Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

Ob­na­ro­do­va­njem Us­ta­­­va i či­nov­nič­ka zva­nja, na­ro­či­to na ključ­nim po­zi­ci­ja­ma, do­di­je­lje­na su pri­sta­li­ca­ma opo­zi­ci­je, tj. usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. U či­nov­nič­ki red knez se vi­še ni­je mo­gao uzda­ti.
Or­ga­ni­zo­va­nje dr­žav­ne vla­sti pred­sta­vlja­lo je pr­vi ko­rak u pri­mje­ni Usta­va iz 1838. go­di­ne. Po­sli­je to­ga, pri­stu­pi­lo se za­ko­no­dav­nom ra­du, tj. do­no­še­nju za­ko­na iz svih obla­sti dr­žav­ne or­ga­ni­za­ci­je i dru­štve­nih dje­lat­no­sti pre­ma no­vom Usta­vu. Tek preuređeni Sa­vjet ura­dio je br­zo na­crt o svom ustroj­stvu, ko­ji je pre­gle­dan od po­seb­ne ko­mi­si­je i ru­skog kon­zu­la Va­šćen­ka, od ko­ga je za­tra­že­no mi­šlje­nje o spor­nim pi­ta­nji­ma, i ko­nač­no usvo­jen i po­tvr­đen od kne­za 9. ma­ja. Bio je to pr­vi za­kon do­ni­jet na osno­vu Usta­va iz 1838, go­di­ne, ko­ji je pokazao da i na ovom po­lju knez gu­bi bit­ku sa opo­zi­ci­jom. Sa­vjet je ovim za­ko­nom pri­gra­bio ve­ću vlast ne­go što mu je da­vao Ustav iz 1838. go­di­ne i svo­ja pra­va u od­no­su na kne­že­va pri­lič­no pro­ši­rio i učvr­stio.
Istovremeno su i mi­ni­stri sa­mo­stal­no ra­di­li na ustroj­stvi­ma tri­ju mi­ni­star­sta­va i Kne­že­ve kan­ce­la­ri­je sa Mi­ni­star­stvom ino­stra­nih dje­la. Po­sli­je ne­u­spje­ha Jo­va­no­ve bu­ne i kne­že­ve na­mje­re da ot­pu­tu­je u ino­stran­stvo, ubr­zan je rad na ovim za­ko­ni­ma. Knez je pred sam pad pot­pi­sao za­ko­ne o Kne­že­voj kan­ce­la­ri­ji, cen­tral­noj upra­vi i gar­ni­zon­skoj voj­sci (10. jun). Na ovo­me se za­vr­šio za­ko­no­dav­ni rad pr­ve vla­da­vi­ne Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, jer je knez pao tri da­na ka­sni­je, ali je na­sta­vljen u vri­je­me Pr­vog na­mje­sni­štva,ka­da je do­ni­je­to oko 30 za­ko­na i ure­da­ba.
Ru­si­ja i Tur­ska su ne­pre­sta­no vr­ši­le pri­ti­sak na kne­za da dr­žav­nu upra­vu i za­ko­no­dav­stvo što pri­je uskla­di sa od­red­ba­ma Usta­va iz 1838. go­di­ne. Iz­me­đu kne­za, ru­ske i tur­ske di­plo­ma­ti­je uče­sta­la je pre­pi­ska. Na nji­hov za­htjev, knez ih je zva­nič­no oba­vje­šta­vao o svim mje­ra­ma ko­je je pred­u­zi­mao. Jed­no vri­je­me, Va­šćen­ko je bio ste­kao uti­sak da će se knez dr­ža­ti Usta­va i upra­vlja­ti ze­mljom u skla­du sa nje­go­vim od­red­ba­ma, ali je ubr­zo pro­mi­je­nio mi­šlje­nje.
Od tre­nut­ka ka­da je Ustav sti­gao u Sr­bi­ju,pa do pa­da kne­za Mi­lo­ša, ru­ski kon­zul Va­šćen­ko dr­žao je sve kon­ce u svo­jim ru­ka­ma. Po­čet­kom 1839. go­di­ne on je do­bio taj­na uput­stva od Bu­te­njo­va u po­gle­du pro­gla­še­nja Usta­va i nje­go­ve pri­mje­ne. On se njih po­sto­ja­no dr­žao. Ni­je­dan ukaz o ime­no­va­nju zna­čaj­ni­jih dr­žav­nih či­nov­ni­ka, ni­ti ustroj­stvo ili ured­ba, ni­je bio po­tvr­đen pri­je ne­go što je on dao sa­gla­snost. Nje­go­ve pri­mjed­be su uva­ža­va­ne, a u spo­ro­vi­ma iz­me­đu kne­za i Sa­vje­ta, ko­jih ni­je bi­lo ma­lo tih da­na, on je,kao ka­kav vr­hov­ni su­di­ja, do­no­sio od­lu­ke. Di­klo je pi­sao svo­joj vla­di 30. apri­la 1839: ‘’Agent Ru­si­je po­stao je dik­ta­tor, ni­šta se ne ra­di bez nje­go­vog odo­bre­nja; svi ga se pla­še i svi mu se udva­ra­ju’’. Kad je knez u mar­tu na­pu­stio Be­o­grad i oti­šao sa Sa­vje­tom i vla­dom u Kra­gu­je­vac, za nji­ma se upu­tio i on sa na­mje­rom da u pre­sto­ni­ci osta­ne do ko­nač­nog us­po­sta­vlja­nja svih ze­malj­skih vla­sti i do­no­še­nja neo­p­hod­nih za­ko­na.
Po­gle­di kne­za i usta­vo­bra­ni­te­lja oko ure­đe­nja dr­ža­ve bi­li su ve­o­ma opreč­ni, pa su sto­ga me­đu nji­ma iz­bi­ja­li če­sti su­ko­bi. Knez je na­sto­jao da obez­bi­je­di ne sa­mo svo­ja pra­va,već i dr­žav­na, što se ne mo­že re­ći i za usta­vo­bra­ni­te­lje. Na­vo­di­mo dva od broj­ni­jih pri­mje­ra. 1) Knez je htio da po­sta­vi voj­sku na či­sto re­gu­lar­noj osno­vi, ma­da po Usta­vu ni­je imao na to pra­vo, a Sa­vjet da za­ve­de ne­ku vr­stu mi­li­ci­je. Sko­ro de­ce­ni­ju ka­sni­je (1848), pi­sao je Pe­tro­ni­je­vić K. Ni­ko­la­je­vi­ću da u ono vri­je­me ‘’ni­ko ni­je mi­slio za bu­duć­nost, već sva­ki je do­pu­štao da se sve ono ra­di i ustro­ja­va što bi knja­žev­sku vlast što vi­še mo­glo ogra­ni­či­ti’’. Ta­kva po­li­ti­ka usta­vo­bra­ni­te­lja osta­vi­la je znat­ne po­slje­di­ce u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da u Kne­že­vi­ni. 2) Ka­da je po­čet­kom mar­ta Sa­vjet tra­žio od kne­za da osta­ne sa svim vr­hov­nim usta­no­va­ma u Be­o­gra­du dok se dr­ža­va ne ure­di i ne iz­da­ju za­ko­ni, pri če­mu bi im po­mo­gli Va­šćen­ko i be­o­grad­ski ve­zir, knez je na­pi­sao u od­go­vo­ru da je on du­žan po Usta­vu da iz­da­je za­ko­ne u do­go­vo­ru sa Sa­vje­tom,a ne i sa po­me­nu­tim li­ci­ma. Ma­da ovaj od­go­vor ni­je upu­ćen, on ja­sno iz­ra­ža­va kne­žev stav i po­gle­de.
Pr­vi su­ko­bi iz­me­đu kne­že­vih pri­sta­li­ca i usta­vo­bra­ni­te­lja po­če­li su već u vri­je­me pri­pre­ma za ob­na­ro­do­va­nje Usta­va iz 1838. go­di­ne. Od ta­da, pa do kne­že­vog pa­da oni ni­je­su pre­sta­ja­li.
‘’Bun­tov­ne ri­je­či pro­tiv pra­vi­telj­stva i So­vje­ta’’ iz­go­va­ra­li su kne­že­vi pri­vr­že­ni­ci. One su se naj­če­šće mo­gle ču­ti u onim okru­zi­ma gdje je knez uspio da za­dr­ži ne­kog od svo­jih pri­sta­li­ca za na­čel­ni­ka. U to­me se po­seb­no is­ti­cao Živ­ko Šo­ka­rac, na­čel­nik ja­go­din­skog okru­ga. On je jav­no pri­je­tio da će se od­met­nu­ti u haj­du­ke. Lo­še su se iz­ra­ža­va­li o no­voj upra­vi na­čel­nik gu­gru­so­vač­kog okru­ga An­to­ni­je Pe­ća­nin i još ne­ko­li­ko sre­skih na­čel­ni­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)