-Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić

Pu­tu­jem Cr­nom Go­rom. Pro­la­zim ju­gom i sje­ve­rom. Ne pre­ska­čem ni cen­tral­ni dio. Mi Nik­ši­ća­ni ka­ko pre­đe­mo Pan­du­ri­cu sma­tra­mo da smo uspje­li u ži­vo­tu. Sa­mim tim i ja, iako se ne­kim us­pje­si­ma ne mo­gu po­hva­li­ti, vo­lim da pu­tu­jem po Cr­noj Go­ri. Ni­je­sam kao ovi ko­ji su, kad su Pan­du­ri­cu pre­šli, po­sta­li pred­sjed­ni­ci, mi­ni­stri, pre­mi­je­ri, po­sla­ni­ci, di­rek­to­ri po­li­ci­je ili za­mje­ni­ci, ko­man­di­ri SAJ-a i spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce i di­rek­to­ri naj­ve­ćih dr­žav­nih pred­u­ze­ća. Ja pu­tu­jem pu­ta ra­di. Ni­je ve­li­ka ze­mlja, pa mi je la­ko. Što ka­že naš na­rod: ,,Ka­me­nom bi je čo­vjek pre­ba­cio’’. Ima ona li­je­pih kra­jo­li­ka. Ima pri­ro­du na ko­joj bi joj po­za­vi­dje­le i ve­će ze­mlje. Ima li­je­po mo­re i oba­lu, pla­ni­ne od ko­jih put­ni­ku za­sta­je dah, a pi­scu na­do­la­ze emo­ci­je, pa je o toj dr­ža­vi is­pje­va­no i ne­ko­li­ko pje­sa­ma. Jed­na od naj­po­zna­ti­jih i me­ni naj­mi­li­ja je da ,,ni­đe ni­je ne­bo pla­vo kao iz­nad Cr­ne Go­re’’. Ta­ko se ne­što po­tre­fi­lo, pa je u či­ta­voj va­si­o­ni na ovom ma­lom par­če­tu naj­pla­vlje. Ima Cr­na Go­ra sve, ali se ne vi­di. Ima ma­ri­o­net­sku vlast ko­ju pred­sta­vlja pre­mi­jer bez par­la­men­ta Du­ško Mar­ko­vić, ko­ga po­ve­zu­ju s ne­ka­kvim ra­di­ja­to­ri­ma... Pre­mi­jer ko­ji ud­ba­škim me­to­da­ma i po­dr­žan od stra­nih am­ba­sa­da ču­va vlast ko­ju ni­kad ni­je osvo­jio. Vlast ko­ju je oteo opo­zi­ci­ji ta­ko što je in­sce­ni­rao la­žni dr­žav­ni udar. Ima i Kat­ni­ća i Ve­ljo­vi­ća, lju­de od po­vje­re­nja ko­ji­ma ni­ko ni­šta ne vje­ru­je. Da bi bio uvjer­lji­vi­ji, Kat­nić se ku­ne u cr­no­gor­ske ta­li­ke. Ima Cr­na Go­ra i de­se­tak go­di­na isto­ri­je u ko­joj je sve epo­hal­no, pa i gol pro­tiv Ma­đa­ra u pr­voj fud­bal­skoj utak­mi­ci i preč­ka pro­tiv En­gle­ske. Ima i pred­stav­ni­ka ili pred­stav­ni­cu na ,,Evro­son­gu’’ ko­ji je pra­vo oli­če­nje dr­ža­ve i dru­štva u mi­nu­lih de­set go­di­na. Ima vje­tre­nja­če i kon­ce­si­je na sve elek­tra­ne ko­je tre­ba da se na­pra­ve po Cr­noj Go­ri i sve su u vla­sni­štvu Mi­lo­vog si­na Bla­ža. Ono što ni­je Bla­žo­vo to je Ani­no ili Aco­vo. Ve­li­ka je jag­ma za ostat­kom pli­je­na pa se oko nje­ga če­ru­pa­ju moj­ko­vač­ki i osta­li kla­no­vi ko će bi­ti eks­klu­ziv­ni šver­cer ci­ga­re­ta i oruž­ja. Ima i hi­lja­de za­sta­va ko­ji­ma su oki­će­ni svi cr­no­gor­ski gra­do­vi i se­la. Ali, ne­ma pu­ta. Ili ne­ma pu­te­va. Pu­te­vi su ne­što što put­ni­ku naj­vi­še tre­ba. Kre­nem na jug, bih ma­lo do mo­ra, ne mo­gu da pro­đem. Ra­zo­re­na di­o­ni­ca Ce­ti­nje – Bu­dva. Po­što žu­rim, mo­lim čo­vje­ka ko­ji re­gu­li­še sa­o­bra­ćaj da me pu­sti, a on ka­že: ,,Što ti je bo­lje da te ja pu­štim kad Lap­či­će pro­ći ne mo­žeš’’? Kre­nem ka sje­ve­ru, a ta­mo sva­ki put blo­ki­ran. Pre­ko Ža­blja­ka do Plje­va­lja sa­mo pti­ca mo­že. Ne­ma me­tra pu­ta da ne­ko od onih rad­ni­ka ne ma­še pa­li­com i po­ka­zu­je ku­da i kad da kre­nem. Kroz Mo­ra­ču je po­seb­na pri­ča. Ru­pa na jed­nom mo­stu je ta­kva da se vi­di ri­je­ka i sve nje­ne lje­po­te. Za do­brog pje­sni­ka ide­al­no da na­pra­vi još ko­ju odu Cr­noj Go­ri. Ali, za put­ni­ka mu­ka. Ru­pa je po­kri­ve­na sa­mo li­mom, tek to­li­ko da se mo­že pre­ći i je­dva do­mo­ći dru­ge stra­ne. Ču­di me šta se de­ša­va i za­što su pu­te­vi u ova­kvom sta­nju. Pi­tam lju­de, ne umi­ju mi od­go­vo­ri­ti. Ka­žu sa­mo: ra­di se. Ču ra­di se, a ni­gdje pu­ta ne­ma. Pi­tam se i raz­mi­šljam, pa do­đoh do skrom­nog za­ključ­ka i rje­še­nja mo­je di­le­me. Mi smo, lju­di, taj­no bom­bar­do­va­ni. Ovo­li­ko ru­pa po pu­te­vi­ma je sa­mo NA­TO mo­gao na­pra­vi­ti. Po­sle sram­ne skup­šti­ne na Ce­ti­nju i naj­ve­će iz­da­je u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, NA­TO je po­čeo s iz­vo­đe­njem voj­nih vje­žbi po Cr­noj Go­ri. Taj­no, da ni­ko ne zna i ne vi­di. Dru­gog ob­ja­šnje­nja za ovo­li­ke ru­pe ne­ma. Ne­kad su nas bom­bar­do­va­li jav­no, a sad taj­no pra­ve ru­pe ko­je ni­ko ni­kad ne­će za­kr­pi­ti. Vlast ko­ja je iz­da­la dr­ža­vu pra­vi ru­pe me­đu na­ro­di­ma u Cr­noj Go­ri ko­je će kad- tad ima­ti ne­sa­gle­di­ve po­sle­di­ce. Ova­kav mo­ral­ni i ljud­ski su­no­vrat ne mo­že pro­ći bez po­sle­di­ca. Jed­no je si­gur­no, čo­vje­ku tre­ba he­li­kop­ter da bi ne­gdje na vri­je­me sti­gao u Cr­noj Go­ri, Go­vo­rio je je­dan mu­dri Pi­vlja­nin da je he­li­kop­ter stra­šna stvar i da bi sva­ka ku­ća tre­ba­lo da ga ima. E, pa­lo mi je na­pa­met ko­li­ko je bio u pra­vu, kao da je pred­vi­dio ova­kav epi­log ne­za­vi­sne i me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve. Cr­na Go­ra ne­ma bu­duć­nost. I ne­ma svog pu­ta. Ko ne­ma pu­ta, ima ru­pe i to one ko­je se ši­re i pra­ve gro­tlo iz ko­je­ga ni­ko ne mo­že iza­ći. Kao iz ži­vog bla­ta. Ko ne­ma pu­ta, ima ru­pe. A mi pu­ta ne­ma­mo. Ni­ti se na­zi­re ne­ki no­vi i bo­lji put. Ne­go da sa­če­ka­mo. Mo­žda će se ne­kad ne­što i pro­mi­je­ni­ti. Do ta­da, ne­ka sva­ki Cr­no­go­rac za­du­ži po jed­nu ru­pu. Da ima uspo­me­nu na ovih de­se­tak go­di­na no­ve cr­no­gor­ske isto­ri­je i da mu uli­va­ju na­du u ne­ki no­vi i ljep­ši put. U ne­ku no­vu i ljep­šu dr­ža­vu.