Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Du­šan Ko­stić da­lje na­sta­vlja: „Ni­je to kuk­nja­va ne­go sa­mo­po­mi­re­nje sa stva­ri­ma ko­je bo­le, po­ma­lo re­zig­na­ci­ja, čak i ne­ka­kav ču­dan na­čin ot­po­ra sa­moj pat­nji – iz­ra­žen kroz dis­kret­no go­rak osmi­jeh, bez iz­ra­že­nog pro­te­sta i sar­ka­zma, ele­gant­no od po­no­sa.
To je iskre­na po­e­zi­ja, ako to da­nas ne­što zna­či. Kon­ci­zna, emo­tiv­na, mu­zi­kal­na. Ne­ma u njoj knji­ških od­blje­sa­ka, po­zajm­lje­nih sli­ka, pra­vog zve­ke­ta na­go­mi­la­nih ne­su­vi­slih ri­je­či: či­tav je niz pje­sa­ma ko­je za­i­sta pli­je­ne i uz­bu­đu­ju; i ja ne sum­njam da će za mno­ge či­ta­o­ce ova Iva­no­vi­će­va po­e­zi­ja bi­ti jed­no pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje. I jed­no ot­kro­ve­nje“, za­klju­ču­je Ko­stić.
U ovom tre­nut­ku, na­me­će mi se mi­sao da je Le­so­va osnov­na na­mje­ra bi­la da svo­je sli­ke, svo­je do­ži­vlja­je i svo­ju sim­bo­li­ku, odvo­ji od ka­za­nog, od­no­sno da ih me­đu­sob­no udvo­ji ka­ko bi ono is­pi­sa­no, i ono ne­is­pi­sa­no, po­sto­ja­lo kao mo­gu­ći pa­ra­le­li­zam, kao od­sjaj u ogle­da­lu, kao kad „Ne­mo ve­če sla­zi vrh za­spa­lih va­la / -Kao da se cr­ne pri­pre­ma­ju haj­ke - / Dok ja­bla­ni šu­me vi­so­ko kraj ža­la / jed­nu tu­žnu po­vest iz pra­sta­re baj­ke...
Ili: „Ti­ho, pr­ve ta­me po pu­či­ni bro­de...“ u ko­jem Alek­san­dar Le­so Iva­no­vić po­et­ski za­ra­nja da bi „iz­ro­nio“ mor­ski san i ja­vu. Pje­sni­kov je­zik je mje­sti­mič­no ko­lo­kvi­jal­no raz­vi­jen, mje­sti­mič­no zgu­snut i sko­ro bol­no pre­ci­zan, što, sa jed­ne stra­ne, či­ni pje­sme do­volj­no di­na­mič­nim i raz­li­či­tim jed­ne od dru­gih, ali, sa dru­ge stra­ne, uspje­šno oču­va­va for­mal­nu bli­skost, ko­ja do­zvo­lja­va da nje­go­ve knji­ge na­zo­ve­mo pro­jek­ti­ma, a ne sa­mo zbir­ka­ma…
Mi­lo Kralj, po­vo­dom osam­de­set go­di­na od ro­đe­nja Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća, u tek­stu „Po mje­ri sop­stve­nog bo­la i ude­sa“, pi­še: „ Na ze­mlji ovoj te­škim ma­ljen ži­vo­ta pat­nog iz­u­bi­jan“ – za­pi­sao je o se­bi Alek­san­dar Iva­no­vić u pje­smi „U su­sret ne­bu“. Da ga taj malj ni­je ko­nač­no do­tu­kao u pre­de­set­če­tvr­toj go­di­ni ži­vo­ta, on bi da­nas imao osam­de­set go­di­na. Krh­kom bi­ću ovog pje­sni­ka, to­li­ko ra­nji­vog i osje­tlji­vog, ko­me je uz to sud­bi­na na­mi­je­ni­la bo­lest, osku­di­cu, tje­sko­bu, bi­lo je me­đu­tim, su­đe­no da svoj ži­vot od­bo­lu­je i okon­ča on­da ka­da su mno­gi dru­gi na vr­hun­cu sna­ge.
Dav­no je već pri­mi­je­će­no: iz­me­đu ži­vo­ta i po­e­zi­je Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća go­to­vo da sto­ji znak jed­na­ko­sti, bio je je­dan od onih pje­sni­ka ko­ji su pi­sa­li on­da ka­da su za­i­sta mo­ra­li, ka­da su du­ga ću­ta­nja, bo­lo­va­nje, pre­ži­vlja­va­nje i raz­ra­ču­na­va­nje sa ži­vo­tom kul­mi­ni­ra­la do tač­ke na ko­joj su se mo­ra­la is­ka­za­ti, sa­op­šti­ti. Ma ko­li­ko pa­ra­dok­sal­no zvu­ča­lo, uvi­jek mi se či­ni­lo da „me­ka“ li­ri­ka Alek­san­dra Iva­no­vi­ća iz­vi­re upra­vo iz ja­kog unu­tra­šnjeg gr­ča, iz kri­ka ko­ji je on, vje­ran svom po­i­ma­nju „do­sto­jan­stva pje­sme“ „pre­vo­dio“ u sti­ša­ne, sud­bi­nom po­mi­re­ne to­no­ve. Uosta­lom, re­zig­ni­ra­nost u nje­go­voj po­e­zi­ji je po­sle­di­ca onog sta­nja i do­ga­đa­ja o če­mu se u ovim sti­ho­vi­ma naj­če­šće go­vo­ri, što osta­je da se na­slu­ću­je. Kri­ti­ča­re, na­rav­no, in­te­re­su­je je­di­no pje­sma kao umjet­nič­ki re­zul­tat. Za nas, pak, ko­ji smo bi­li Iva­no­vi­će­vi sa­vre­me­ni­ci i ma­nje-vi­še po­zna­va­li nje­gov ži­vot, go­to­vo da je ne­mo­gu­će pi­sa­ti o nje­go­voj po­e­zi­ji ne­za­vi­sno od to­ga ka­ko je ži­vio i ka­kav je u ži­vo­tu bio. To mo­že, sva­ka­ko, da u ne­koj mje­ri, re­la­ti­vi­zu­je na­še su­do­ve o toj po­e­zi­ji, da ih obo­ji iz­vje­snim su­bjek­ti­vi­zmom, ali, vje­ru­jem, i da do­pri­ne­se nje­nom bo­ljem ra­zu­mi­je­va­nju i on­da ka­da se ona hva­ta vr­hun­ca i on­da ka­da je is­pod njih. Otu­da i ovaj za­pis uz osam­de­se­to­go­di­šnji­cu nje­go­vog ro­đe­nja isto­vre­me­no je i sje­ća­nje na nje­ga i ri­ječ o nje­go­voj po­e­zi­ji.
Već jed­nom sam na­pi­sao da je li­čio na svo­je pje­sme. Da to ni­je sa­mo pu­ka fi­gu­ra ko­jom se že­li is­ka­za­ti auto­bi­o­graf­ska osno­va nje­go­ve po­e­zi­je, isto­vjet­nost ili ve­li­ka slič­nost nje­go­vog ži­vot­nog i pje­snič­kog pu­ta, po­ka­za­će, vje­ru­jem, i ovaj slu­čaj. Ži­vje­ći i uče­ći u Ba­ru ra­do sam či­tao nje­go­ve sti­ho­ve ko­je je po­vre­me­no ob­ja­vlji­vao u „Po­bje­di“ i „Stva­ra­nju“. A s po­seb­nim za­do­volj­stvom pro­či­tao sam nje­go­vu zbir­ku pje­sa­ma „Sti­ho­vi“ ko­ja se u mno­go­me raz­li­ko­va­la od po­e­zi­je ko­ja se tih go­di­na pi­sa­la i ob­ja­vlji­va­la kod nas. Iako ga ni­ka­da ra­ni­je ni­je­sam srio, ni­ti vi­dio nje­go­vu fo­to­gra­fi­ju, „imao“ sam već pred oči­ma i nje­gov fi­zič­ki lik. I ka­da sam se, po za­vr­šet­ku ško­lo­va­nja, ob­reo na Ce­ti­nju, u re­dak­ci­ji „Omla­din­skog po­kre­ta“, već pr­vog ili dru­gog da­na, še­ta­ju­ći ce­tinj­skim par­kom, spa­zio sam čo­vje­ka ko­ji še­ta sam, za­mi­šljen, „kao da no­gom stu­pa po pa­mu­ku“. On! – bi­lo je pr­vo što mi je si­nu­lo u gla­vi da bih od­mah svo­ju in­tu­i­ci­ju po­ti­snuo „lo­gič­nim“ pi­ta­njem: za­što bi taj usa­mlje­ni še­tač mo­rao bi­ti baš on? I pro­du­žio, osvr­ću­ći se ipak. Kad su me sju­tra­dan i zva­nič­no upo­zna­li sa njim, ote­lo mi se: pa ja vas znam! Ni­je, sre­ćom, pi­tao gdje smo se to i ka­da upo­zna­li, već od­mah po­čeo da go­vo­ri o ne­koj mo­joj pje­smi­ci (o ki­ši, sje­ćam se) ko­ja se tih da­na bi­la po­ja­vi­la u „Po­bje­di“. Vje­ro­vat­no mu je bi­la bli­ska za­to što se, do­ne­kle, iz­dva­ja­la iz on­da­šnjeg na­šeg hor­skog pje­va­nja a ni­je is­klju­če­no da se u njoj osje­ćao i uti­caj nje­go­ve po­e­zi­je ko­ju sam tih da­na či­tao (...). Pro­vo­di­li smo mno­ge ča­so­ve u raz­go­vo­ri­ma. Pa ipak ne mo­gu re­ći da smo po­sta­li i in­tim­ni pri­ja­te­lji. Da li raz­log tre­ba tra­ži­ti u to­me što je me­đu na­ma ipak po­sto­ja­la po­ve­ća raz­li­ka u go­di­na­ma i, još vi­še, što su nas po­slo­vi, pre­o­ku­pa­ci­je i bri­ge jed­nim di­je­lom spa­ja­le a dru­gim raz­dva­ja­le (...). (Na­sta­vi­će se)