Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Pro­fe­so­ri­ca ga po­mi­lo­va po gla­vi. Spu­šte­noj i za­mi­šlje­noj. Pr­sti mu bi­ja­hu na dir­ka­ma, ali ni­je svi­rao.
-Do­bro on­da. Idem ja... a ti vje­žbaj. Imaš još po­la sa­ta – glas joj bi pri­ja­tan i sve­den, kao i uvi­jek... po­tom ode i za­tvo­ri vra­ta uči­o­ni­ce.
-Je li či­sto? – mi­ni­ja­tur­no pra­se iz­vi­ri iza sve­ske sa no­ta­ma.
-Mhm – dje­čak pro­ci­je­di.
-Ha! – ži­vo­ti­nji­ca ne ve­ća od pal­ca po­let­no is­ko­či. Na dvi­je no­ge is­kli­za ple­šu­ći ne­što na­lik val­ce­ru do ivi­ce kla­vi­ra – Vi­di nas! Bo­žić­ni kon­cert! – puc­nu pap­ci­ma – Bi­će ovo noć za pam­će­nje!
-Valj­da – pro­zbo­ri još ti­še, ši­ške mu pre­kri­še oči.
-Tre­ma? – gu­da se pri­ma­če i po­gle­da od­o­zdo u dje­ča­ko­vo li­ce. Usna kao da je po­drh­ta­va­la.
-Ona­ko – htio je da na "ona­ko" ta­ko i osta­ne, ali je­zik od­lu­či da se ne po­vi­nu­je – Vi­di me. Sli­je­pi uče­nik ko­ji ne­što že­li da do­ka­že. Za­bo­ra­vljam me­lo­di­ju. Či­ta­ve dje­lo­ve. Šta ja uop­šte ra­dim ov­dje, Pi­ki?
-Imaš me­ne – gu­da se is­ke­zi.
-Eh, da... imam te­be. Pra­se ne ve­će od pal­ca... ko­je je­di­no ja vi­dim. Ima­gi­nar­ni drug da me spa­se mra­ka sa­mo­će.
-Bo­lje ima­gi­nar­ni, ne­go iz in­te­re­sa – po­ku­ša da se osmi­jeh­ne, ali steg­nu nju­ški­cu - Vi­di ne­što... - skli­znu do dir­ki i po­ma­zi mu pr­ste - ... Po­sto­je tri raz­lo­ga zbog ko­jih se ne­ko mi­je­nja: 1. na­u­čio je do­sta 2. pa­tio je do­sta i 3. od­lu­čio da vi­še ne bu­de sam. Ti si sve pro­šao... Ovo je noć ka­da ćeš uči­ni­ti ko­rak, naj­po­treb­ni­ji. Na­u­čio si da svi­raš... ta­ko li­je­po. Do­ka­ži se­bi, dru­gi ni­su bit­ni, da si živ. Ako si sli­jep... ne zna­či da ne vi­diš. - na­slo­ni gla­vu na nje­gov pa­lac - Tvo­ja pla­va je pla­vlja od svih bo­ja ko­je znam.
-Šta ako po­gri­je­šim, Pi­ki? - uze ga bla­go u dlan i pri­ma­če li­cu. Gle­dao ga je sre­br­nim oči­ma, kao da ga zbi­lja vi­di - Šta ako se zbu­nim... šta ako mi se bu­du smi­ja­li?
-Pa, nek se smi­ju! - za­kle­pe­ta uši­ma - Uvi­jek se naj­ru­žni­ji sve­mu smi­ju. Uvi­jek naj­go­ri na­đu mr­lje na por­ce­la­nu. Ehej, ti si pro­stran­stvo! Ka­pe­tan na­še la­đe! - uhva­ti ga za ši­ške i pro­tr­lja vla­si kroz me­ke pap­ke - Pri­tom si moj drug naj­bo­lji.
-Još de­set mi­nu­ta! - za­ču se iz hod­ni­ka.
-Strah me, Pi­ki. Bo­lje da od­u­sta­nem... mo­gu da ka­žem... mo­gu da...
-Ehej, tu sam... tu sam - i uvu­če mu se u džep ko­šu­lje - Ma­zi­ću ti sr­ce da se mno­go ne tre­se. Sve ću da ti bu­dem tu, da znaš.
-Do­bro. Va­ži. Hva­la, Pi­ki... - do­dir­nu se do dže­pa i udah­nu.
-Još ne­što... Ko­me ćeš da po­sve­tiš na­stup?
-Mo­ca­r­tu i Zma­ju... da, obo­ji­ci. Mo­car­tu i Zma­ju.
-Div­no! - džep se na­du i iz­du­va - I me­ni su oni pot­pu­ni ca­re­vi! A sad ide­mo i bu­di hra­bar. Bu­di ne­u­stra­šiv i na­smi­jan! Od­ba­ci si­dra i za­pli­vaj! Aj­de, ka­pe­ta­ne moj! Dr­žim ti je­dra! Aj­mo­oo!

* * *
Sa­mo je ra­za­brao ka­ko pro­fe­so­ri­ca ne­što u na­ja­vi pri­ča i ka­ko cok­nu nje­go­vo ime... dok su mu po­ma­ga­li da se is­pe­nje na po­zor­ni­cu mo­gao je da osje­ti ka­ko ci­je­la sa­la gle­da. Bi­lo ih je pre­vi­še! Sr­ce mu opet ku­ka­vič­ki za­lu­pa... ali ga Pi­ki pa­pu­ča­stim do­di­ri­ma smi­ri. U se­bi je po­na­vljao "ja sam ka­pe­tan, a ovo je mo­ja pri­ča".
Po­tom smje­sti pr­ste na dir­ke... i kla­vir se ras­pje­va. Bo­žić je sti­zao te ve­če­ri ne­što ra­ni­je. Ali je ipak ma­lo za­stao kod Mu­zič­ke dvo­ra­ne i na­re­dio vje­tru da ga spu­sti i da se smi­ri na tren... da po­slu­ša ot­kud do­la­ze ti zvuč­ni svi­ci.
A svi­rao je ma­li... O ka­ko je svi­rao! I gri­je­šio je... ta­ko div­no je gri­je­šio. Ali ni­ko ne bi pri­mi­je­tio. Pi­ki bi na sva­ku gre­šku gr­le­no za­pje­vao... pa je sve zvu­ča­lo bar­šu­na­stvo i na­mjer­no... is­pre­ple­te­no ukra­si­ma i ne­u­hva­tlji­vo. Gu­da iz dže­pa je istin­ski bi­la po­no­sna. Uda­ra­la je ri­tam mi­lo­krv­nom sr­cu da i dje­čak zna ka­ko je sve­mir sre­ćan.
Ne­gdje go­re Mo­car­tu bi­skvit pu­če ka­da ga je u ča­ju pri­mi­cao... Na­ću­li bo­lje uši i vik­nu "Mein Gott!". Zmaj je u tom tre­nut­ku sa svo­jim ma­lim an­đe­li­ma lju­ljao no­ge sa mo­sta... a on­da sko­či­še: "Ta­ta, ču­ješ li ovo? Mi­sli­mo da je za te­be." Usta­de i plu­ći­ma pje­smu udah­nu. Mah­nu ru­kom Mo­car­tu - ko­ji bi­ja­še na sa­svim dru­gom kra­ju Ra­ja i do­vik­nu mu "Ču­ješ? Sjaj­no, zar ne!"
A do­lje, na Ze­mlji... ko god je bio, sa­mo je uz­di­sao. Ve­će ra­do­sti i ras­ko­ši na­da­le­ko se ne za­ču. Na kon­cu svi po­ska­ka­še, vje­tar za­tre­pe­ri, zvi­je­zde se ra­su­še - ža­gor i apla­u­zi se po­put kon­fe­ta ras­pu­ko­še.
Ma­le­ni se okre­nu put mra­ka gdje se kli­ca­lo. Ne­što pla­vo je do­ti­ca­lo. Do­dir­nu se do ko­šu­lje. Sr­ce je du­bo­ko uda­ra­lo. Šap­nu:
-Pi­ki... ka­ko se zo­ve ovo što vi­dim?
-Ži­vot.
- Da te ne­mam, ne bih znao... ta­ko mi­lo ime. Živ sam.

* * *
Du­ša­ma ustra­še­nim, an­đe­li­ma sit­ni­jim od nok­ta... ne usni­te, vas­kr­sni­te.
(Autor je knji­žev­nik)