Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

Mi­slim da je ova­kva pret­po­stav­ka bi­la mo­gu­ća i ona se po­tvr­đu­je ka­sni­jim od­no­si­ma , po­na­ša­njem i dje­lom iz­me­đu Jelj­ci­na i Pu­ti­na.Čak ni Mi­ha­il Gor­ba­čov ni­je oti­šao kra­jem de­cem­bra 1991.go­di­ne sa mje­sta pred­sjed­ni­ka , dok ni­je za­klju­čio de­ta­ljan ugo­vor sa Jelj­ci­nom i o či­jim tač­ka­ma su dva li­de­ra ras­pra­vlja­la pu­nih de­vet sa­ti u Kre­mlju.Taj ugo­vor je bio odo­bren u Al­ma Ati od svih pred­sjed­ni­ka dr­ža­va ZND. I Pa­tri­jarh je od­i­grao ve­li­ku ulo­gu u do­go­vo­ru iz­me­đu Jelj­ci­na i Pu­ti­na. Svi Jelj­ci­no­vi lju­di su pri­zna­li da je Alek­sej II je­di­ni čo­vjek u ze­mlji , pred či­jim auto­ri­te­tom je Jelj­cin bio spre­man da se po­ko­ri. Sa ta­kvim po­što­va­njem pre­ma Alek­se­ju II od­no­sio se i Vla­di­mir Pu­tin, ko­ji je, za raz­li­ku od pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je, bio vjer­nik.
Po­zna­to je da je 31.de­cem­bra 1999.go­di­ne Alek­sej II bla­go­slo­vio Jelj­ci­na, ko­ji je pri­je to­ga sa­či­nio spo­ra­zum za pre­da­ju vla­sti. Ka­sni­je je u ma­ju 2000.go­di­ne u Bla­go­ve­šćen­skoj cr­kvi u Kre­mlju, od­mah po ina­u­gu­ra­ci­ji, Alek­sej II bla­go­slo­vio i Pu­ti­na kao pred­sjed­ni­ka.
U svo­jim me­mo­a­ri­ma Jelj­cin je tvr­dio da je do­nio od­lu­ku sa­mo­stal­no o svo­joj pri­je­vre­me­noj ostav­ci i o pre­no­še­nju svih ovla­šće­nja na Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i da je to ura­dio do­bro­volj­no i bez pri­ti­sa­ka. Čak i nje­go­vi naj­bli­ži sa­rad­ni­ci i čla­no­vi uže po­ro­di­ce ni­je­su zna­li za to do 30.de­cem­bra 1999.go­di­ne. Međutim, te­ško je po­vje­ro­va­ti u to , jer za ta­kav pre­nos vla­sti je tre­ba­lo bi­ti do­bro pi­smen i pri­pre­mi­ti ta­ko ve­li­ki broj do­ku­me­na­ta. Pi­ta­nje na­sljed­ni­ka je mno­go in­te­re­so­va­lo sve Jelj­ci­no­ve pri­ja­te­lje i sa­rad­ni­ke, pa su na­čin i vri­je­me pre­da­je vla­sti oba­vlja­li za­jed­no i sa pu­no pa­žnje. Tra­že­ći na­sljed­ni­ka, va­žno je bi­lo na­ći ve­o­ma spo­sob­nog i od­go­vor­nog čo­vje­ka , ko­ji bi pri­hva­tio ne­ke kom­pro­mi­sne uslo­ve i ko­ji bi odr­žao da­tu ri­ječ,tj. da je ča­stan čo­vjek. Te­ško je na­ći ta­kve lju­de u po­li­ti­ci , a po­seb­no ne me­đu Jelj­ci­no­vim sa­rad­ni­ci­ma, a i on lič­no ni­je ni­kad bio ča­stan čo­vjek. Ta­ko­đe je ne­spor­no da su Pu­ti­no­vu kan­di­da­tu­ru pri­hva­ti­li svi Jelj­ci­no­vi lju­di i za­to su sve pro­ce­du­re, ko­je se od­no­se na pre­da­ju vla­sti, pro­šle mir­no. Sve glav­ne lič­no­sti iz po­sljed­njeg Jelj­ci­no­vog ti­ma , uklju­ču­ju­ći M.Vo­lo­ši­na, M.Ka­sja­no­va i A.Ču­baj­sa, osta­le su na svo­jim mje­sti­ma.
Šta je ušlo u spo­ra­zum iz­me­đu Jelj­ci­na i Pu­ti­na , ko­ji je u pot­pu­no­sti sa­či­njen na nji­ho­vom su­sre­tu 29.de­cem­bra 1999.go­di­ne , ka­da je bio od­re­đen i dan i sat pre­da­je vla­sti? To se mo­že za­klju­či­ti na osno­vu ka­sni­jih do­ga­đa­nja i od­lu­ka V. Pu­ti­na. Oči­gled­no je da se pr­va tač­ka spo­ra­zu­ma od­no­si­la na pu­nu za­šti­tu B.Jelj­ci­na od svih sud­skih is­tra­ga. Do­go­vo­rom je re­gu­li­sa­no i ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je , nje­go­va lič­na si­gur­nost i za­šti­ta , kao i per­so­nal za pro­to­kol i štam­pu.
Za Jelj­ci­na je bi­la re­zer­vi­sa­na jed­na od nje­go­vih glav­nih pod­mo­skov­skih re­zi­den­ci­ja „Gor­ki-9“ , a ta­ko­đe i ne­ko­li­ko ka­bi­ne­ta u Kre­mlju, gdje bi mo­gao da ra­di i pri­ma go­ste. Sa Jelj­ci­nom su osta­li da ra­de nje­go­vi naj­po­vjer­lji­vi­ji lju­di , kao što su: šef ka­bi­ne­ta Va­le­rij Se­men­čen­ko, se­kre­tar za štam­pu Dmi­trij Ja­ku­škin i di­rek­tor pro­to­ko­la Vla­di­mir Šev­čen­ko. Nje­go­vim obez­bje­đe­njem je ru­ko­vo­dio na­čel­nik Fe­de­ral­ne slu­žbe za za­šti­tu ge­ne­ral Ju­rij Kra­pi­vin. Čak i zva­nič­ni sta­tus Jelj­ci­na je de­fi­ni­san kao „pr­vi pred­sjed­nik Ru­si­je“, a ne kao „biv­ši pred­sjed­nik“ ili „eks pred­sjed­nik“. Pr­va va­žna od­lu­ka V. Pu­ti­na od 31.de­cem­bra 1999.go­di­ne je do­ne­se­na po­sli­je pod­ne i od­no­si­la se na de­kret po ovim pi­ta­nji­ma. Sa­ma sa­dr­ži­na ovog de­kre­ta br.1 sa nje­go­vim de­ta­lji­ma go­vo­ri o te­me­lji­toj pri­pre­mi i sa­či­nja­va­nju ovog do­ku­men­ta.
Ka­ko se mo­že za­klju­či­ti iz svih ka­sni­jih de­ša­va­nja , dru­ga tač­ka se od­no­si­la na za­dr­ža­va­nje svih glav­nih lič­no­sti na svo­jim mje­sti­ma iz ad­mi­ni­stra­ci­je pred­sjed­ni­ka Jelj­ci­na. To je bi­lo bit­no i čak neo­p­hod­no za Pu­ti­na lič­no, jer ni­je imao svoj tim i svo­je ka­drov­ske re­zer­ve. Pu­tin je ,ustva­ri , ra­dio ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je u pred­sjed­ni­ko­voj ad­mi­ni­stra­ci­ji, po­zna­vao nje­ne glav­ne či­nov­ni­ke i imao po­tre­bu da ga po­mog­nu i po­dr­že. Ka­ko je već po­zna­to, Pu­tin je uklju­čio u sa­stav ad­mi­ni­stra­ci­je i ne­ko­li­ko svo­jih bli­skih pri­ja­te­lja: Dmi­tri­ja Me­dve­de­va, Dmi­tri­ja Ko­za­ka, Vik­to­ra Iva­no­va i Igo­ra Se­či­na. Oni su mo­ra­li ov­dje da stek­nu is­ku­stvo i na­u­če to što im je po­treb­no. Iz sa­sta­va ad­mi­ni­stra­ci­je su uklo­nje­ni ne­ki lju­di, ko­ji su bi­li ve­o­ma bli­ski Jelj­ci­nu, uklju­ču­ju­ći tu i nje­go­vu kćer­ku Ta­tja­nu Dja­čen­ko i Va­len­ti­na Ju­ma­še­va. Ali su osta­le glav­ne lič­no­sti: Alek­san­dar Vo­lo­šin, Vla­di­mir Sur­kov, Ser­gej Pri­hot­ko, Dža­lan Po­li­je­va i dr. Oti­šao je i di­rek­tor upra­ve za po­slo­ve pred­sjed­ni­ka Pa­vel Bo­ro­din, ko­ji je, ustva­ri, bio glav­ni eko­nom u Kre­mlju. On je bio pre­mje­šten na bo­lji po­lo­žaj, na mje­sto Dr­žav­nog se­kre­ta­ra Ru­si­je i Bje­lo­ru­si­je. Za sve po­slo­ve „se­kre­ta­ra“ u Kre­mlju , Pu­tin je za­du­žio Vla­di­mi­ra Ko­ži­na, sa ko­jim je ra­dio za­jed­no još u op­šti­ni Sankt-Pe­ter­burg .
Do­go­vo­re­no je da osta­ne sko­ro sva Vla­da , sa ko­jom je Pu­tin ra­dio još od 9.av­gu­sta 1999.go­di­ne. Za ras­po­dje­lu po­slo­va i za­du­že­nja u Vla­di uklju­če­ni su „Pe­ter­bur­ški li­be­ra­li“ Ger­man Gref i Alek­sej Ku­drin, ko­ji su bi­li ve­o­ma bli­ski sa Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom. Bo­ris Jelj­cin je kan­di­do­vao Mi­ha­i­la Ka­sja­no­va za pre­mi­je­ra. Ka­sja­nov je bio bli­zak „po­ro­di­ci“ i na­kon ostav­ke J. Pri­ma­ko­va u pro­lje­će 1999.go­di­ne , upra­vo je Jelj­cin na­sto­jao da ime­nu­je M. Ka­sja­no­va za no­vog mi­ni­stra fi­nan­si­ja.Pu­tin po tom pi­ta­nju ni­je imao ni­ka­kvih pri­mjed­bi , ni­ti je imao pred­log za kan­di­da­tu­ru. „ Pe­ter­bur­ški prav­ni­ci“, ko­je je no­vi pred­sjed­nik uba­ci­vao u svoj apa­rat , ni­je­su ima­li is­ku­stva u ra­du na ova­ko vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma vla­sti. Što se ti­če „Pe­ter­bur­ških li­be­ra­la“, oni su bi­li sa­svim pro­sječ­ni eko­no­mi­sti iz dru­gog re­da li­be­ral-re­for­ma­to­ra, ko­ji se ni­je­su ni u če­mu po­seb­no is­ti­ca­li. Za­to se Vla­di­mir Pu­tin mo­rao osla­nja­ti , sa ma­lim iz­u­ze­ci­ma , na lju­de iz već for­mi­ra­nog apa­ra­ta vla­sti sa kra­ja 1999.go­di­ne. No, to je bi­lo ne­mi­nov­no, a i neo­p­hod­no ra­di mir­ni­jeg pre­u­zi­ma­nja vla­sti i lak­šeg upra­vlja­nja dru­štvom, eko­no­mi­jom i,na­rav­no, dr­ža­vom.
(Na­sta­vi­će se)