-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Pro­ble­mi u na­šoj kul­tu­ri ima­ju iz­vo­ri­šte u dr­žav­noj po­li­ti­ci, ali i po­na­ša­nju in­te­lek­tu­a­la­ca, a ne u stva­ra­lač­kom po­ten­ci­ja­lu srp­skih umjet­ni­ka. Dr­žav­na po­li­ti­ka ko­ja se za­la­že za neo­li­be­ral­ni pri­stup u ko­me kul­tu­ra po­sto­ji sa­mo ako je tr­ži­šna, pr­vi je uzrok ne­vo­lja u srp­skoj kul­tu­ri. No­vac ni­je osnov­ni pro­blem, a sva­ko, ko se ma­lo ra­zu­mi­je u dr­žav­nu ad­mi­ni­stra­ci­ju i bi­ro­kra­ti­ju, zna da sva­ka lo­ša na­mje­ra mo­že da se prav­da ti­me što ne­ma pa­ra. Po­li­ti­ča­ri Cr­ne Go­re i Sr­bi­je ne­ma­ju afi­ni­te­ta za kul­tu­ru, jer su oni, s jed­ne stra­ne, pod uti­ca­jem spolj­nog fak­to­ra ko­me sme­ta srp­ska kul­tu­ra, kao te­melj sa­mo­svje­sno­sti srp­skog na­ro­da, a s dru­ge neo­li­be­ral­no mi­šlje­nja je da je eko­no­mi­ja iz­nad po­li­ti­ke, da je ma­te­ri­ja iz­nad du­ha, no­vac iz­nad du­hov­no­sti.
Ono­ga tre­nut­ka ka­da je dr Zo­ran Đin­đić iz­ja­vio da ,,kul­tu­ra mo­ra da bu­de pro­fi­ta­bil­na“, bi­lo je ja­sno da do­la­ze cr­ni da­ni za kul­tu­ru, da će srp­skom kul­tu­rom za­vla­da­ti po­li­tič­ki ko­me­sa­ri i kon­ver­ti­ti. U Cr­noj Go­ri je sve jed­na­ko, jer je Go­spo­dar eta­lon ne­kul­tu­re. Na­i­me, Šek­spir ne mo­že bi­ti pro­fi­ta­bi­lan ni­gdje. Tr­ži­šte ni­je mje­ri­lo kul­tu­re. Ono je mje­ri­lo ki­ča i za­ba­ve po­gre­šno shva­će­nih kao kul­tu­ra, pri če­mu se kul­tu­ra skla­nja sa ko­lo­sje­ka so­ci­jal­nog po­i­ma­nja dr­ža­ve, na ko­lo­sjek an­ti­hu­ma­ne ame­bo­id­ne neo­li­be­ral­ne glo­ba­li­za­ci­je.
Zbog to­ga su na srp­sku kul­tu­ru na­sr­nu­li neo­li­be­ral­ni ki­čer maj­sto­ri ko­ji bi čak i da ,,mi­je­nja­ju svi­jest“ umjet­ni­ci­ma, da­kle oni­ma ko­ji stva­ra­ju svi­jest na­ci­je, ta­ko da ih pre­tvo­re u po­slu­šne pu­dli­ce. Sre­ćom, odo­lje­li su srp­ski umjet­ni­ci i ozbilj­ni­jim bu­ra­ma, re­ci­mo Bro­zo­vim, pa ni­su svi pri­hva­ti­li da se pro­da­ju neo­li­be­ral­nim vla­sti­ma za apa­na­žu. Za­to onih pra­vih umjet­ni­ka ima još, ali sve ma­nje, jer se re­cep­tor kul­tu­re obra­zu­je u na­šim EU ,,bo­lonj­skim ško­la­ma“ za ho­mo­kre­te­ne i, ako se ta­ko na­sta­vi, ni Mi­ke­lan­đe­lo kod nas ne bi bio pro­fi­ta­bi­lan po­sli­je ne­ko­li­ko u ško­li ho­mo­kre­te­ni­zo­va­nih ge­ne­ra­ci­ja, jer će nji­hov vri­jed­no­sni sud bi­ti sve­den na ni­vo ri­ja­li­ti­ja. Na­rav­no, pra­vi umjet­nik će stva­ra­ti upr­kos to­me, jer to je u nje­mu, on to ne ra­di zbog pa­ra, ne­go zbog se­be, da ne puk­ne od mu­ke. Baš kao što je re­kao Mi­ha­i­lo La­lić: ,,Ipak tre­ba pi­sa­ti, upr­kos man­gu­pi­ma, jer to ne­gdje ne­ko­me mo­že va­lja­ti“.
U ze­mlji ko­ja ne­ma stra­te­gi­ju kul­tur­ne po­li­ti­ke, u ko­joj gra­ni­ce kul­tu­re od­re­đu­je vlast, a ne sve­u­kup­na jav­nost, šta mo­gu oče­ki­va­ti na­ši kul­tur­ni po­sle­ni­ci, na­ro­či­to ako se ima u vi­du da u na­šoj po­li­ti­ci, stran­ka­ma i vla­di, ima onih ko­ji na­sto­je, po za­dat­ku, da ugu­še auten­tič­ni srp­ski kul­tur­ni iz­raz da bi Sr­bi iz­gu­bi­li svoj na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, ko­ji je i naj­ve­ća smet­nja neo­li­be­ral­nom eko­nom­skom i du­hov­nom po­ro­blja­va­nju svi­je­ta, jer ka­da se slo­mi kul­tu­ra jed­no­ga na­ro­da, ga­zi se la­ko i nje­gov iden­ti­tet, nje­go­va sa­mo­svje­snost i sa­mim tim nje­gov ot­por usmje­ren na do­sto­jan­stve­no sa­mo­o­ču­va­nje ko­je vo­di ka ne­pri­hva­ta­nju onog što ne slu­ži na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma svog ro­da.
Da­na­šnji in­te­lek­tu­al­ci i umjet­ni­ci već­ma glo­ri­fi­ku­ju na­šu po­li­tič­ku stvar­nost pred­sta­vlja­ju­ći je kao naj­bo­lji mo­gu­ći svi­jet i pro­gla­ša­va­ju­ći sa­da­šnje sta­nje za mo­del de­mo­kra­ti­je bez al­ter­na­ti­ve, či­me po­sta­ju apo­lo­ge­te vla­sto­dr­ža­ca ko­ji tvo­re baš ova­kvo sta­nje u srp­skoj kul­tu­ri. Nji­ho­va ide­o­lo­ška funk­ci­ja je pri­vid­no opo­zi­ci­o­na, a u stva­ri pred­sta­vlja za­ma­glji­va­nje su­štin­ske kri­ti­ke stva­ra­njem pri­vi­da kri­ti­ke, po ko­joj sa­da­šnje sta­nje ni­je sa­vr­še­no, ali je naj­bo­lje od svih mo­gu­ćih sta­nja. Ti­me oni ne­gi­ra­ju bi­lo ka­kvu al­ter­na­ti­vu sa­da­šnjo­sti či­me se za­la­žu za vje­či­ti per­pe­tum mo­bi­le ne­pro­mjen­lji­vo­sti neo­li­be­ral­ne po­ša­sti.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)