Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

LO­GI­STI­KA MI­ŠI­ĆA – Aero­bik re­kla­mi­ra zdra­vu pri­ro­du, san ko­ji ti­je­lo ima o se­bi u sa­vr­še­nom me­ta­bo­lič­nom rit­mu, us­put mi­ši­ća­vom ko­re­o­gra­fi­jom otje­lo­tvo­riv­ši di­men­zi­ju u ko­joj eko­lo­gi­ja od­no­sa bi­va dez­in­fe­ko­va­na od zna­ka i udva­ja­nja.
Za­i­sta, su­per - di­je­tal­ni tre­ning eks­tre­mi­zu­je ti­je­lo te­že­ći da ga mak­si­mal­no fetišizuje nje­mu sa­mom i na taj ga na­čin hi­gi­je­ni­sa­no iz­dvo­ji. Otud su de­sti­na­ci­je gdje se pla­si­ra aero­bik (te­le-tre­ning) u svom sr­cu pa­kle­no baj­ne.
–Po­vra­tak pri­ro­di mo­ra isto­vre­me­no pred­sta­vlja­ti i ve­le­lep­nu lju­bav i za­hval­nost ko­ja se sti­če pre­ma teh­no­lo­gi­ji. Ra­ci­o­nal­ni tret­man ko­ji bu­di svi­jest o ulo­zi ana­to­mi­je.
U psi­hič­koj zo­ni, aero­bik pred­sta­vlja i zna­či smrt di­ho­to­mi­ji. For­si­ra­nje is­klju­či­vo jed­nog di­je­la, u ovom slu­ča­ju ti­je­la, su­ge­ri­še ne sa­mo na nje­go­vu al­ter­na­ti­vu, već i auto­no­mi­ju; du­ša je vječ­na ili ni­je, te otud njen in­struk­tor mo­že bi­ti sa­mo (taj) Bog. Sa­mim tim, u svo­joj bi­ti, aero­bik je no­stal­gič­ni po­vra­tak pa­ga­ni­zmu, ri­tu­al­nim ob­re­di­ma ko­ji su hip­no­ti­zi­ra­ju­će be­smi­sle­ni. (Ni­je li isti taj aero­bik na­čin na ko­ji se mno­go­bo­žač­ki ne­kad tre­ti­ra­lo ti­je­lo, što je sa­da dru­ga stvar za ko­ju ovom pri­li­kom ne­ma­mo vre­me­na?)
Ril­ke na jed­nom mje­stu pje­va o „pol­nom or­ga­nu nov­ca.“ („De­vin­ske ele­gi­je – De­se­ta ele­gi­ja“) Ne do­đe li upra­vo on­da da je eko­no­mi­ja žen­ka u kli­mak­su, me­ta­lur­gi­ja za­no­sa pla­ce­bo efek­ta? Opo­na­ša­ju­ći ovo de­li­ri­ra­nje, aero­bik ni­šta ma­nje sa svo­je stra­ne ne ra­di na pro­iz­vo­đe­nju pro­iz­vod ti­je­la, či­ne­ći ga nje­mu sa­mom sek­su­al­nim i zdra­vo- si­tu­i­ra­nim u neo­do­lji­voj ilu­zi­ji za­vo­đe­nja. Po­ma­ga­la ko­ja ob­li­ku­ju ti­je­lo, na­go­vje­šta­va­ju do ko­je je mje­re teh­no­lo­gi­ja ovla­da­la ru­ti­nom. On­da kad ti­je­lo bu­de u sta­nju da se po­put teh­no­lo­gi­je ne­sme­ta­no po­na­vlja, po­stig­nu­će be­smrt­nu rav­no­prav­nost sa sta­tu­som ka­kav uži­va bo­žan­stvo.
Sna­ga si­mu­li­ra moć, bez ko­jeg ti­je­lo ne­sta­je u ne­tak­tič­noj sub­ver­zi­ji, ga­se­ći do pe­pe­la adre­na­li­stič­ku na­pe­tost. Me­đu­tim, aero­bik je isto­vre­me­no ja­ko mi­ro­lju­biv, kul­tu­ran i osvi­je­šćen, dok na­sto­ji po­što­va­ti ener­gi­ju od ko­je do­bi­ja so­lar­nu eg­zo­tič­nost i ne­pre­su­šnost...
Sek­su­al­no je uvi­jek već trop­sko, mla­đe od se­be, otvo­re­no pre­ko naj­sve­de­ni­jeg di­zajn ru­blja ko­je se iz­jed­na­ča­va sa na­go­šću pri­ro­de.
Aero­bik sta­je u že­lju či­ja kon­di­ci­ja mo­ra naj­br­že i naj­e­fi­ka­sni­je sti­ći do za­cr­ta­nog ci­lja; be­so­muč­no sa­o­bra­ća­ti sa uspa­va­nim po­ten­ci­ja­lom za­teg­nu­te gra­đe.
Pre­sing je lu­dač­ki, i po­red či­nje­ni­ce da pre­fe­ri­ra bu­di­stič­ku uskla­đe­nost i is­pra­znost, aero­bik je ni­šta ma­nje zbog to­ga de­hi­drant­ni udes sa bi­o­lo­gi­jom, sek­su­a­lan u onom smi­slu gdje žen­sko po­sta­je mu­ško (vir­dži­na – saj­la spra­ve!), pu­tem sna­ge fit­nes za­vo­đe­nja, zdra­vog i mi­ni­mal­no men­tal­nog. Uisti­nu, u tre­nin­gu kao ta­kvom po­sto­ji ne­što za­glu­plju­ju­će, i sa­mim tim je ma­tri­ca od­već pro­sta, idi­ot­ski pri­stu­pač­na i ne­in­ti­li­gent­no re­lak­si­ra­ju­ća.
Aero­bik je u tu svr­hu po­pu­li­sa­nje mo­der­nog od­no­sa pre­ma pri­ro­di. Džo­gi­ra­nje, ro­la­nje, bi­ci­kli­zam: ža­ri­jev­sko-ibi­jev­ska pred­sta­va ovi­sna o bes­kraj­nom po­kre­ta­nju pe­da­la u mje­stu; da­nas je to na­tu­ra­li­stič­ka sob­na po­kret­na tra­ka sa te­re­tan­skim pej­za­žom na po­kret­nom ekra­nu.
Post­mo­der­no do­ba na ta­ko su­per­i­o­ran na­čin iz­jed­na­ča­va pri­ro­du i teh­no­lo­gi­ju, uz po­moć re­pre­zen­ta­ci­je ti­je­la ko­je je nji­hov ne­vi­ni me­dij. Dok ne­ki za­go­va­ra­ju te­o­ri­ju po ko­joj se „teh­ni­ka mo­že ra­zu­mje­ti je­di­no u ude­su (auto­mo­bil­skom)“ (Ž. Bo­dri­jar), post- in­sta­la­ci­ja in­te­gri­še pi­to­mu ide­ju o na­tu­ra­li­za­ci­ji ti­je­la. Ta­kav dis­kurs u naj­kra­ćem ra­ču­na na to, ka­ko smrt mo­ra bi­ti ne­što ne­hi­gi­jen­ski ras­tvor­lji­vo. – Ka­da smrt ne bi bi­la is­pra­će­na po­ni­ža­va­ju­ćim umi­ra­njem, ti­je­lo bi u njoj mo­glo da se po­mi­ri sa pod­zem­nom ko­nač­no­šću.
DI­ZAJN KO­STU­RA – Ni­jed­na ro­ba ne pro­da­je ta­ko sa­vr­še­no se­be kao što to iz­vo­di ti­je­lo. Su­ve­re­no ko­li­ko i mla­do­li­ko, na­sto­ji se po­is­to­vje­ti­ti sa od­već za­vo­di­lji­vom struk­tu­rom teh­no­lo­gi­je.
Bu­du­ći da je mo­der­na star­to­va­la sa sti­lom ko­ji je bio, bez­ma­lo, bo­le­šljiv, post­mo­der­na in­sta­li­ra ne­ku vr­stu biô­sti­la, tre­zve­nog i ana­tom­ski sti­mu­la­tiv­nog. (Raz­mi­sli­mo sa­mo o su­per ta­ble­ta­ma ko­je po­spje­šu­ju ide­ju tre­nin­ga, i sve će bi­ti ja­sno.) Pro­ce­su­i­ran ta­ko da po­štu­je lo­gi­ku re­sur­sa, ovaj dis­kurs je pri­je sve­ga edu­ka­ti­van; iz­mi­je­ša­nih žan­ro­va, re­cep­tu­a­lan i po­li­tič­ki kul­ti­vi­san.
U kraj­njem: aero­bik kao ko­smo­po­li­ti­zam ti­je­la.