Pri­je dva­de­set i pet go­di­na, na osno­vu od­lu­ke svih po­sla­ni­ka Sr­ba u Skup­šti­ni SR Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i na te­me­lji­ma su­ve­re­ne od­lu­ke na­šeg na­ro­da iz­ra­že­ne na ple­bi­sci­tu, pro­gla­še­na je Re­pu­bli­ka Srp­skog Na­ro­da u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Srp­ske ze­mlje u SR Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ta­da su po pr­vi put po­li­tič­ki ob­je­di­nje­ne, a naš na­rod po­čeo je da stva­ra svo­ju bu­duć­nost sa­mo­stal­no – bez Ju­go­sla­vi­je, Evrop­ske za­jed­ni­ce...
Od­lu­ka da stva­ra­ju svo­ju dr­ža­vu mi­mo ju­go­slo­ven­skih ili ne­kih dru­gih okvi­ra bi­la je te­ška i na­met­nu­ta. Pret­hod­no je pr­vo na ne­de­mo­krat­ski na­čin i pro­tiv­no va­že­ćem Usta­vu uki­nu­ta SFR Ju­go­sla­vi­ja, za­jed­nič­ka dr­ža­va srp­skog na­ro­da stvo­re­na i ob­no­vlje­na po ci­je­nu ogrom­nih žr­ta­va po­bje­da­ma u dva svjet­ska ra­ta. Ra­za­ra­na dje­lo­va­njem fa­ši­stič­kog i ko­mu­ni­stič­kog to­ta­li­ta­ri­zma to­kom či­ta­vog svog po­sto­ja­nja. SFR Ju­go­sla­vi­ja ne­sta­la je vo­ljom par­tij­skih ru­ko­vod­sta­va i dva nje­na na­ro­da ko­ji za­jed­no u nje­nom sta­nov­ni­štvu ni­su bi­li broj­ni­ji ne­go Sr­bi u BiH ili Cr­noj Go­ri. Za­tim su kr­še­njem re­pu­blič­kog Usta­va Sr­bi u SR BiH si­ste­mat­ski pre­gla­sa­va­ni ta­ko da je pro­ces osa­mo­sta­lje­nja spro­ve­den od­lu­kom Mu­sli­ma­na i Hr­va­ta. Po­čet­kom tog pro­ce­sa po­li­tič­ki pred­stav­ni­ci Sr­ba i SR BiH da­li su po­nu­du mu­sli­man­skim vo­đa­ma. Bi­li su sprem­ni da pri­hva­te uni­tar­nu dr­ža­vu kao okvir bu­du­ćeg ustav­nog re­for­mi­sa­nja, ali pod uslo­vom da ona osta­ne u mo­der­noj i la­ba­voj fe­de­ra­ci­ji sa Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom. Ali­ja Izet­be­go­vić je ovaj spo­ra­zum od­bio. Za­to su Sr­bi tra­ži­li svo­ju dr­ža­vu ko­ja bi osta­la u za­jed­ni­ci sa Sr­bi­jom ili ma­kar ima­la sa­mo­stal­nost u okvi­ru kon­fe­de­ral­ne BiH. Ni­su tra­ži­li ni­šta vi­še od onog što su Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska zah­ti­je­va­le u od­no­su na Ju­go­sla­vi­ju. Vri­je­me je da­lo za pra­vo srp­skom na­ro­du i nje­go­vim dr­ža­vo­tvor­ci­ma od 9. ja­nu­a­ra 1992. go­di­ne. Već u mar­tu 1992. pred­stav­ni­ci tri na­ro­da pri­hva­ti­li su ustav­no ure­đe­nje ko­je su pred­lo­ži­li po­sred­ni­ci Evrop­ske uni­je. Ustav­no ure­đe­nje ko­je po­sto­ji da­nas – isti­na sa ne­što ma­njom auto­no­mi­jom i dru­ga­či­je ras­po­di­je­lje­nim te­ri­to­ri­ja­ma – tre­ba­lo je da bu­de us­po­sta­vlje­no pri­je pro­gla­še­nja ne­za­vi­sno­sti BiH. Izet­be­go­vić je ovaj pred­log pr­vo pri­hva­tio, a on­da je u spo­ra­zu­mu sa ame­rič­kim am­ba­sa­do­rom Vo­re­nom Ci­mer­ma­nom isti od­bio. Za­tim je pro­gla­še­na ne­za­vi­snost BiH pro­tiv vo­lje srp­skog na­ro­da i upr­kos či­nje­ni­ci da mu­sli­man­sko-hr­vat­ski re­fe­ren­dum o ne­za­vi­sno­sti ni­je uspio. U ra­tu - te­škom, kr­va­vom i pr­lja­vom od­bra­nje­na je Re­pu­bli­ka Srp­ska. Po ci­je­nu ve­li­kih žr­ta­va, te­ških gre­ša­ka i me­đu­na­rod­nog glo­bal­nog pro­klet­stva ko­je su SAD i tri nje­ne sa­ve­zni­ce u Evro­pi ba­ci­le na či­tav srp­ski na­rod. Upr­kos voj­noj agre­si­ji SAD, NA­TO i hr­vat­ske voj­ske, te do­la­sku hi­lja­da islam­skih eks­tre­mi­sta i sa­mog Osa­me bin La­de­na, Srp­ska je od­bra­nje­na i po­sle dej­ton­skih pre­go­vo­ra me­đu­na­rod­no pri­zna­ta kao en­ti­tet ko­ji či­ni slo­že­nu dr­ža­vu Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu.
Re­pu­bli­ka Srp­ska se po­sle 1995. po­sto­ja­no raz­vi­ja­la, ali je pod pri­ti­sci­ma stra­nih pro­tek­to­ra u BiH iz­gu­bi­la čak še­zde­set i če­ti­ri nad­le­žno­sti. Tre­ba­lo je vre­me­na da u dr­ža­vi sa­zre je­din­stvo i vo­lja da se uspje­šno su­prot­sta­ve kr­še­nju pra­va i slo­bo­da, baš kao što je tre­ba­lo vre­me­na da se uz­dig­ne Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja i ma­kar ma­lo po­vra­ti Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja.
Po­sle če­tvrt vi­je­ka po­sto­ja­nja, vri­je­me je za bi­lans ob­no­vlje­ne srp­ske dr­ža­ve za­pad­no od Dri­ne – pr­ve na­kon što su iz­u­mr­li Ko­tro­ma­ni­ći. Srp­ska je stvo­re­na i od­bra­nje­na upr­kos vo­lji ta­da­šnjih ve­li­kih si­la, uklju­ču­ju­ći Ru­sku Fe­de­ra­ci­ju. Ona je stvo­re­na de­mo­krat­ski i tvrd­nja da je ri­ječ o en­ti­e­tu na­sta­lom na ge­no­ci­du ne­ma po­tvr­du ni­ti u jed­noj sud­skoj od­lu­ci (do­bar pri­mjer je pre­su­da ge­ne­ra­lu Pe­ri­ši­ću), ni­ti ona uop­šte mo­že bi­ti iz­ne­se­na kao ozbilj­na i na mo­ra­lu za­sno­va­na tvrd­nja. U EU i SAD mno­gi tvr­de da Re­pu­bli­ka Srp­ska ni­je dr­ža­va. Ri­ječ je ta­ko­đe o ne­tač­noj tvrd­nji. Biv­še ju­go­slo­ven­ske re­pu­bli­ke su ima­le ma­nju sa­mo­stal­nost, sa­svim sum­njiv de­mo­krat­ski le­gi­ti­mi­tet, ni­že me­đu­na­rod­no pri­zna­nje... Pa ipak su bi­le de­fi­ni­sa­ne kao dr­ža­ve i kao ta­kve su bez mno­go pre­mi­šlja­nja pri­hva­će­ne on­da ka­da su SR Nje­mač­ka i po­sled­nja evrop­ska te­o­kra­ti­ja sve­de­na na jed­no rim­sko br­do od­lu­či­le da Ju­go­sla­vi­ja ne tre­ba vi­še da po­sto­ji. Mo­der­ni svi­jet je na­stao na na­slu­ći­va­nju ono­ga što se ne vi­di: ato­ma u ma­te­ri­ji, im­pre­si­je i smi­sla u ne­ja­snim dje­li­ma sli­ka­ra... Ka­ko to da ne pri­zna­je dr­žav­nost en­ti­te­tu ko­ji je u se­bi sa­brao de­mo­krat­sku i le­gi­tim­nu sud­sku, iz­vr­šnu i za­ko­no­dav­nu vlast?
Pred Re­pu­bli­kom Srp­skom su go­di­ne iza­zo­va. Pre­ži­vje­la je i sa­ma ta či­nje­ni­ca pred­sta­vlja tri­jumf slo­bo­de, de­mo­kra­ti­je i rav­no­prav­no­sti. Nje­ni stra­ni pro­tek­to­ri su se po­vu­kli. Osta­la je bi­ro­kra­ti­ja ne­moć­na da svoj stav na­met­ne Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma ili NA­TO-u. Pre­o­sta­li su i pro­ble­mi: od de­mo­graf­skih, ne­do­stat­ka struč­nja­ka... do rje­še­nja ustav­nog od­no­sa sa dru­gim en­ti­te­tom.
Ipak, stva­ra­nje Srp­ske po­ka­za­lo je da je naš na­rod spo­so­ban da od­bra­ni slo­bo­du i sa­ču­va dr­ža­vu. Pi­tam se šta bi bi­lo sa Hr­vat­skom, Đu­ka­no­vi­će­vom Cr­nom Go­rom ili Al­ba­ni­jom da je na njih po­je­di­nač­no pao ta­kav gnev ve­li­kih si­la i sa njim vi­še­de­ce­nij­ski pri­ti­sci ka­kve su tr­pje­li Sr­bi ši­rom Bal­ka­na i Sr­bi­ja?
Go­di­šnji­ca Re­pu­bli­ke Srp­ske za­to in­spi­ri­še i oba­ve­zu­je.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić