Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ne­kad pro­va­le ne­ka zna­nja, kao iz pod­ze­mlja. Ču­di­mo se ka­ko to pri­je ni­je­smo ču­li, ka­ko smo ži­vje­li ne zna­ju­ći za njih? Kao da ne­ko ot­klju­ča ne­ke pod­zem­ne oda­je, i iza­đu du­ho­vi pu­ni na­o­pa­kih zna­nja i na­o­pa­kog na­dah­nu­ća. Ta­kva na­o­pa­ka zna­nja i na­dah­nu­ća mno­že se la­ko me­đu oni­ma za ko­je Nje­goš ka­že - „pu­či­na je sto­ka jed­na grd­na“.
Evo šta mi ju­če is­pri­ča je­dan čo'ek, ko­ji vi­še ni­je mo­gao da iz­dr­ži, da mi ne ka­že: „Znaš li da je uči­telj Adol­fa Hi­tle­ra bio Pe­tar Pe­tro­vić Nje­goš? Sve to sto­ji de­talj­no opi­sa­no u do­ku­men­tar­noj stu­di­ji Ar­baj­ta Ka­stro­de­ra ,,Nje­goš i Hi­tler''. Knji­ga je ne­dav­no iza­šla u Be­ču, na ne­kom cr­no­mor­skom je­zi­ku. Je­zi­ku, ko­ji je ina­če pred­vi­đen za ot­kri­va­nje „skri­ve­nih stra­na isto­ri­je“. I kod nas se ne­gdje, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, po­ja­vi­la slič­na knji­ga, o skri­ve­noj stra­ni na­še cr­no­gor­ske isto­ri­je, ali ova knji­ga od g. Ka­stro­de­ra, ovla­šće­na je za ot­kri­va­nje skri­ve­nih stra­na svjet­ske isto­ri­je“: Još mi to ne bi bi­lo ni­šta za­ni­mlji­vo, da me ne pri­vu­če je­dan de­talj u nje­go­vim ri­je­či­ma: „Hi­tler je znao srp­ski je­zik, i či­tao Gor­ski vi­je­nac u ori­gi­na­lu. Mo­žda je na­i­šao baš na ono pr­vo iz­da­nje Gor­skog vi­jen­ca, štam­špa­no u Be­ču, 1847., u jer­men­skom ma­na­sti­ru, baš ne­gdje ovi­jeh da­na“. Ka­že, „ma­li Adolf se igrao u par­ku sa srp­skom dje­com, i ta­ko na­u­čio srp­ski je­zik''. Adolf ko­ji je od ma­lih no­gu bio ču­dak, odu­še­vlja­vao se ide­jom mo­ći i vla­da­nja. Do­sad se u po­li­tič­kim te­o­ri­ja­ma zuc­ka­lo, da je in­spi­ra­tor Hi­tle­ra za nje­go­vu nad­čo­vje­čan­sku mi­si­ju, bio Fri­drih Ni­če. Ali u po­sled­nje vri­je­me ta te­o­ri­ja pa­da, a do­bi­ja na sna­zi i ubje­dlji­vo­sti te­o­ri­ja da je Hi­tler za svo­ju strast ga­že­nja dru­gih na­ro­da, kao ni­žih, i štet­nih za ve­li­ku ide­ju, in­spi­ra­ci­ju upra­vo na­šao u Gor­skom vi­jen­cu. Još do­da­je da je mla­di Adolf spa­vao s Gor­skim vi­jen­cem is­pod ja­stu­ka, i če­sto pla­kao. Ta­ko je i usnio zna­me­ni­ti san, upra­vo dok se spre­mao na ve­li­ko dje­lo. Na­i­me, u snu mu se ja­vio ne­ki stra­šan čo­vjek, an­đeo ili đa­vo, i po­ka­zav­ši mu zna­me­nje – ku­ka­sti krst, re­kao: „Ovim ćeš zna­kom po­bi­je­di­ti“! On je shva­tio da mu se ja­vio an­đeo nje­go­vog dje­la, i da mu je obe­ćao car­stvo. Kad je na­šao u Gor­skom vi­jen­cu sti­ho­ve: „Udri za krst za obraz ju­nač­ki, ko god pa­še svi­je­tlo oruž­je, ko god ču­je sr­ce u pr­si­ma, hu­li­te­lje ime­na Hri­sto­va, da kr­sti­mo vo­dom ili kr­vlju...“, sko­ro da je po­lu­dio od odu­še­vlje­nja. Još kad je na­šao stih: „Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že..“, tri da­na je bio šo­ki­ran ek­sta­zom, u ko­joj je vi­dio sve bu­du­će bo­je­ve. Sve što se ka­sni­je de­si­lo u stvar­no­sti, pro­li­va­ju­ći krv Evro­pom, pre­ži­vio je ta­da u za­pa­lje­noj ma­šti. Osje­tio je u svom mla­dom bi­ću, eks­plo­ziv, va­tru, ko­ja ište ve­li­ko, be­smrt­no dje­lo. Lju­bio je svoj Gor­ski vi­je­nac, i učio ga na­pa­met. Čak je učio da gu­sla i da pje­va uz gu­sle Nje­go­ša, na­rav­no u svom ger­man­sko-rat­nič­kom du­hu i rit­mu.
Nje­go­vi te­len­ti za sli­kar­stvo, mu­zi­ku, po­e­zi­ju, u mu­zi­ci Gor­skog vi­jen­ca, u nje­go­vim sli­ka­ma („Vi­dim stra­šne žr­tve na go­mi­le, pred ol­ta­rom cr­kve i ple­me­na. Ču­jem le­lek što go­re pro­la­ma..“, pro­iz­vo­di­le su u nje­mu ču­do. Na stih: „Nek pro­po­je pje­sna od uža­sa'', ska­kao je i na­ba­dao se na go­li mač, iz­vi­ku­ju­ći ger­man­ske rat­ne pje­sme.
Autor po­me­nu­te na­uč­no- fan­ta­stič­ne stu­di­je, go­spo­din Ar­bajt Ka­stro­der, ka­že da je Hi­tler u za­bi­lje­ška­ma osta­vio sa­mo alu­zi­je, da je nje­go­va knji­ga „Mo­ja bor­ba“ u stva­ri in­spi­ri­sa­na Gor­skim vi­jen­cem. Ni­je htio di­rekt­no da ka­že, jer je sma­trao srp­ski na­rod ni­žim, ali i da ga tre­ba uči­ni­ti još ni­žim i ne­po­sto­je­ćim. Sme­ta­le su mu sna­žne lič­no­sti iz srp­skog na­ro­da, ali se Nje­go­šu di­vio i sa­njao ga, pri­zi­va­ju­ći du­ho­ve.
Pre­po­ru­ču­jem da se či­ta knji­ga Ar­baj­ta Ka­stro­de­ra, jer je njen smi­sao, prak­tič­no eks­plo­di­rao na na­šoj ubo­goj va­se­lje­ni, a na­ro­či­to u Cr­noj nam Go­ri, od Mo­sta­ra, Pla­va do Ama­na. Na­rav­no naj­vi­še kod onih ko­ji ne či­ta­ju knji­ge, ne­go sa­mo slu­ša­ju svo­je vjer­ske fa­na­ti­ke. Ne­ma sad ve­ze što ta knji­ga ne­ma ni­ka­kve ve­ze s re­al­no­šću, ali ta knji­ga pro­iz­vo­di re­al­nost, i to vr­lo že­sto­ku. I to je mje­ri­lo nje­ne vri­jed­no­sti, ka­že mi za­pje­nu­ša­ni Ma­ro­der Ka­stra­ti.
Vra­ća­ju­ći se jed­nog li­je­pog da­na s Dur­mi­to­ra, po­sli­je du­žeg skijanja i opi­ja­ju­ćeg sun­ca, spu­šta­ju­ći se do­lje, ka na­šoj ka­sa­bi, za­sta­nem na ma­lom tr­gu gra­di­ća Zvje­ri­njak. Ne iz­la­zim iz ,,mer­ce­de­sa'', a sa­kri­ven cr­nim de­be­lim na­o­ča­ri­ma, gle­dam pri­zor. Na jed­nom ve­li­kom pa­nou pi­še: ,,Mul­ti­na­ci­o­nal­na Cr­na Go­ra'', na dru­gom, ve­li­ka sli­ka Nje­go­še­va, is­kri­ža­na cr­nim tu­šem, a na gla­vi mu tr­nov vi­je­nac. Po­red, jed­na ve­li­ka lut­ka Nje­go­še­va, tek ne­što li­či. A na po­zor­ni­ci ne­ka gu­žva, gu­ra­nje, gu­ša­nje, tu­ča i kriv­nja­va. Sve jed­ni dru­ge bi­ju da­ska­ma od ive­ri­ce, mot­ka­ma, sje­ki­ra­ma, ko­če­vi­ma, me­tla­ma po gla­vi, ve­žu jed­ni dru­ge bo­dlji­ka­vom ži­com. A je­dan kru­pan i pod­zem­ni glas iz mi­kro­fo­na pro­bi­ja uši: „Ovo je sli­ka mr­žnje ko­ju je pro­iz­veo Nje­goš u Cr­noj Go­ri. Ovo je sli­ka me­đu­sob­ne is­tra­ge, će­ra­nja i ubi­ja­nja, ras­pi­nja­nja i ana­te­mi­sa­nja. Sve nam je ovo smi­slio Nje­goš“. On­da uzmu ka­sap­ske no­že­ve, kol­če­ve, ko­se, mo­ti­ke i ra­o­ni­ke, pa po onoj Nje­go­še­voj lut­ki. „E do­bro si nam do­šao da nam sve pla­tiš. Ni­je­si ti sa­mo kriv za ovu na­šu mr­žnju i ne­tr­pe­lji­vost u Cr­noj Go­ri, kriv si za sve ra­to­ve i is­tra­ge od po­stan­ka svi­je­ta­a­aa, krv­ni­če sve­ga ljud­sko­gaa....“
Odem, sjed­nem ku­ći da se od­ma­ram, upa­lim TV CG, i vi­dim – pri­ča se na­sta­vlja...
(Autor je knji­žev­nik)