Ako ne pi­šem ko­lum­nu sva­ke ne­dje­lje, već imam pro­blem - ka­ko po­če­ti? Po­seb­no, ka­da je Bo­žić! Zar i ta­da pi­sa­ti? Ovo je Hri­stov dan, i to nje­gov pr­vi dan na svi­je­tu, u čo­vje­ku. Sa­mo je gle­dao ovaj bo­ži­ji svi­jet, ču­dio se. Ču­dio se gdje je do­šao. I on je bio po­ne­čim iz­ne­na­đen. Ka­ko mo­že bi­ti li­jep svi­jet, oba­sjan sun­cem, is­pu­njen ljud­skim li­ko­vi­ma i raz­li­či­tim gla­so­vi­ma. Ali ni­šta ne­ma sta­bil­nost, traj­nost – to mo­že da bu­de za­vo­dlji­vo i du­hu, ka­kav je Bo­ži­ji. Pro­mje­na i ne­sta­bil­nost ima­ju u se­bi ne­što li­je­po, ne­što li­je­po-po­tre­sno. Mi­je­nja­nje, pa i pro­la­znost, mo­bi­li­še pa­žnju, i ču­đe­nje.
Mo­žda je bo­žić­ni dan naj­sta­bil­ni­ji, ne sa­mo zbog ja­snog sun­ca i mi­nus dva­de­set ste­pe­ni. Ni­je u pi­ta­nju led i za­le­đe­nost, na Bo­žić pro­bi­je ne­ka du­blja sta­bil­nost. Hri­stos – sun­ce ko­je ne za­la­zi. Na­še osje­ća­nje da je ta­kvo sta­nje, i ta­kva pro­mje­na u na­ma i u va­se­lje­ni, stvar­no mo­gu­ća. Pa ne­ka je i ona pro­la­zna, ali jed­nom osje­ti­ti tu sta­bil­nost, va­žno je za cio ži­vot. I da se još ma­lo za­dr­žim na ovom osje­ća­nju. Od­ne­kud mi do­đe na pa­met „smi­je­šni čo­vjek“ Do­sto­jev­skog. Ko­ji na mo­me­nat po­sta­je pli­jen ču­de­sne pred­sta­ve i raj­skog osje­ća­nja. O ko­jem su sa­nja­li uto­pi­sti. Pa ne­ka su sa­nja­li, to sa­mo go­vo­ri da taj san ne­ka­ko po­sto­ji u du­hu čo­vje­ko­vom, ili u po­tre­bi du­ha čo­vje­ko­vog. Ne­ka je i ta­ko. Jer naj­go­re je bi­ti bez tog sna, što ka­žu, u go­loj re­al­no­sti, za­ko­van kao u kov­če­gu.
Ni­je da mi ova­kva osje­ća­nja sa­svim oda­lju­ju re­al­nost Cr­ne Go­re. Tu je ona, iako joj se vi­še ne zna šta je, ni gdje je, ni kud je kre­nu­la, ni ho­će li kro­či­ti na­pri­jed, ili na­zad. Ni to, ako kro­či na­pri­jed, ho­će li to bi­ti u stva­ri na­zad. I, ako kro­či una­zad, ho­će li to bi­ti na­pri­jed? E ta­kva je Cr­na nam Go­ra, cr­na ku­ka­vi­ca. Haj­de, ne­ka bu­de cr­na go­lu­bi­ca, još da­nas. Ku­ka­vi­ca je te­ška, ali je na­ša. Ne mo­že­mo je ni­kom da­ti, ili po­klo­ni­ti. Ni­ko je ne­će. U njoj smo sa­kri­li se­be? Ali ipak, ne, to je pje­snik pre­tje­ri­vao?
Ne, ne­će­mo o cr­no­gor­skim ku­ka­vi­ca­ma, ne­go o cr­no­gor­skim ću­ko­vi­ma (još go­re?). Oni su nam po­sta­li bli­ži. Ku­ka­vi­ca je va­zda bi­lo do­sta, ali su se cr­no­gor­ski ću­ko­vi ja­ko na­mno­ži­li. I ra­pid­no se mno­že. To ni­ko ni­je mo­gao da pred­vi­di, osim onaj ko je oku­kao i opje­vao Cr­nu Go­ru. Stvar je u to­me što da­na­šnji cr­no­gor­ski ću­ko­vi, ni­je­su zna­li da su ću­ko­vi (ne­ki su mi­sli­li da su sla­vu­ji), sve baš do ovi­jeh da­na. Ka­da se pod­vu­kla cr­ta is­pod bi­lan­sa de­se­to­go­di­šnje (sto­go­di­šnje, i hi­lja­du­go­di­šnje) cr­no­gor­ske dr­ža­ve. U po­sled­njih de­set go­di­na naj­vi­še se ću­ka­lo (kao pje­va­lo, zbo­ri­lo) o Cr­noj Go­ri. Pro­mo­ci­ja i pro­me­na­da je tra­ja­la dan -noć evo vi­še od de­set go­di­nah. Jed­ni su ću­ka­li (pje­va­li), dru­gi su ću­ka­li (klju­ca­li, zo­ba­li). Ću­ka­nje je uze­to kao ne­ka sva­ko­dnev­na cr­no­gor­ska him­na, i sve­ča­no za­ni­ma­nje. Ako ne ću­čiš ni­je­si za Cr­nu Go­ru. Da se ra­zu­mi­je­mo – ću­ka­nje je ću­ka­nje sa­mo za one ko­ji tu ko­men­di­ju po­sma­tra­ju i u ja­du se smi­ju, ili pla­ču. A za one ko­ji ću­če i ću­ka­ju po no­ta­ma, za njih je to him­nič­na pje­sma no­ve dr­ža­ve i kul­tu­re ko­ja na­sta­je. Cr­no­gor­sko pra­sko­zo­r­je, dru­gi ka­žu – cr­no­gor­sko pro­lje­će. Ko­jem ot­pje­va­ju, ta­mo da­le­ko, u Bri­se­lu i Va­šing­to­nu, ko­ji im i po­de­ša­va­ju ton, i šti­ma­ju po­treb­ne in­stru­men­te, i do­da­ju po­treb­ne re­kvi­zi­te, i uljep­ša­va­ju ko­sti­mo­gra­fi­ju i sce­no­gra­fi­ju, jer­bo se ra­di o „ra­đa­nju dr­ža­ve i na­ro­da“, a ne o ne­kom ću­ka­nju, i klju­va­nju ži­vih gla­va i mo­zgo­va, ka­ko to pri­ma­ju do­mo­ro­ci.
E jed­no od re­al­nih pi­ta­nja je – mo­že li bi­ti ćuk, ne­ko ko ni­je ćuk? Mo­že li ne­ko ko ni­je ćuk, da iz­gle­da kao ćuk, da ra­di i mi­sli kao ćuk, da pje­va i ću­če kao ćuk? Ov­dje tre­ba do­da­ti ne­što što se pod­ra­zu­mi­je­va – za ću­ka nje­go­vo ću­ka­nje je pje­va­nje, a za sve dru­ge ono je ubi­tač­no ću­ka­nje, ubij bo­že po­noć­no ote­za­nje, ne daj bo­že, kob, ne­svi­ta­nje, jad ja­du, cr­na ne­sret­noj. Eto ka­ko je na­ma slu­ša­ti to ću­ka­nje, pa ne­ka oni ka­žu da je to him­nič­no cr­no­gor­sko po­ja­nje. Ne znam ka­ko ću­ka­nje mo­že bi­ti him­nič­no po­ja­nje, ali mo­že sve u Cr­noj Go­ri. Ona je du­šu da­la za opa­ke i na­o­pa­ke pu­te­ve, za opa­ka i na­o­pa­ka ra­zu­mi­je­va­nja, za ubij bo­že utu­ca­nja, za ne daj bo­že po­sr­nu­ća. Po­bi­la je i po­plju­va­la bra­ću, da bi pje­va­la i nat­pje­va­va­la se po­la vi­je­ka na pa­sjem gro­blju. Kad je to mo­gla, mo­že sve bra­te. Mo­že i ću­ko­ve da po­sta­vi za ho­ro­vo­đe, po­li­caj­ce za dr­žav­ne fi­lo­zo­fe, kri­mi­nal­ce za dr­žav­ne ide­o­lo­ge, vra­ne za so­ci­jal­ne rad­ni­ke, ja­stre­bo­ve-ko­ko­ša­re za dr­žav­ne voj­ni­ke. Eto, ko­li­ko re­koh, a tek na­ga­zih...
Ni­je la­ko na­ma s na­ma. Ni­je la­ko na­ma s na­ši­jem ti­ca­ma. Ni­je la­ko na­ma s na­ši­jem go­lu­bi­ca­ma, go­lu­bo­vi­ma pre­vr­ta­či­ma, go­lu­bo­vi­ma-pu­dli­ca­ma, go­lu­bo­vi­ma –ja­stre­bo­vi­ma. Ni­je la­ko na­ma s na­ši­jem je­zi­kom pu­nim og­nja. S na­šim je­zi­kom pu­nim smi­sla u be­smi­slu. Ko­me ulja u lam­pu do­li­va ma­li Bo­žić. Pri­čam ja ova­ko, slu­šaj ne­što, a je­dan mi ćuk is­pod pro­zo­ra do­ba­cu­je – e, pri­čaj ti to ne­kom dru­gom... e na­đi ne­ko­ga ko će te ri­je­či da po­ću­ka ko še­ni­cu... Eto. Ne ba­vi­mo se "is­tra­gom", ka­ko ne­ki mi­sle, no če­sti­ta­mo Bo­žić Go­ri Cr­noj.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić