Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

U po­dr­šci kne­zu pred­nja­či­li su Po­ža­re­vlja­ni i Kra­gu­jev­ča­ni. Če­sto se mo­glo ču­ti da je knez po­stao „rob Sa­vje­ta”. Na za­htjev kne­za, u Be­o­grad je do­pu­to­vao Vuk Ka­ra­džić, ko­ji je imao da mu se na­đe u tim te­škim tre­nu­ci­ma. Ma­njih ili ve­ćih istu­pa u ko­rist kne­za bi­lo je u sko­ro svim kra­je­vi­ma ze­mlje, ali se, ipak, mo­že tvr­di­ti da je on imao naj­ja­če upo­ri­šte u kra­gu­je­vač­kom, rud­nič­kom ili ča­čan­skom okru­gu, i u voj­sci.
No­si­o­ci no­vog po­ret­ka ni­je­su se da­li iz­ne­na­di­ti. Upo­zo­re­ni sa vi­še stra­na, oni su iz­da­li stro­ga na­re­đe­nja lo­kal­nim vla­sti­ma da bud­no mo­tre na sva sum­nji­va li­ca i da ih „na is­pit stro­go pred­u­zi­ma­ju”. Šo­kar­če­vu dje­lat­nost is­pi­ti­va­la je po­seb­na ko­mi­si­ja. Ra­di sva­ke si­gur­no­sti, vla­da je na­mje­ra­va­la da pre­mje­sti ko­nji­cu iz Ću­pri­je u Kra­gu­je­vac, ali se od to­ga od­u­sta­lo.
Ze­mljom je kru­žio pri­li­čan broj „pod­pla­će­nih špi­o­na” i jed­ne i dru­ge stra­ne. Po­kret pro­tiv kne­za osje­ćao se vi­še kod či­nov­ni­ka ne­go kod gra­đa­na. Po­što su, uglav­nom, svu upra­vu dr­ža­li u svo­jim ru­ka­ma, usta­vo­bra­ni­te­lji su svo­ju dje­lat­nost mo­gli da ostva­ru­ju bez ve­ćih smet­nji. Bi­lo je do­sta onih ko­ji su ko­ri­sti­li sva­ku po­god­ni­ju pri­li­ku da se sve­te kne­zu i nje­go­vim is­tak­nu­tim či­nov­ni­ci­ma, kao užič­ki epi­skop Ni­ći­for.
Va­šćen­ko je još 1838. go­di­ne iz­vi­je­stio svo­ju vla­du da je sta­nje u Kne­že­vi­ni ta­kvo da se sva­kog tre­nut­ka mo­gla oče­ki­va­ti bu­na. Star­je­ši­ne su se spre­ma­le da kne­za li­še ne sa­mo pre­sto­la već i ži­vo­ta. O to­me je grof Ne­sel­ro­de upo­znao ca­ra. Va­šćen­ko je ta­da uspio da ih ob­u­zda i uop­šte da sti­ša­va du­ho­ve. On je to ra­dio pre­ma uput­stvi­ma mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va, ko­je je po sva­ku ci­je­nu že­lje­lo mir u Kne­že­vi­ni. Do­bi­ja­njem Usta­va, usta­vo­bra­ni­te­lji se vi­še ni­je­su za­no­si­li ta­kvim pla­no­vi­ma, jer je ustav­no pi­ta­nje ri­je­še­no mir­nim pu­tem u nji­ho­vu ko­rist.
Od pro­gla­še­nja Usta­va knez je bio ob­u­zet mi­sli­ma da se oslo­bo­di osnov­nog za­ko­na i sa­vjet­ni­ka pu­tem iza­zi­va­nja na­rod­nog ne­za­do­volj­stva. Nje­go­vi lju­di od­mah su za­po­če­li rad u tom prav­cu. Po­sli­je kne­že­vog po­vrat­ka u Kra­gu­je­vac mar­ta mje­se­ca, oni su bu­ni­li na­rod u oko­li­ni pro­tiv po­ret­ka ko­ji se za­vo­dio. Ma­da je ta­kvih slu­ča­je­va bi­lo vi­še, knez se ni­je mo­gao od­lu­či­ti za za­ma­šni­ji po­kret.
U na­po­ri­ma kne­za Mi­lo­ša da skr­ši oja­ča­li usta­vo­bra­ni­telj­ski po­kret na­šla je mje­sta ide­ja o pri­vre­me­nom na­pu­šta­nju ze­mlje. Kne­zu je bi­lo ja­sno da je, za­hva­lju­ju­ći ru­skoj po­li­ti­ci, do­šao u ne­za­vi­dan po­lo­žaj, od­gur­nut kao igrač­ka u na­ruč­je Sa­vje­ta, zbog svog spolj­no­po­li­tič­kog okre­ta­nja pre­ma En­gle­skoj. Pri­je pro­gla­še­nja Usta­va, 25. ja­nu­a­ra, knez Mi­loš je za­tra­žio opro­štaj od ru­skog ca­ra, pri­znav­ši svo­ju ve­li­ku gre­šku. Na po­le­đi­ni tog pi­sma Ni­ko­la I je na­pi­sao: „Vri­je­me je bi­lo ura­zu­mi­ti se; no na po­sao.” Ti­me je bi­la od­lu­če­na kne­že­va sud­bi­na. On to ni­je znao, jer iz pre­pi­ske sa ru­skom di­plo­ma­ti­jom ni­je mo­gao osje­ti­ti ni­šta što bi na­li­či­lo na ca­rev stav. U od­go­vo­ru od 23. apri­la, grof Ne­sel­ro­de je is­ta­kao da je car pre­dao za­bo­ra­vu pro­šle do­ga­đa­je! Po­što se knez od­re­kao „stra­nog uti­ca­ja”, grof je spre­man da sa njim vas­po­sta­vi „pre­ki­nu­te od­no­se”. Kne­že­vo „vra­ća­nje na pra­vi put” pod­ra­zu­mi­je­va vla­da­vi­nu uskla­đe­nu pre­ma Usta­vu iz 1838. go­di­ne. Ni iz pre­pi­ske sa Bu­te­njo­vim, ko­ja je pri­lič­no uče­sta­la, knez ni­je mo­gao na­slu­ti­ti pra­vu na­mje­ru Ru­si­je. Pre­sto­lo­na­sled­nik Mi­lan, ru­so­fil po ubje­đe­nju, ni­je skri­vao svo­je za­do­volj­stvo kad je sa­znao da se knez po­no­vo okre­nuo pre­ma Ru­si­ji.
Iz­gle­da da knez ni­je bio si­gu­ran da će pu­tem pre­pi­ske po­vra­ti­ti bla­go­na­klo­nost ru­skog dvo­ra. Od­la­zak u Ru­si­ju uli­vao mu je ve­ću si­gur­nost, pa je po­čet­kom fe­bru­a­ra iz­ja­vio Va­šćen­ku svo­ju na­mje­ru i mo­lio ga da mu iz­dej­stvu­je odo­bre­nje Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va. Knez je pla­ni­rao da ot­pu­tu­je u apri­lu po­sli­je pro­gla­še­nja Usta­va. Sa so­bom bi po­veo si­no­ve, ko­je je na­mje­ra­vao da osta­vi u Ode­si, a sam bi oti­šao ca­ru u Sankt Pe­ter­burg. O to­me je on na­pi­sao Bu­te­njo­vu i Ne­sel­ro­du. U pi­smu gro­fu od 8. mar­ta is­ta­kao je da svo­ju sud­bi­nu sta­vlja u ca­re­ve ru­ke.
Me­đu­tim, Ru­si su br­zo sa­zna­li da je knez na­mje­ra­vao da od­lo­ži pri­mje­nu Usta­va dok od Por­te ne do­bi­je odo­bre­nje da ode u Vla­šku ili Ca­ri­grad, gdje bi pod­nio žal­bu sul­ta­nu pro­tiv ogra­ni­če­nja nje­go­vih vla­da­lač­kih pra­va. Grof Ne­sel­ro­de je po­slao po­seb­na uput­stva Bu­te­njo­vu i Va­šćen­ku u po­gle­du kne­že­ve na­mje­re da ode u Ru­si­ju, Vla­šku ili Ca­ri­grad. O to­me je Bu­te­njov raz­go­va­rao sa mi­ni­strom ino­stra­nih po­slo­va Nu­ri-efen­di­jom, ko­ji mu je sa­op­štio da i sul­tan sma­tra da knez ne bi smio da na­pu­šta Sr­bi­ju dok se ze­mlja u pot­pu­no­sti ne ure­di pre­ma Usta­vu. Bu­te­njov je pi­sao kne­zu, na za­htjev Nu­ri-efen­di­je, da svo­ju na­mje­ru od­lo­ži za bo­lja vre­me­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)