-Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Još uvi­jek ni­smo svje­sni ko­je po­sle­di­ce upo­tre­ba mo­bil­nih i in­ter­ne­ta mo­že ima­ti na dječ­ji raz­voj. Ro­di­te­lji se obra­ća­ju psi­ho­lo­gu za po­moć ra­di dru­gog pro­ble­ma i tek kroz raz­go­vor se do­zna­je  o pre­ko­mjer­noj upo­tre­bi mo­bil­nog, ta­ble­ta, ra­ču­na­ra i vi­deo-igri­ca. Sig­na­li za uz­bu­nu su po­na­ša­nja dje­ce u vi­du na­pe­to­sti, raz­dra­žlji­vo­sti i svo­je­vr­sne „otu­pje­lo­sti“, ti­ko­va, stra­ho­va, lo­ši­je pa­žnje i kon­cen­tra­ci­je, za­ne­ma­ri­va­nja oba­ve­za, lo­ši­jih kon­ta­ka­ta s dru­gi­ma. Ne­kon­tro­li­sa­no i ne­u­mje­re­no ko­ri­šte­nje in­ter­ne­ta, dru­štve­nih mre­ža ili igra­nje vi­deo-iga­ra mo­že ozbilj­no ugro­zi­ti zdra­vlje te po­re­me­ti­ti od­no­se s dru­gi­ma. Čest je slu­čaj da di­je­te do­đe u po­sje­tu dru­gu, i ne odva­ja po­gled od ekra­na mo­bil­nog, drug po­red nje­ga sje­di, isto ta­ko s mo­bil­nim, je­dan do dru­gog, gle­da­ju u ekran i kuc­ka­ju. Bi­jeg u vir­tu­el­ni svi­jet jed­nak je bi­je­gu pu­tem psi­ho­ak­tiv­nih sred­sta­va, ni­ko­ti­na i koc­ke u svi­jet za­vi­sno­sti. Ve­ći­na ze­ma­lja bi­lje­ži sve ve­ći broj za­vi­sni­ka o in­ter­ne­tu. Za­vi­snost o in­ter­ne­tu jed­na­ko je opa­sna kao i dru­ge: dro­ga, al­ko­hol, koc­ka.  U po­sled­njem iz­da­nju pri­ruč­ni­ka za du­šev­ne po­re­me­ća­je  iz 2013. go­di­ne u po­gla­vlju o sta­nji­ma za da­lja is­tra­ži­va­nja, na­ve­de­na je „za­vi­snost o in­ter­net­skim igra­ma“.  U ovom tre­nut­ku ši­rom svi­je­ta otva­ra­ju se odje­lje­nja na psi­hi­ja­trij­skim kli­ni­ka­ma gdje se obo­lje­li mo­gu li­je­či­ti, a po­je­di­nač­ni slu­ča­je­vi tra­že po­moć psi­hi­ja­tra i psi­ho­lo­ga. Če­ste su si­tu­a­ci­je da ro­di­te­lji dje­ci da­ju mo­bil­ni ka­ko bi se za­ba­vi­li uz obra­zlo­že­nje da im je do­sad­no. Šta je lo­še u do­sa­di? Dje­ca ko­ja će po­ne­kad bi­ti pre­pu­šte­na do­sa­đi­va­nju ne­će ima­ti dru­gog iz­bo­ra ne­go za­ba­vi­ti se onim što ih okru­žu­je, umje­sto da oče­ku­ju za­ba­vu od dru­gih, mo­bil­nog, in­ter­ne­ta ili TV-a. „Dje­ca se ne zna­ju sa­ma za­ba­vi­ti“, re­če­ni­ca je ko­ja  se če­sto ču­je. Pro­sje­čan dan sed­mo­go­di­šnja­ka pla­ni­ran je una­pri­jed. Uju­tro je u vr­ti­ću ili ško­li, a po­pod­ne na slo­bod­nim ak­tiv­no­sti­ma: en­gle­ski, ita­li­jan­ski, fud­bal, pje­va­nje, glu­ma, ples, te­kvon­do, džu­do, slo­bod­no pe­nja­nje, pli­va­nje... Kad je vri­je­me za igru ko­ju će sam osmi­sli­ti? Kad je vri­je­me kad će bi­ti slo­bo­dan da na­pro­sto raz­go­va­ra sa ba­bom ili tet­kom, re­ci­mo, ka­ko smo mi ne­kad ra­di­li?
I za­što da mu dje­tinj­stvo li­či na pro­gram kom­pju­te­ra, ko­ji je sve osmi­slio i iz­ra­ču­nao, pri­je ili ka­sni­je pro­gram će za­star­je­ti, a dje­ca će spo­zna­ti da ži­vot i ni­je ta­čan ras­po­red vre­me­na ne­go lju­bav.