San sva­kog za­tvo­re­ni­ka osu­đe­nog za mal­ver­za­ci­je je da po­sta­ne mi­ni­star fi­nan­si­ja. Ka­ko to gor­do zvu­či, kao ne­ka baj­ka – baj­ka Mon­te­ne­gri­na. Ame­rič­ki san je ostva­ren kad do­bi­ješ pr­vi mi­li­on, a mon­te­ne­grin­ski kad po­sta­neš mi­ni­star. Evo ka­ko i Ame­ri mo­gu da na­u­če ne­što od nas kad po­sta­ne­mo pu­no­prav­ni član NA­TO-a. Mo­žda kod njih uđe u za­kon na­še ne­pi­sa­no pra­vi­lo ko­je je uveo bal­kan­ski ar­hi­tek­ta i otac na­ci­je.
No, kad smo kod Ve­li­kog ar­hi­tek­te, tre­ba mu oda­ti pri­zna­nje na za­po­šlja­va­nju 40.000 rad­ni­ka. Valj­da je za­mi­slio da gra­di pi­ra­mi­du na oba­li Mo­ra­če umje­sto so­li­te­ra na zga­ri­štu cu­na­mi­jem ra­zo­re­ne pri­vre­de. Sve gra­di­telj do gra­di­te­lja, sve ar­hi­tek­ta do ar­hi­tek­te. Po­što je uvi­dio da Evro­pa ne­ma pra­vih li­de­ra on će na­še da iz­vo­zi pra­vo iz Stu­ža. O Bo­že – zar se i to mo­že – da mi smo Mon­te­ne­gri­ni.
Za­što bi­smo mo­ra­li da uvo­zi­mo evrop­sko za­ko­no­dav­stvo kad smo mi na ve­ćem ni­vou svi­je­sti od njih? Ako ne­ko ubi­je u ka­to­lič­kom svi­je­tu, mo­že po­sta­ti sve­tac – za­što da ne­ko is­pa­šta či­tav ži­vot? U za­tvo­ru se čo­vjek okre­ne se­bi i svo­joj du­hov­no­sti pa mo­že u pot­pu­no­sti pro­mi­je­ni­ti na­čin raz­mi­šlja­nja. Sa­mo onaj ko se ope­kao o ne­što mo­že po­sta­ti so­li­da­ran, re­ci­mo kao naš mi­ni­star ko­ji po­ka­zu­je ve­li­ko sr­ce za na­šu vi­šu kla­su. Ni­ža kla­sa ne­ma pra­vo da se bu­ni, jer je pre­va­zi­đe­ni i ne­pri­rod­ni so­ci­ja­li­zam da­le­ko iza nas.
Pro­šlost tre­ba za­ne­ma­ri­ti go­vo­re nam svi sa­vre­me­ni psi­ho­lo­zi. Tre­ba ži­vje­ti ono „da­nas“ kao da pro­šlost ni­je po­sto­ja­la. Na­šem mi­ni­stru fi­nan­si­ja tre­ba če­sti­ta­ti na hra­br­o­sti ka­ko se pri­hva­tio ve­li­kog ko­la­ča. Ne­kad taj ko­lač u gr­lo za­pad­ne što se de­ša­va sa­mo ma­lo­du­šni­ci­ma ko­ji ve­li­ča­ju skrom­nost. Ina­če, skrom­nost je iz­bri­sa­na iz cr­no­gor­skog je­zi­ka onog mo­men­ta kad je vo­đa iz­ja­vio: „Ko ne mo­že da se sna­đe u kri­znim vre­me­ni­ma – ne­ka ga ne­ma“.
Ame­ri­kan­ci ko­ji su iz­mi­sli­li ri­ječ „gu­bit­nik“ mo­gu sa­mo da nam za­vi­de na hra­bro­sti, ri­zi­ku i pre­ga­la­štvu. Ni­je ču­do da sa ova­kvom vi­zi­jom vo­đe po­sta­ne­mo no­va Švaj­car­ska oaza u Evro­pi – što je po­sta­la man­tra kao i stal­no po­na­vlja­na isti­na da smo naj­bo­lji u re­gi­o­nu.
Ne­u­mor­ni vo­đa ko­ji nas ge­sti­ku­la­ci­ja­ma uvje­ra­va da sa­mo on ima vi­zi­ju, ma­da uz sport­ski rječ­nik, umno­go­me pot­sje­ća na Ni­če­o­vog nad­čo­vje­ka. Ni­če ka­že da je nad­čo­vje­ku sve do­zvo­lje­no, da su to Hi­tler i mno­gi dru­gi zlo­u­po­tri­je­bi­li. Ra­đa­nje nad­čo­vje­ka na tlu Evro­pe ko­ji je uvi­dio da Evro­pi ne­do­sta­ju pra­vi li­de­ri lek­ci­ja je ko­ju bi evrop­ski ko­me­sa­ri i emi­sa­ri tre­ba­lo da na­u­če.
Ipak, mi­slim da ko­rup­ci­ja evrop­ske bi­ro­kra­ti­je pri­je­ti da uni­šti hti­je­nja za uje­di­nje­njem Evro­pe pu­tem di­sci­pli­no­va­nja ne­po­slu­šnih, ima za po­ja­vu ra­đa­nje pra­vih li­de­ra – pa što ne re­ći i nad­čo­vje­ka. Naš brend – pra­vi mon­te­ne­grin­ski je „li­der“ ko­ji je po­pu­la­ran kod pro­iz­vo­đa­ča or­gan­ske hra­ne, kao i kod per­spek­tiv­ne omla­di­ne. Na­do­la­ze­ća no­va sna­ga sa iz­bri­sa­nom ar­ha­ič­nom ri­ječ­ju iz bu­kva­ra: „SKROM­NOST“.

Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić