-Pi­še: Go­ran Ko­mar

Du­bi­na ukup­ne dru­štve­ne kri­ze Cr­ne Go­re (i Sr­bi­je) zah­ti­je­va po­sve van­red­ne ko­ra­ke za nje­no rje­ša­va­nje. Srp­ski na­rod u ovoj ze­mlji, pre­du­go u tzv. “post­ko­mu­ni­stič­kom” pe­ri­o­du ho­di kroz me­tež i bes­pu­će na­sla­nja­ju­ći se na mo­de­le-plat­for­me po­li­tič­kih stra­na­ka ko­je bih ozna­čio kao eks­pe­ri­men­tal­ne. Sa­da je vi­dlji­vo da po­li­tič­ke stran­ke ne mo­gu ni­ti na­zna­či­ti put iz­la­ska iz kri­ze, a ka­mo­li iz­ve­sti iz kri­ze. Sve po­li­tič­ke stran­ke, i od ra­ni­je po­sto­je­će i no­vo­stvo­re­ne, kon­ci­pi­ra­ne su ta­ko da na uskim plat­for­ma­ma odr­ža­va­ju i po­bu­đu­ju od­re­đe­no bi­rač­ko ti­je­lo. I to mo­že bi­ti obra­zac dje­lo­va­nja u re­do­vi­tim pri­li­ka­ma. Ali ne u van­red­nim, u ko­ji­ma se lo­mi ge­ne­ral­na pu­ta­nja na­ro­da. Ogrom­nu, stra­te­šku po­gre­šku, uči­ni­le su ne­ke po­li­tič­ke for­ma­ci­je ko­je su ov­dje na­stu­pi­le kao re­vi­zi­o­ni­stič­ke u od­no­su na te­ko­vi­nu cr­no­gor­ske dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti, a ne pri­mar­no kao “nor­ma­li­za­tor­ske”. Do­pu­sti­le su, ko­nač­no, i da im se in­pu­ti­ra re­vi­zi­o­ni­zam i one su svo­je ka­pa­ci­te­te tro­ši­le na ras­pra­vlja­nje pi­ta­nja na­mje­re re­vi­zi­o­ni­zma. S dru­ge stra­ne, ne­ke dru­ge stran­ke, no­se opa­sno vi­sok teh­no­krat­ski po­ten­ci­jal i one na­pro­sto “pre­ska­ču” te­melj­na pi­ta­nja u uvje­re­nju da će po­sti­ći vi­ši ste­pen po­bu­đi­va­nja bi­rač­kog ti­je­la ne do­ti­ču­ći pi­ta­nja iz na­ci­o­nal­nog kom­plek­sa. Ho­će, to je tač­no, ali ne za­du­go.
Mo­ja na­mje­ra je da ovim član­kom uka­žem na mo­guć­no­sti po­sta­vlja­nja jed­ne sa­svim dru­ga­či­je pu­ta­nje. Iako je ma­lo vje­ro­vat­na. Ovaj na­rod da­lje ne mo­že ho­di­ti uz opo­zi­ci­o­ne po­li­tič­ke stran­ke Cr­ne Go­re. Mo­rao bi, na­čas, skre­nu­ti po­gled ka po­li­tič­ko-dr­žav­nim tra­di­ci­ja­ma ze­ma­lja ko­je mu ni­su bli­ske. Ka ze­mlja­ma u ko­ji­ma je do naj­vi­ših ta­ča­ka po­li­tič­ke prak­se po­dig­nut isto­rij­ski su­bjekt zva­ni na­rod. Švaj­car­ska? Raz­li­ke su ogrom­ne. Ali, opet, pi­tam: ka­ko da­lje?
Autor ovih re­da­ka ni­jed­nog ča­sa ne­ma u vi­du me­đu­na­rod­no-po­li­tič­ko po­zi­ci­o­ni­ra­nje dr­ža­va srp­skog na­ro­da. Gle­da is­klju­či­vo ka tzv. unu­tra­šnjem pla­nu.
Auto­ri­tet Sa­bo­ra mo­ra iz­nje­dri­ti nje­gov sa­vje­to­dav­ni ka­pa­ci­tet. Da­kle, či­ta­va stvar se mo­ra kre­ta­ti u re­la­ci­ji Sa­bor-na­rod. Sa­bor mo­že pre­po­ru­či­ti ko­ra­ke, po­ka­za­ti put.
Srp­ski na­rod, po mom skrom­nom mi­šlje­nju, mo­ra po­tra­ži­ti svoj put u pro­sto­ru ko­ji bih uslov­no ozna­čio: iz­van po­li­ti­ke. Mo­ra tra­ži­ti put van par­tij­skih mo­de­la i me­ha­ni­za­ma, pu­tem Sa­bo­ra. Da­kle, mo­ra re­vi­ta­li­zo­va­ti i po­no­vi­ti isto­rij­ski me­ha­ni­zam sa­bo­ra i sa­bor­ski do­ni­je­ti ključ­ne od­lu­ke o svo­joj bu­duć­no­sti. Na ta­kvom pu­tu va­lja po­tra­ži­ti kon­sen­zus svih na­rod­nih su­bje­ka­ta na či­jem če­lu sto­ji nje­go­va Cr­kva. Me­đu­tim, uko­li­ko bi se ne­gdje pri­hva­ti­la ova­kva za­mi­sao, ta­da bi uspje­šnost nje­zi­na ko­ra­ka bi­la uslo­vlje­na pret­hod­nim do­go­vo­rom da se ni ta­kvim sa­bor­skim po­stup­kom ne raz­ma­tra­ju pi­ta­nja me­đu­na­rod­nog po­lo­ža­ja dr­ža­va u ko­ji­ma ži­ve Sr­bi i ko­je tvo­re Sr­bi. Po mom uvje­re­nju, ovaj na­rod se ne mo­že odr­ža­ti i po­sti­ći sta­bi­lan i odr­živ unu­tra­šnji na­pre­dak van vanj­sko-po­li­tič­kog pla­na na­sla­nja­nja na oba po­la ve­li­kog svi­je­ta. Ona­ko ka­ko su se kroz isto­ri­ju Bal­ka­na odr­ža­va­le ma­le po­li­tič­ko-dr­žav­ne for­ma­ci­je. Uko­li­ko ne­ko po­zna­je dru­ga­či­ji put, že­lio bih to da ču­jem.
Put za srp­ski na­rod ko­ji pro­ži­v­lja­va naj­du­blju unu­tra­šnju kri­zu, po­sve rav­nu sa­mo kri­zi isto­rij­skog pe­ri­o­da nje­go­ve De­spo­to­vi­ne i bo­san­skog kra­ljev­stva u da­ne nje­go­vog smi­ra­ja, po mo­me mi­šlje­nju ne­će bi­ti put pri­mar­nog an­ga­žo­va­nja po­li­tič­kih me­ha­ni­za­ma ra­zr­je­še­nja kri­ze, već pri­mar­no naj­vi­šeg po­bu­đi­va­nja me­ha­ni­za­ma Sa­bo­ra i me­ha­ni­za­ma na­u­ke.