Piše:dr RADOSLAV T. STANIŠIĆ, filmski i TV reditelj


Ko­ji su za­pra­vo raz­lo­zi, zbog ko­jih je sve to ta­ko u fil­mu, kao i u čo­vje­ku, če­sto ne­do­ku­či­vi. Me­đu­tim, sli­ka neo­spor­no po­tvr­đu­je da je pro­šlost ov­dje mno­go vi­še pri­sut­na ne­go bu­duć­nost, ko­ju tek ne­ja­sno na­go­vje­šta­va­mo ili o njoj raz­mi­šlja­mo.
To mo­že da se pra­ti i kroz iz­vje­snu pa­te­tič­nost i ri­tu­al ko­jim su ukra­še­ni mno­gi pri­zo­ri ve­za­ni za Zig­fri­da pa i za sa­mu Krim­hil­du. Za Fri­ca Lan­ga vje­ru­je­mo da je kraj­nje su­bjek­ti­van, a on že­li da svo­ju su­bjek­tiv­nost pred­sta­vi kao uni­ver­zal­nost me­di­ja. „Zig­frid” i „Krim­hil­di­na osve­ta” je­su dva pot­pu­no raz­li­či­ta fil­ma.
Si­gur­no je ta­da­šnjoj pu­bli­ci bi­lo neo­bič­no gle­da­ti ih od­jed­nom. Oba fil­ma go­vo­re o le­gen­dar­noj pri­či ko­ja je po­sta­la slav­na za­hva­lju­ju­ći „Kru­gu” Ri­čar­da Vag­ne­ra. U „Kri­m­hil­di­noj osve­ti” Lang na­pu­šta fan­ta­sti­ku i mi­to­lo­gi­ju i film bi sko­ro mo­gao pro­ći kao isto­rij­ski ep. Sva me­lo­dra­ma je pom­pe­zna i po­ma­lo spo­ra, a Lang si­gur­no zna ka­ko to na­gla­si­ti. Ono što osva­ja je­ste Lan­gov hra­bar, vi­zu­el­no fa­sci­na­na­tan di­zajn – li­ko­vi u šle­mu sa kri­li­ma, ko­sti­mi i zi­do­vi sa sna­žnim tro­ku­tom i di­ja­man­ti­ma. Nje­go­vi fil­mo­vi su go­to­vo ar­hi­tek­ton­ske fan­ta­zi­je. Pr­vi, u znat­noj mje­ri idi­lič­no in­to­ni­ra­ni dio, smi­re­no je for­mal­no ob­li­ko­van, pri če­mu do­mi­ni­ra ge­o­me­trij­ski pra­vil­na i mo­nu­men­tal­na ar­hi­tek­tu­ra; u dru­gom je di­je­lu to­me su­prot­sta­vlje­n ha­o­tič­ni  mi­zan­scen, skla­dan sa si­lo­vi­tim su­ko­bom Hu­na i Bur­gun­di­ja­ca ko­ji, uob­li­čen iz­ra­zi­to di­na­mič­no, za­u­zi­ma naj­ve­ći dio fil­ma.
Za­to on svo­jim dje­lom, po­seb­no nje­go­vim sa­dr­ža­jem ubje­đu­je, či­ni se kao da je ve­o­ma krut u svo­jim po­zi­ci­ja­ma da bi mu se vi­še vje­ro­va­lo, na­sto­ji da bu­de kon­se­kven­tan do kra­ja, a za to mu je po­treb­no ve­o­ma mno­go ma­šte, a još vi­še kre­a­tiv­ne sna­ge, pa se po­ne­kad i za­kla­nja iza mi­sti­ke, sna­žnih efe­ka­ta ili sop­stve­nih op­sjed­nu­to­sti lje­po­tom i ne­do­ku­či­vo­sti tih sta­rih le­gen­di. Ako mu je po­treb­no on pa­da i u ek­sta­zu pri­je ne­go što rje­ša­va ne­ke pro­ble­me ko­ji se lo­gič­no na­me­ću to­kom sa­mog zbi­va­nja. On od­bi­ja lo­gi­ku do­ga­đa­ja, ne vo­di ra­ču­na o psi­ho­lo­gi­ji ili oče­ki­va­nim re­ak­ci­ja­ma, jer su nje­go­vi za­no­si oslo­bo­đe­ni sva­kog re­a­li­zma. Re­ži­ja se kre­će u do­me­nu sop­stve­nih ide­ja, na­sto­ji da nji­ma na­dah­ne i sa­mu le­gen­du. To je nje­go­va vi­zi­ja uni­ver­zal­no­sti, ali i pri­stra­sno­sti i sto­ga je i ne pod­re­đu­je sa­mom film­skom iz­ra­zu. To mo­žda zvu­či pa­ra­dok­sal­no ka­da se zna da u ova­kvim kon­struk­ci­ja­ma ni­šta ni­je osta­vlje­no slu­ča­ju, jer je sve do sit­ni­ca is­pla­ni­ra­no i go­to­vo is­cr­ta­no, da se pred ka­me­rom vr­ši sa­mo do­slov­na re­pro­duk­ci­ja cr­te­ža. Ra­dio je to Fric Lang i u svo­jim ra­ni­jim fil­mo­vi­ma ali mu to ipak ni­je sme­ta­lo da tim uop­šte­nim i oka­me­nje­nim svje­to­vi­ma da smi­sao zbog ko­jeg će­mo se pre­ma nji­ma mo­ra­ti opre­di­je­li­ti. U kraj­njem slu­ča­ju ta­kav estet­ski od­nos pre­ma iz­ra­zu ni­je op­te­re­ćen po­tre­bom da film oba­ve­zno bu­de do­bar i da u sve­mu ima kva­i­li­te­te ko­ji mo­gu bi­ti pri­hva­tlji­vi za pu­bli­ku. To je jed­na vr­sta vje­ro­va­nja u film­ske vi­zi­je pa ako us­pi­je­mo da ih shva­ti­mo ili čak pri­hva­ti­mo, mo­gu­će je da oni uti­ču na naš ži­vot i sa­mu stvar­nost ma ka­ko ona bi­la opreč­na u svom sva­ko­dnev­nom dje­lo­va­nju. Fric Lang i nje­gov scen­ari­sta Tea fon Har­bu vje­ro­va­li su da je film umjet­nost ras­po­lo­že­nja, za­no­sa i sna­ge i da su nje­go­ve vi­zu­el­ne mo­guć­no­sti dru­ga­či­je od li­te­ra­tu­re i sli­kar­stva.
(Na­sta­vi­će se)