<br /> O Ari­star­ho­vom uče­nju Ar­hi­med do­no­si kra­tak osvrt iz­ni­jet u nje­go­vom dje­lu Psa­mit – (Ra­čun o zrn­ci­ma pi­je­ska) ko­ji u pre­vo­du gla­si: „Ti znaš, kra­lje­vi­ću Ga­le­ne, da astro­no­mi va­si­o­nu sma­tra­ju lop­tom či­ji cen­tar le­ži u sre­di­štu na­še Ze­mlje... Ari­starh sa Sa­mo­sa na­pi­sao je dje­lo ko­je sa­dr­ži niz no­vih hi­po­te­za. Kao za­klju­čak iz nje­go­vih pret­po­stav­ki iz­la­zi da je svi­jet mno­go ve­ći od onog ko­je­ga smo mi go­re usvo­ji­li, jer on uči da zvi­je­zde ne­kret­ni­ce i Sun­ce osta­ju ne­po­kret­ni, da se Ze­mlja okre­će oko Sun­ca po kru­žnoj pu­ta­nji u či­jem se sre­di­štu na­la­zi Sun­ce. Kod ta­kvog shva­ta­nja, do­ka­zi ko­ji se da­ju na osno­vu po­sma­tra­nja od­go­va­ra­će nje­go­vim pret­po­stav­ka­ma.”
U na­ve­de­nom Ar­hi­me­do­vom krat­kom sa­op­šte­nju dat je Ari­star­hov po­gled na struk­tu­ru svi­je­ta. Ja­sno se vi­di da je taj si­stem he­li­o­cen­trič­ni i da je za ono vri­je­me pred­sta­vljao re­vo­lu­ci­o­nar­nu sli­ku ko­ju su te­ško mo­gli da pri­hva­ti ne sa­mo obič­ni lju­di, ne­go i uče­ni pred­stav­ni­ci Alek­san­drij­ske ško­le. Tre­ba­lo je iz­mi­je­ni­ti uobi­ča­je­ni po­gled na svi­jet ko­ji se do­ži­vlja­va ne­po­sred­nim po­sma­tra­njem i ko­ri­šće­njem sva­ko­dnev­nog is­ku­stva. Ipak, Ari­starh je, kao pra­vi na­uč­nik, pred­nost da­vao či­nje­ni­ca­ma ko­je je do­bio ka­da je iz­vr­šio svo­ja mje­re­nja iz ko­jih je ne­dvo­smi­sle­no pro­iz­i­la­zi­lo da je Sun­ce mno­go ve­će ne­be­sko ti­je­lo od Ze­mlje. Sto­ga je ono mo­ra­lo bi­ti u cen­tru va­si­o­ne. Osim to­ga, to sjaj­no ne­be­sko ti­je­lo, ko­je je svo­jom to­plo­tom odr­ža­va­lo cio svi­jet, pred­sta­vlja­lo je ne­sum­nji­vo mno­go va­žni­ji ne­be­ski obje­kat ne­go što je na­ša Ze­mlja. Ta­kvim ka­te­go­rič­kim sta­vom on je, ipak, mno­go is­ko­ra­čio is­pred svo­ga vre­me­na što je po­ka­zao ka­sni­ji isto­rij­ski raz­voj. Tek su Ko­per­ni­ko­ve ide­je, iz­ne­se­ne u XVI vi­je­ku, po­sta­le na­uč­no pri­hva­tlji­ve, ali uz ve­li­ko opi­ra­nje cr­kve i nje­nog uče­nja, da bi i ta­da do­sta te­ško he­li­o­cen­trič­ni si­stem po­stao op­šte­va­že­ći i kao je­di­na is­prav­na te­o­ri­ja.
Alek­san­drij­ska ško­la je da­la na sto­ti­ne zna­čaj­nih na­uč­ni­ka ko­ji su ostva­ri­li vri­jed­ne re­zul­ta­te na ra­znim pod­ruč­ji­ma zna­nja. Me­đu nji­ma po­seb­no mje­sto za­u­zi­ma Era­to­sten iz Ki­re­ne (276–194. g. pri­je n.e.), sve­stra­ni čo­vjek ko­ji je isto­vre­me­no bio na­uč­nik, pje­snik, fi­lo­zof i po­li­hi­sto­ri­čar. Nje­go­vi uči­te­lji su bi­li sto­i­ča­ri Ari­ston i Ar­he­li­saj, za­tim gra­ma­ti­čar Li­si­ja­ni­ja iz Ki­re­ne, kao i pje­snik Ka­li­mah i sli­kar Apa­el(es). Ško­lo­vao se u Ati­ni, iz ko­je je oko 245. g. pri­je n.e. pre­šao u Alak­san­dri­ju ka­ko bi na­sta­vio sa vas­pi­ta­va­njem pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka, bu­du­ćeg kra­lja Egip­ta Pto­lo­me­ja IV Fi­lo­pa­to­ra. Isto­vre­me­no je bio i uprav­nik ta­da­šnje ve­li­ke bi­bli­o­te­ke u Alak­san­dri­ji (ko­ja je pred­sta­vlja­la naj­ve­ću usta­no­vu za ču­va­nje knji­ga u an­tič­ko vri­je­me i u ko­joj se na­la­zi­lo pre­ko 700.000 ru­ko­pi­sa). Sa­ču­van je spi­sak na­slo­va mno­go­broj­nih fi­lo­zof­skih ras­pra­va ko­je je Era­to­sten na­pi­sao. Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko: O do­bru i zlu, O bo­gat­stvu i si­ro­ma­štvu, O vje­šti­ni ži­vo­ta bez ža­lo­sti, O to­me da sva­ki pje­snik te­ži da za­ba­vlja, a ne da uči či­ta­o­ca, O an­tič­koj ko­me­di­ji, itd.
Era­to­sten je po­znat i kao je­dan od osni­va­ča na­uč­ne hro­no­lo­gi­je, jer je u svom isto­i­me­nom dje­lu (Hro­no­lo­gi­ja) pr­vi u an­ti­ci uka­zao na te­melj­ne te­o­rij­ske i prak­tič­ne ele­men­ti, ko­ji va­že za tu po­treb­nu i ko­ri­snu na­uč­nu di­si­pli­nu ko­ja se ba­vi utvr­đi­va­njem isto­rij­skog re­do­slje­da. Iz te obla­sti je ob­ja­vio i ras­pra­vu Olim­pij­ski po­bjed­ni­ci. Uži­vao je ve­li­ki glas i sla­vu da­ro­vi­tog i plod­nog pje­sni­ka, a od po­e­tič­kih dje­la su mu bi­li po­seb­no mno­go či­ta­ni sti­ho­vi na­pi­sa­ni po­vo­dom smr­ti Eri­go­na, He­si­o­da, Her­me­sa, itd. Pi­sao je i po­hval­ne pje­sme u ko­ji­ma je sla­vio vr­li­ne po­je­di­nih is­tak­nu­tih lju­di sta­re He­la­de.
Za bu­du­ća po­ko­lje­nja Era­to­sten je, ipak, ostao po­seb­no po­znat kao je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih an­tič­kih ge­o­gra­fa i kar­to­gra­fa. Nje­go­vo dje­lo Ge­o­gra­fi­ja ni­je bi­lo sa­mo udž­be­nik u Alek­san­drij­skoj ško­li, va­že­ća knji­ga ko­ja je ge­ne­ra­ci­ja­ma slu­ži­la kao ne­pre­su­šan iz­vor zna­nja o ze­mlja­ma, na­ro­di­ma i obi­ča­ji­ma sta­ro­ga svi­je­ta, već i kao dje­lo ko­je je ute­me­lji­va­lo no­vu na­u­ku o Ze­mlji. Na­pi­sao je još jed­no dje­lo iz ge­o­gra­fi­je pod na­slo­vom O vje­tro­vi­ma. Kao čo­vjek en­ci­klo­pe­dij­skog in­te­re­so­va­nja i zna­nja, Era­to­sten se ba­vio i astro­no­mi­jom. Iz te obla­sti je na­pi­sao sle­de­će knji­ge: O mje­re­nju Sun­ca, O mje­re­nju Ze­mlje, O ras­po­re­du zvi­je­zda, O ras­po­re­du Zo­di­ja­ko­vih zna­ko­va, itd. Već iz sa­mog ovog na­ve­de­nog spi­ska se do­volj­no ja­sno vi­di o če­mu je taj zna­me­ni­ti Grk pi­sao i ko­jim pro­ble­mi­ma se ba­vio. Era­to­sten je pr­vi an­tič­ki na­uč­nik ko­ji je či­sto na­uč­nim sred­stvi­ma uspio da iz­mje­ri preč­nik Ze­mlje, od­no­sno da od­re­di di­men­zi­je na­še pla­ne­te. Pri to­me je ko­ri­stio po­stu­pak ko­ji za­di­vlju­je, ka­ko svo­jom jed­no­stav­no­šću, ta­ko i iz­van­red­nom do­vi­tlji­vo­šću.
Za svo­je neo­bič­no efi­ka­sno mje­re­nje Ze­mlje Era­to­sten je is­ko­ri­stio dva do­sta uda­lje­na mje­sta u Egip­tu – Alak­san­dri­ju, gdje je ži­vio, i Si­je­nu, ko­ja se na­la­zi­la u bli­zi­ni da­na­šnjeg Asu­a­na (da­kle, da­le­ko na ju­žnom, uz­vod­nom di­je­lu Ni­la). Po­sma­tra­nja je oba­vio u pod­ne naj­du­žeg da­na u go­di­ni – za vri­je­me ljet­njeg sol­sti­ci­ja (du­go­dne­vi­ce). Sma­trao je da se Alek­san­dri­ja i Asu­an na­la­ze na istom me­ri­di­ja­nu, da le­že, dru­gim ri­je­či­ma, na istom ve­li­kom kru­gu Ze­mlji­ne lop­te. U pod­ne 21. ju­na, Sun­ce se u Si­je­ni na­la­zi­lo u ze­ni­tu, u naj­vi­šoj tač­ki na ne­be­skoj sfe­ri. Ta­da su nje­go­vi zra­ci oba­sja­va­li dno jed­nog du­bo­kog bu­na­ra, a ti­je­la ni­je­su ba­ca­la sjen­ku. U isto vri­je­me, u pod­ne 21. ju­na, u Alek­san­dri­ji se Sun­ce ni­je na­la­zi­lo u ze­ni­tu, a ti­je­la su ima­la osjet­nu sjen­ku. Raz­li­či­ta vi­si­na Sun­ca istog da­na iz raz­li­či­tih mje­sta na istom me­ri­di­ja­nu su po­ka­zi­va­la da je Ze­mlja okru­gla. Jer, ka­da bi ona bi­la rav­na plo­ča, on­da bi vi­si­na Sun­ca nad ho­ri­zon­tu u isto do­ba da­na i go­di­ne bi­la pot­pu­no isto­vjet­na. Iz raz­li­ke te vi­si­ne se, po ge­ni­jal­noj Era­to­ste­no­voj ide­ji, mo­gla od­re­di­ti i nje­na ve­li­či­na!
(NA­STA­VI­ĆE SE)