Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

Iz­ju­tra 1. fe­bru­a­ra 2000. go­di­ne Pu­tin je sa su­pru­gom bio kod pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je i če­sti­tao mu ro­đen­dan. Za­dr­ža­li su se kod nje­ga oko sat vre­me­na. Jelj­ci­nov ži­vot se po­la­ko sre­đi­vao, on je po­čeo da do­bi­ja re­dov­no iz­vje­šta­je ra­znih slu­žbi iz Kre­mlja, kao i po­dat­ke so­ci­o­lo­ških an­ke­ta. Do­bi­jao je i iz­vo­de iz dnev­ne štam­pe i in­for­ma­tiv­ne iz­vje­šta­je. On je od­lu­čio da se po­vu­če iz jav­nog i po­li­tič­kog ži­vo­ta, od­bio je sve pred­lo­ge ko­ji ima­ju ve­ze sa dr­ža­njem pre­da­va­nja ili for­mi­ra­nja ne­ka­kvih fon­do­va slič­nih „Fon­du Gor­ba­čo­va”. Ali on ni­je mo­gao i, jed­no­stav­no, ni­je htio da vo­di ži­vot obič­nog pen­zi­o­ne­ra, tj. da se ba­vi po­vr­tar­stvom i vo­di unu­ke u šet­nju i sa nji­ma raz­go­va­ra.
Jelj­cin je ova­ko de­fi­ni­sao svo­ju ulo­gu i po­zi­ci­ju: „Ja od­go­va­ram za sve ka­dro­ve, ko­je sam stvo­rio i sa ko­ji­ma sam ra­dio, od­go­vo­ran sam za sve što se pret­hod­no de­ša­va­lo. Ne sa­mo kao pred­sjed­nik, već kao čo­vjek no­sim od­go­vor­nost za tu po­li­ti­ku i taj put ko­jim je pro­šla Ru­si­ja. Sva­ko, uklju­ču­ju­ći i no­vog pred­sjed­ni­ka, mo­že do­ći kod me­ne da me pi­ta za mi­šlje­nje i da mi po­sta­vi bi­lo ka­kvo osje­tlji­vo pi­ta­nje. I ja sam oba­ve­zan da od­go­vo­rim na nje­ga, ne pre­ten­du­ju­ći da to mo­ra da bu­de isti­na. Ja mo­ram da sti­šam u se­bi vi­še­go­di­šnja raz­mi­šlja­nja, dok sam bio ru­ko­vo­di­lac i da po­sta­nem dra­go­cjen i va­žan sa­go­vor­nik za sve lju­de, ko­je­ga će ci­je­ni­ti. Ali, u pra­vom smi­slu sa­go­vor­nik! A to je ,u stva­ri, ve­o­ma ve­li­ka i ozbilj­na mi­si­ja”.
Kod Jelj­ci­na su do­la­zi­li mno­gi: Mi­ha­il Ka­sja­nov, Igor Ser­ge­jev, Vla­di­mir Ru­šaj­lo, Ser­gej Šoj­gu, Ana­to­lij Kva­šnjin, Kon­sta­tin Toc­kij i dr. Od pre­stav­ni­ka in­te­lek­tu­a­la­ca bi­li su Ga­lji­na Vol­ček i Ernst Ne­iz­vest­nij. Pu­tin je do­la­zio kod Jelj­ci­na dva pu­ta mje­seč­no, i to iz­ju­tra. Nji­ho­ve vi­le u pred­gra­đu su bi­le do­sta bli­zu. Osim to­ga oni su do­sta če­sto raz­go­va­ra­li te­le­fo­nom.
Kra­jem mar­ta 2000. go­di­ne Vla­di­mir Pu­tin je po­bi­je­dio na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma već u pr­vom kru­gu. To je bio ve­li­ki uspjeh i za Pu­ti­na i za Jelj­ci­na, a Jelj­cin mu je iskre­no če­sti­tao na tom uspje­hu. Tač­no je da je Jelj­cin po­di­gao do­sta vi­so­ko Pu­ti­na i to mu je da­lo ve­li­ku pred­nost u od­no­su na pro­tiv­ni­ke. Pu­tin je do­šao na vlast po vo­lji i uz sa­gla­snost „po­ro­di­ce”, ali to ni­je bi­la sa­mo pred­nost, već i ve­li­ko op­te­re­će­nje. Tre­ba­lo je bi­ti do­bro pa­me­tan, ima­ti ja­ku vo­lju i bi­ti sna­la­žljiv, a ta­ko­đe i ve­o­ma hra­bar, da od pr­vog da­na bo­rav­ka u Kre­mlju ne iz­gu­bi svo­je JA, a već za ne­ko­li­ko mje­se­ci da se oslo­bo­di imi­dža mi­lje­ni­ka „po­ro­di­ce” i do­bi­je po­vje­re­nje i po­dr­šku gra­đa­na u ze­mlji. Bo­ris Jelj­cin je uzeo uče­šća u pra­vlje­nju sce­na­ri­ja ina­u­gu­ra­ci­je, ko­ja je pla­ni­ra­na za 7. maj 2000. go­di­ne. Od­lu­če­no je da se ona ne odr­ži u kon­gre­snoj dvo­ra­ni u Kre­mlju, gdje su or­ga­ni­zo­va­ne pret­hod­ne ina­u­gu­ra­ci­je Gor­ba­čo­va i Jelj­ci­na, ne­go u An­dre­jev­skoj dvo­ra­ni Ve­li­kog kre­mljov­skog dvor­ca, ko­ji je na­dav­no u pot­pu­no­sti re­sta­u­ri­ran. Ov­dje su, u Ge­or­gi­jev­skoj, An­dre­jev­skoj i Alek­san­drov­skoj dvo­ra­ni, kru­ni­sa­li ru­ske ca­re­ve. Tre­ba­lo je čak uvje­žba­ti i to da, na mje­sto bu­du­ćih zva­ni­ca, iz­vr­še po­stro­ja­va­nje voj­ni­ka duž sve­ča­ne sta­ze.
Bo­ris Jelj­cin ni­je bio sa­mo pri­su­tan 7. ma­ja 2000. go­di­ne na sve­ča­nom pro­gla­še­nju Vla­di­mi­ra Pu­ti­na za pred­sjed­ni­ka Ru­si­je i ni­je sa­mo odr­žao go­vor tim po­vo­dom. On je uru­čio Pu­ti­nu po­seb­nu pred­sjed­nič­ku „Kru­nu”, ko­ja je ob­li­ko­va­na i na­pra­vlje­na na pred­log i uz nad­zor Jelj­ci­na lič­no, a ko­ja li­či na kra­ljev­sku ili car­sku kru­nu.
Ovla­šće­nja pred­sjed­ni­ka Ru­ske Fe­de­ra­ci­je su ve­o­ma ve­li­ka, ona su ve­ća od ovla­šće­nja ame­rič­kog ili fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka, pa su i opo­nen­ti i pri­sta­li­ce sa raz­lo­gom Jelj­ci­na zva­li „ca­rem”, „je­di­nim ca­rem u Kre­mlju” ili „kre­mljov­skim mo­nar­hom”. Bo­ris Njem­cov je če­sto go­vo­rio i pi­sao o Jelj­ci­nu kao „do­brom ru­skom ca­ru”. Ne­spor­na je auto­ri­tar­nost po­zi­ci­je ru­skog pred­sjed­ni­ka, ko­ja je ustav­no oza­ko­nje­na 1993. go­di­ne i ko­ja, u su­šti­ni, ogra­ni­ča­va pra­va i mo­guć­no­sti dru­gih gra­na vla­sti. Bo­ris Jelj­cin je že­lio da ne­ka­ko na­gla­si taj vi­so­ki po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Pred­sjed­nič­ka „Kru­na” u Ru­si­ji je ,u stva­ri, ma­siv­ni zlat­ni la­nac, ko­ji me­đu­sob­no po­ve­zu­je oko 40 zlat­nih plo­či­ca, ko­je su ukra­še­ne dra­gim ka­me­njem i na ko­ji­ma je sa na­lič­ja jed­ne plo­či­ce ugra­vi­ra­no ime ak­tu­el­nog pred­sjed­ni­ka. Na pr­ve dvi­je plo­či­ce ugra­vi­ra­no je ime Bo­ri­sa Jelj­ci­na, a sa­da je i na tre­ćoj ugra­vi­ra­no ime Pu­ti­na. Ta­kvih zlat­nih plo­či­ca na pred­sjed­nič­koj „Kru­ni” ima još za na­red­nih 150 go­di­na.
U svo­jim me­mo­a­ri­ma, go­vo­re­ći o po­bje­di Vla­di­mi­ra Pu­ti­na na iz­bo­ri­ma u mar­tu 2000. go­di­ne, Bo­ris Jelj­cin je na­gla­sio da je sa­da no­vi pred­sjed­nik „ap­so­lut­no slo­bo­da u sve­mu”; i u iz­bo­ru pri­o­ri­te­ta, i u bi­ra­nju eko­nom­ske kon­cep­ci­je, i u iz­bo­ru sa­rad­ni­ka za svoj tim. Ali to ni­je baš ta­ko, mno­ge oba­ve­ze dru­gog pred­sjed­ni­ka pre­ma pr­vom su i da­lje bi­le na sna­zi. To je u ne­ku ru­ku bi­lo pra­ved­no. Vo­di­ti iz­bor­nu kam­pa­nju, a isto­vre­me­no bi­ti na mje­stu pre­mi­je­ra i vr­ši­o­ca du­žno­sti pred­sjed­ni­ka je mno­go lak­še ne­go ima­ti ne­ke dru­ge po­zi­ci­je. „Tre­ba otvo­re­no re­ći, pri­znao je Pu­tin, da me je Jelj­cin fa­vo­ri­zo­vao u pred­sjed­nič­koj kam­pa­nji”.
(Na­sta­vi­će se)