<br /> Pri­je pet­na­e­stak go­di­na po Bu­dvi su se mo­gli vi­dje­ti pla­ka­ti: na Tr­gu pje­sni­ka go­stu­je Mi­lo Kralj. U isto vri­je­me, po mno­gim fa­sa­da­ma Bu­dve bi­lo je is­pi­sa­no Mi­lo Kralj! Mo­žda je bi­la ne­ka pred­iz­bor­na kam­pa­nja, mo­žda ne­pre­sta­na. Bu­dva je bi­la ta­kva, sva od re­kla­ma, bil­bor­da, kam­pa­nja, nov­ca, sun­ca i he­do­ni­zma. Re­al­nost se pro­sto gu­bi u ta­ko ras­ko­šnoj fan­ta­zi­ji i fik­ci­ji. Ko je sad Kralj? Mi­lo Kralj, pje­snik, ili, Mi­lo kralj, vo­đa no­vo­cr­no­gor­skih po­da­ni­ka oši­ša­nih na nu­lu? Kao da je ime pje­sni­ka Mi­la Kra­lja, bli­je­dje­lo i do­vo­di­lo u ozbilj­nu sum­nju po­sto­ja­nje ta­kve lič­no­sti pred Mi­lom kra­ljem ko­ji se vi­dio na sva­koj fa­sa­di. Mi­lo je je­dan. Ta­ko mi­sli mno­štvo ko­je se ta­la­sa kao plit­ko mo­re. Na pje­sni­ka tu ni­ko ne obra­ća pa­žnju. To­me do­pri­no­si me­di­te­ran­sko sun­ce, opu­šte­nost, ne­mi­šlje­nje, sa­vr­še­no osje­ća­nje ne­po­sto­ja­nja iz­dvo­je­nog po­je­din­ca.Me­đi­tim, i Slav­ko mi­sli da je kralj, - to uslo­žnja­va si­tu­a­ci­ju. Ne sa­mo da mi­sli, ne­go vje­ru­je. On vje­ru­je ka­ko ni­ko ne vje­ru­je. A ko je Slav­ko, tre­ba se sad pod­sje­ti­ti? Uči­telj cr­no­gor­ske omla­di­ne u ma­lom fud­ba­lu! Bio je vir­tu­oz na te­re­nu, ali, sla­bo je da­vao go­lo­ve, što ipak ni­je na­ru­ši­lo nje­go­vu li­der­sku ha­ri­zmu. Za­ni­mlji­vo, da se nje­go­va ha­ri­zma vi­še osla­nja­la na nje­go­vom ras­ko­šno za­pa­lje­nom je­zi­ku i ek­sta­tič­nom kli­ko­va­nju na te­re­nu, ne­go na gol­ge­ter­skoj vje­šti­ni. Sa­mo je tre­ba­lo da se za­o­re po­kli­ci: „Vi ste bo­go­vi iz do­li­ne Ce­ti­nja, vi ste vi­te­zo­vi s Gra­hov­ca - cr­no­gor­skog sun­ca – hajd’ na­pri­jed Ka­tun­ska na­hi­jo, ti si po­no­sni vrh ci­je­log svi­je­ta...“ A kre­šen­do je bio u ek­sta­tič­nom fa­ši­sto­id­nom kli­ko­va­nju: vi­va Mon­te­ne­gro,vi­va Mon­te­ne­gro, eviva Mon­te­ne­gro....“ Po­da­ni­ci su do­bi­ja­li ču­de­sno na­dah­nu­će, pu­bli­ka je pa­da­la u trans, mno­gi su pje­ni­li obo­re­ni na le­đa, ali ni­je­su pre­sta­ja­li da kli­ku­ju.
Mi­lo je pro­mi­je­nio ne­ko­li­ko vje­ra, a Slav­ko je ostao u jed­noj, ko­jeg je neo­dr­ži­va. Mi­lu ni­je do vje­re, on pre­zi­re fa­na­ti­zo­va­ne vjer­ni­ke, a Slav­ko je vjer­nik ko­ji vje­ru­je u bo­ga ko­ga ne­ma. Zar vje­ru po­lo­ži­ti na cr­no­gor­ski krš, cr­no­gor­ske klan­ce i pro­va­li­je? Dok su na­va­lji­va­li Turci sa ku­bu­ra­ma i ja­ta­ga­ni­ma, krš je ne­što mo­gao da po­mog­ne, a sad kad te vi­de iz ko­smo­sa, u kr­šu mo­žeš sa­mo iz­lu­dje­ti. Ne mo­že se vje­ro­va­ti ni u krv, i ona se la­ko za­tru­je. Ne mo­že se vje­ro­va­ti ni u svo­je ple­me, ni u svo­je se­lo, jer i ta­mo ćeš na­ći ne­ko­ga ko će od­mah iz­da­ti, ili ćut­nu­ti, jer­bo je to „na­o­pa­ka vje­ra“.
Mi­lo je na­pra­vio fa­mo­znu ka­ri­je­ru ne vje­ru­ju­ći ni ­u­ šta, osim u gr­ba­vog bo­ga vla­sti, a Slav­ko je ostao osa­mlje­ni i stra­šni vjer­nik bez Bo­ga ži­vo­ga. Mi­lo je iz­vje­žba­ni se­ku­la­rist s otvo­re­nom prag­ma­tič­nom dis­tan­com pre­ma sva­kom bo­gu, a Slav­ko je fa­na­ti­zo­va­ni vjer­nik ko­ji po­mi­šlja da ako ima ne­gdje bo­ga, to mo­ra bi­ti on. Ne po­ma­že tu upu­ći­va­ti na re­li­gi­o­znu, fi­lo­sof­sku, pa ni psi­ho­lo­šku li­te­ra­tu­ru u ko­joj je taj slu­čaj ra­svi­je­tljen. Ko­li­či­na fa­na­ti­zma ne do­zvo­lja­va ni­ka­kvu obu­ku, ni na­u­ku.
Ali, u lju­di­ma mo­ra­mo po­tra­ži­ti ne­ku mo­gu­ću svi­je­tlu tač­ku. U Slav­ku bi se mo­gla na­ći. On je spre­man da sko­či u va­tru za svo­ja uvje­re­nja. To mu da­je sna­gu, i ču­de­snu iz­dr­žlji­vost u pa­ra­dok­su kra­lja bez po­da­ni­ka. On ima ne­ku de­gra­di­ra­nu če­sti­cu vr­lih Cr­no­go­ra­ca, ko­ji su bi­li sprem­ni sko­či­ti u va­tru za svo­ja uvje­re­nja. On umi­je da ka­že – čik, evo me, ko je bo­lji ne­ka iza­đe na bi­lje­gu! On sa­mo po­vre­me­no upa­da u pre­te­šku re­zig­na­ci­ju jer­bo u Mi­lo­voj Cr­noj Go­ri ne­ma do­stoj­no­ga da ga čik­ne. Uze­li su da za pa­re od­ra­de ono što je on mi­slio u či­stoj ide­ji. I još ima jed­nu te­ško­ću, jer ne vi­di ni­ko­ga u Cr­noj Go­ri ne­go one ko­ji­ma je Mi­lo kralj. Sve je to po­sle­di­ca stra­šne vje­re bez dis­tan­ce, bez al­ter­na­ti­ve, vje­re u ne­po­sto­je­ćeg bo­ga.Slav­ko je fa­na­ti­zo­vao svo­je po­da­ni­ke, a Mi­lo mir­no ku­po­vao. Nor­mal­no da se ku­po­vi­nom po­sti­žu re­al­ni­ji re­zul­ta­ti ne­go fa­na­ti­zmom. One ko­ji su se tri­je­zni­li od Slav­ko­vog fa­na­ti­zma, Mi­lo je ku­po­vao ni­ za šta. Ta­ko je to. Fa­na­ti­zo­va­ni za­čas iz­gu­bi ci­je­nu, a kad se fa­nat otri­je­zni, okre­ne se pro­tiv svog ido­la i ho­će da ga ras­tu­ri i po­plju­va! U ta­kvim fik­ci­ja­ma ži­vi Cr­na Go­ra, ova ko­ja se vi­di, ko­ja bu­či ko di­vlja pu­či­na, i ko­ja ne ču­je ni­ko­ga osim se­be. Ali u Cr­noj Go­ri ima i onih ko­ji ima­ju ži­vo­ga Bo­ga i ko­ji vi­de ka­ko sto­je stva­ri i lju­di, i u ovom cr­no­gor­skom mra­ku, iz­me­đu Slav­ka i Jad­ka. Njih ni­ko ne fa­na­ti­zu­je, ni­ko ne ku­pu­je - oni se dr­že svog pu­ta. I pla­vog kru­ga.(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ