-Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić

Po­sli­je sto še­zde­set go­di­na, na ve­le­lep­nom pre­vo­ju i vi­di­kov­cu zva­nom Or­lje­vo (gdje po­či­va­ju or­lo­vi - sim­bo­li slo­bo­de), sa ko­jeg se, ka­ko bi pje­snik re­kao i Ca­ri­grad po ve­dri­ni vi­di... is­pod isto­rij­skog Me­du­na u Ku­či­ma, kao znak po­red pu­ta ko­ji vječ­no opo­mi­nje, po­sta­vljen je spo­me­nik žr­tva­ma su­ro­vo­sti bra­će Da­ni­la i Mir­ka, cr­no­gor­skog knja­za i nje­go­vog bra­ta, pre­ma kuč­kom ple­me­nu 1856. go­di­ne.
Po­sta­vi­li su spo­me­nik po­tom­ci Ku­ča, po­tom­ci žr­ta­va tog kr­va­vog pi­ra. Gle­da­ju­ći taj ve­le­lep­ni spo­men od bi­je­log mer­me­ra s upe­ča­tlji­vim kr­stom, sje­tio sam se mi­sli Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća: “Kad otvo­rim ime­nik Cr­ne Go­re Pe­tro­vi­ća ni­gdje, a Ka­di­ća i pod kr­stom i pod po­lu­mje­se­com na sve stra­ne ze­mlje...“. Ta­ko su i po­tom­ci žr­ta­va iz Ku­ča ra­su­ti svu­da po svi­je­tu i mno­go ih ima u ime­ni­ku ove, po mno­go če­mu, i da­nas be­sud­ne ze­mlje.
Ko­li­ka je bi­la su­ro­vost i ba­ha­tost Mir­ka Pe­tro­vi­ća, go­vo­ri i to što je do­šao sa ve­li­kim bro­jem na­o­ru­ža­nih lju­di i za­no­ćio pri­je po­ko­lja u ku­ći do­ma­ći­na Sto­ja­na Ni­ko­li­na ( Po­po­vi­ća ) na Gor­njem Me­du­nu, ko­ji ga je ugo­stio ne zna­ju­ći za nje­gov kr­va­vi na­um. Uku­ća­ni, ko­jih je ta­da bi­la „pu­na ku­ća“, za­ma­lo ni­je­su iz­gu­bi­li gla­vu iste no­ći, jer ni­je­su pred ka­ba­da­hi­jom ski­da­li ka­pu (po­tre­ba sva­kog is­kom­plek­si­ra­nog si­le­dži­je je da mu se lju­di kla­nja­ju) kad su ula­zi­li vra­ća­ju­ći se iz čo­ban­lu­ka ili sa polj­skih se­o­skih ra­do­va i oba­ve­za. Po­seb­no je upe­ča­tlji­vo ne­vi­te­štvo i ne­čo­vje­štvo, kao i ku­ka­vič­luk Mir­ka Pe­tro­vi­ća, jer je zlo­čin iz­vr­šio nad ne­moć­ni­ma (že­na­ma, star­ci­ma i dje­com), što je u sva­kom vre­me­nu, a po­seb­no ta­da, bi­la ri­jet­kost. Is­pred cr­kve na Ko­so­ru na ko­če­vi­ma je is­ta­kao gla­ve žr­ta­va, kao ne­ki naj­su­ro­vi­ji tur­ski, od sul­ta­na od­met­nu­ti zu­lum­ćar.
Da Ku­či, ovo vi­te­ško i ve­li­ko brd­sko ple­me, mo­gu da opro­ste - jer je opro­štaj i u hri­šćan­skom du­hu – ali da ni­kad ne za­bo­ra­ve, svje­do­či i ovaj spo­me­nik. Po­di­gli su ga u te­škom vre­me­nu ka­da ne­ki dru­gi ob­na­vlja­ju spo­me­nik zli­kov­cu Mir­ku. Da još bu­de te­že, spo­me­nik će bi­ti is­pred le­gen­dar­nog Mar­ka Mi­lja­no­va, u cen­tru Pod­go­ri­ce. Ne­mo­gu­će da se ra­di o ko­in­ci­den­ci­ji?! Spo­me­nik žr­tva­ma nje­go­vim po­di­žu Ku­či, od­no­sno Srp­sko na­rod­no vi­je­će ( Sr­bi su, naj­ve­ćim di­je­lom, po na­ci­o­nal­no­sti ), a sa­mo is­pod kr­sta pi­še ono što je naj­po­zna­ti­ji Kuč, Mar­ko Mi­lja­nov, re­kao po­vo­dom po­ko­lja 1856. go­di­ne: “Cr­no­gor­če, ne udri bra­ta Sr­bi­na...“ Iz­o­sta­vljen je na­sta­vak, ko­ji gla­si: “Crn ti obraz ka’ ti je“. Ova re­če­ni­ca je iz­o­sta­vlje­na zbog kuč­ke uro­đe­ne su­zdr­ža­no­sti, kao Mi­lo­va­na Ja­ni­či­na, Mar­ko­vog ju­na­ka iz Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva, ko­ji ni­je slu­čaj­no u tom po­zna­tom dje­lu za­slu­žio pr­vo mje­sto, jer je sva­kom iza­zi­va­ču na meg­dan od­go­va­rao ću­ta­njem i ta­ko ga, ka­ko je Mi­lo­van ka­sni­je go­vo­rio, na meg­da­nu po­bi­je­dio.
Mo­že li se na­ći ika­kvo oprav­da­nje za Po­ha­ru Ku­ča 1856. go­di­ne, i sa stvar­nog i sa prav­nog aspek­ta? Ne mo­že. Cr­na Go­ra ni­je bi­la dr­ža­va u prav­nom i me­đu­na­rod­nom smi­slu, a brd­ska ple­me­na su ži­vje­la do­sta sa­mo­stal­no, ima­la s vre­me­na na vri­je­me svo­ju auto­no­mi­ju, za­vi­sno od pri­li­ka i tur­skog osva­ja­ča (ko­ji je, sa aspek­ta me­đu­na­rod­nog pra­va, imao „pu­ni“ su­ve­re­ni­tet na ci­je­loj te­ri­to­ri­ji, ne sa­mo Br­da, već i ci­je­le da­na­šnje Cr­ne Go­re i Bal­ka­na). U br­do­vi­tim i ka­me­ni­tim pred­je­li­ma tur­ski fe­u­dal­ni si­stem je iz eko­nom­skih raz­lo­ga bio bla­ži ne­go u rav­ni­čar­skom i plod­ni­jem pod­ruč­ju. Tur­ci ni­je­su ima­li ha­rač od če­ga da ube­ru, pa su po­rez gdje su mo­gli od­re­đi­va­li po ku­ći i do­ma­ćin­stvu ( tzv. fi­lu­ri­ja).
I ka­sni­je, za vri­je­me knja­za Ni­ko­le, Mir­ko­vog si­na i Da­ni­lo­vog si­nov­ca, bi­lo je tor­tu­re pre­ma ple­me­ni­ma i po­je­din­ci­ma, sva­ka­ko u ma­njoj mje­ri.
Pe­ri­od vla­da­vi­ne knja­za Ni­ko­le od 1905. do 1914. go­di­ne od­li­ko­vao se bur­nim po­li­tič­kim do­ga­đa­ji­ma, afe­ra­ma i mon­ti­ra­nim sud­skim pro­ce­si­ma. Nje­gov pre­sto na­ro­či­to su po­lju­lja­le dvi­je afe­re ,,Bom­ba­ška’’ ( 1907/’08 ) i ,,Va­so­je­vić­ka’’ ( 1909 ) u ko­ji­ma su ak­te­ri i žr­tve, po­red osta­lih, bi­li i Ku­či. Sve je to oži­vlja­va­lo bol­na sje­ća­nja i vri­je­đa­lo ra­ne iz 1856. go­di­ne.
Po­sli­je stri­je­lja­nja pe­to­ri­ce osu­đe­nih u Va­so­je­vić­koj afe­ri, ko­ji su bi­li u ru­ka­ma re­ži­ma ( tro­ji­ca Va­so­je­vi­ća, je­dan Kuč i je­dan Bra­to­no­žić, a su­di­lo se u Ko­la­ši­nu), ta­da­šnja jav­nost u evrop­skim, a po­seb­no u ju­žno­slo­ven­skim ze­mlja­ma, že­sto­ko je osu­di­la taj čin. Or­ga­ni­zo­va­ni su mi­tin­zi i de­mon­stra­ci­je u Be­o­gra­du, Za­gre­bu, Pe­tro­gra­du, Min­he­nu, Be­ču, Gra­cu, čak i u SAD. Or­ga­ni­za­to­ri su bi­li uglav­nom stu­den­ti iz Cr­ne Go­re ili iz su­sjed­nih ze­ma­lja. Na jed­nom od pro­te­sta je is­tak­nu­to: “...Sva­ki ot­ku­caj ra­nje­nog i pri­ta­je­nog sr­ca vla­da je raz­ro­ga­če­nim oči­ma od­sli­ka­la u vi­du opa­sno­sti za di­na­sti­ju, da bi gra­đan­skom kr­vlju pi­sa­ne ra­ču­ne pod­no­si­la di­na­sti­ji na is­pla­tu... Kao što je „ustav­na vla­da“ knja­za Ni­ko­le naj­vid­ni­je raz­go­li­ti­la i ob­je­di­ni­la svu tru­lež nje­go­vog de­spot­skog ba­li­lu­ka...ta­ko je i Ko­la­šin­ski po­kolj pre­sli­kao i u uspo­me­na­ma oži­vio sva ra­ni­ja muč­ka i dav­na ubi­stva, tro­va­nja, spa­lji­va­nja i go­nje­nja po­li­tič­kih lju­di i slo­bod­nih mi­sli­la­ca od ce­tinj­skih zu­lum­ća­ra i lov­ćen­skih pje­sni­ka...“
MA­LI­SO­RI O PO­HA­RI: Na jed­nom pro­te­stu, stu­dent Al­ba­nac iz Ma­le­si­je, Mar­tin Do­da Iva­naj, osvr­nuo se, iz­me­đu osta­log, i na po­ha­ru Ku­ča 1856. go­di­ne: “...Ko ni­je ne­ka bol­no uz­vik­ne, a ko ima su­za ne­ka za­pla­če gor­ko nad da­le­ko uz­dig­nu­tim, za­jed­nič­kim gro­bom pe­to­ri­ce mu­če­ni­ka, kroz či­je lo­ba­nje je pro­zuk­ta­lo vru­će olo­vo jed­nog od po­sled­njih azij­skih sa­tra­pa ko­ga je vri­je­me za­te­klo u Evro­pi na nje­nu sra­mo­tu i ru­glo...Otac ce­tinj­skog sa­tra­pa po­gu­bio je i po­pa­lio je jed­no od naj­ju­nač­ki­jih ple­me­na Cr­ne Go­re. Zna­te li za­što? Za­to što ni­je ima­lo da da vla­snič­koj ku­ći Pe­tro­vi­ća da­nak... Voj­vo­da Mir­ko je met­nuo pod nož sve što je di­sa­lo...Sto sam pu­ta slu­šao iz­ne­mo­gle star­ce ka­ko pla­ču­ći pri­ča­ju o tom kr­vo­lo­štvu. Na ko­če­vi­ma su bi­le 243 na­bo­de­ne gla­ve, od ko­jih su sa­mo se­dam­na­est bi­le gla­ve lju­di mu­ške sna­ge...“. Bra­ća Mar­tin i Mi­raš Do­da Iva­naj su 1909. go­di­ne ob­ja­vi­li pje­smu ,,Pred vje­ša­li­ma’’, po­sve­će­nu žr­tva­ma Ko­la­šin­skog pro­ce­sa i po­ha­re u Ku­či­ma. Po­čet­na stro­fa gla­si:
„Na smi­ra­ju sun­ce-oku­pa­no kr­vlju,
Pro­li­ve­nom smje­lo na Ol­tar slo­bo­de-
Go­ri stra­šnom mr­žnjom...a s vje­ša­la str­vlju
Si­te se gla­va­ri, pi­juć mje­sto vo­de
Kr­vi: - do­kle od­jek ci­ke dže­fer­da­ra
Od­je­ku­je: Vr­šim na­log Go­spo­da­ra!“
(Autor je dok­tor
isto­rij­skih na­u­ka)