ob­u­zda­mo. Vje­ro­vat­no za­to što je iz­gu­bljen naš ka­rak­ter, što je po­sle­di­ca ko­mu­ni­ka­ci­ja ko­je je za­hva­ti­la ero­zi­ja. To nam da­je za pra­vo da se ka­že da ni­ka­da ni­je bi­lo te­že de­fi­ni­sa­ti po­jam po­šte­nja. Vje­ro­vat­no i za­to što svi­jet s kra­ja dru­gog i po­čet­kom tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma ne ču­va u se­bi ni mo­guć­nost ono­ga što će se de­si­ti u bu­duć­no­sti. Kao da su za­bo­ra­vlje­ne Nje­go­še­ve ri­je­či da je „čast sla­va, sve­ti­nja na­ro­da”.
Iako je po­ka­ja­nja sve ma­nje, mo­ra se ja­sno re­ći, da je to je­di­ni li­jek ko­ji otva­ra ho­ri­zont za nor­ma­lan ži­vot, za nor­mal­nu pri­ču. Uko­li­ko se bu­de­mo bo­ri­li pro­tiv gri­je­ha, uto­li­ko će­mo se pri­je vra­ti­ti isti­ni, prav­di i po­šte­nju ko­je uvi­jek bu­de na­gra­đe­no isti­nom, za ko­ju vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić ka­že da ne mo­že po­sto­ja­ti bez do­bra, ni­ti do­bro bez nje. Da­kle, po­sto­ja­nost nam je po­jas za spa­sa­va­nje, ko­jim će­mo iz­bje­ći „oku­pi­ra­nu sa­mo­ću” i ujed­no se vra­ti­ti op­ti­mi­zmu ko­ji već de­ce­ni­ja­ma iš­če­za­va is­pred nas sa­mih. Je­di­no nam op­ti­mi­zam do­ka­zu­je da smo ži­vi. Ako nas je „strah od sti­da” ka­ja­nja će bi­ti vi­še. U su­prot­nom, osta­je nam da „po sje­ća­nju ho­da­mo kao po mje­se­či­ni”, pri­zi­va­ju­ći do­bra vre­me­na i ča­sne lju­de. Isti­ni za vo­lju, ni u ne­ka dru­ga sreć­ni­ja vre­me­na po­šte­nje i isti­na ni­su bi­li uvi­jek za sve ar­gu­ment, ko­ji ima po­sled­nju ri­ječ, ali je­su na­če­lo tra­di­ci­o­nal­nog obi­ča­ja ko­ji je imao ulo­gu da bu­de po­sled­nji kri­te­ri­jum u po­na­ša­nju. Ovoj kon­sta­ta­ci­ji kao na­uk usli­je­di­la bi ona na­rod­na iz sta­re Cr­ne Go­re da ži­vot za­slu­žu­je da se na­sta­vi, ako mu je pu­to­kaz čast.
Ovoj iz­re­ci daj­mo ma­ha, jer bi­ti čo­vjek ipak ni­je mit. Ugled ne umi­re, pa nek za­bo­rav bu­de li­jek uvre­da­ma.