PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Od astro­nom­skih in­stru­me­na­ta u to vri­je­me su po­seb­no ko­ri­šće­ni gno­nom, ska­fi­on, ar­mi­lar­na sfe­ra, astro­lab i sl. Svi ti in­stru­men­ti su ko­ri­šće­ni bez pri­mje­ne bi­lo ka­kvih op­tič­kih po­ma­ga­la (dur­bin je, pod­sje­ća­mo, u astro­no­mi­ji pr­vi pri­mi­je­nio Ga­li­lej 1609. go­di­ne). Sto­ga je pri­mje­na sta­rih isntru­me­na­ta, u či­joj osno­vi se na­la­zi­lo mje­re­nje uglo­va, bi­la ogra­ni­če­na na mje­re­nje ot­pri­li­ke dva­de­se­tak uglov­nih mi­nu­ta raz­li­ke. Gre­ške ko­je su iz ta­kve pre­ci­zno­sti pro­iz­i­la­zi­le bi­le su ve­o­ma ve­li­ke, ali su sta­ri po­sma­tra­či obič­no oba­vlja­li mje­re­nje i sa mno­go gru­bljim od­stu­pa­nji­ma. Pri­mje­na ge­o­me­trij­skih pro­por­ci­o­nal­no­sti bi­la je po­zna­ta Ari­star­hu, on je tu me­to­du ge­ni­jal­no is­ko­ri­stio, sa­mo što ni­je mo­gao do­bi­ja­ti re­zul­ta­te ko­ji bi bi­li upo­re­di­vi sa ka­sni­jim mno­go pre­ci­zni­jim mje­re­nji­ma (uz ko­ri­šće­nje op­tič­kih in­stru­me­na­ta).
Pa­žlji­vo pro­u­ča­va­ju­ći Mje­se­če­vo kre­ta­nje, nje­go­vo stal­no obr­ta­nje oko Ze­mlje, Ari­star­hu je po­slu­ži­lo da od­re­di ne­ke pa­ra­me­tre iz ko­jih je iz­veo svo­je ču­ve­ne za­ključ­ke. Uspio je da od­re­di uda­lje­nost Mje­se­ca od Ze­mlje, nje­go­vu ve­li­či­nu, kao i od­go­va­ra­ju­će po­dat­ke ko­ji se od­no­se na Sun­ce. Pri­mi­je­nio je ne­ko­li­ko iz­van­red­no lu­cid­no za­mi­šlje­nih ma­te­ma­tič­kih jed­na­či­na iz ko­jih je na­la­zio ne­po­zna­te vri­jed­no­sti, a to su bi­le uda­lje­no­sti i preč­ni­ci ne­be­skih ti­je­la. Ka­da je oba­vio či­tav taj za­mr­še­ni po­sao, Ari­starh je do­bio po­dat­ke da je Mje­sec 22 pu­ta ma­nji od Ze­mlje, a Sun­ce je čak 312 pu­ta ve­će. Mje­sec je, po Ari­star­hu, uda­ljen od Ze­mlje oko 40 Ze­mlji­nih preč­ni­ka, a Sun­ce pre­ko 770 tih istih je­di­ni­ca. Ova­ko neo­bič­ni re­zul­ta­ti su na­ve­li Ari­star­ha da pro­mi­je­ni do­ta­da­šnju sli­ku va­si­o­ne, ko­ju su pret­hod­no vje­ko­vi­ma iz­gra­đi­va­li svi ve­li­ki mi­sli­o­ci i na­uč­ni­ci, kao što smo to ra­ni­je iz­ni­je­li, po­seb­no Pla­ton i Ari­sto­tel. Ako je Sun­ce to­li­ko ve­li­ko i ta­ko uda­lje­no, ka­ko je to pro­iz­i­šlo iz nje­go­vog mje­re­nja i ma­te­ma­tič­ke (ge­o­me­trij­ske) ob­ra­de, to je zna­či­lo da je lo­gič­ni­je da Ze­mlja kru­ži oko Sun­ca, ne­go da to ve­li­ko ne­be­sko ti­je­lo obi­la­zi oko na­še pla­ne­te. Ta­ko je on do­šao do svog he­li­o­cen­trič­nog si­ste­ma svi­je­ta za­sno­va­nog na po­u­zda­nim na­uč­nim či­nje­ni­ca­ma.
Oko Sun­ca kru­ži ne sa­mo na­ša Ze­mlja, već i sva osta­la ne­be­ska ti­je­la. Ta­ko je ve­li­ko Sun­ce za Ari­star­ha po­sta­lo cen­tar či­ta­ve va­si­o­ne. Ob­ja­šnje­nje slo­že­nih pu­ta­nja pla­ne­ta, sa nji­ho­vim pe­tlja­ma i ne­jed­na­ko­sti­ma, mo­glo se jed­no­stav­ni­je pri­ka­za­ti ako se Sun­ce uzme za cen­tar nji­ho­vog ne­be­skog obr­ta­nja. Sve ra­ni­je iz­mi­šlje­ne slo­že­ne sfe­re ko­je su uvo­di­li mno­go­broj­ni mi­sli­o­ci, po­seb­no Ari­sto­tel i Ka­lip, ot­pa­da­le su kao ne­po­tre­ban ba­last slo­že­nih i glo­ma­znih kon­struk­ci­ja. Svoj he­li­o­cen­trič­ni si­stem Ari­starh je iz­lo­žio u ne­ko­li­ko svo­jih struč­nih ra­do­va, ali su oni, na­ža­lost, to­kom vje­ko­va ne­sta­li. Ipak, ov­dje će­mo pre­ni­je­ti dva po­seb­no zna­čaj­na frag­men­ta ko­ji su osta­li iz an­ti­ke, a od­no­se se na Ari­star­hov he­li­o­cen­trič­ni si­stem. Pr­vi je iz­ne­sen u Plu­tar­ho­vom dje­lu De fa­cie in ur­be Lu­nae gdje se, iz­me­đu osta­log, na­la­zi i ovaj po­da­tak:
„Ne­moj, dra­gi moj, da nam obje­siš o vrat par­ni­cu zbog bez­vjer­ja kao što je to ne­kad uči­nio Kle­ant po­zi­va­ju­ći ci­je­lu Grč­ku da op­tu­ži Ari­star­ha sa Sa­mo­sa zbog to­ga što je htio da po­mje­ri sva­ki cen­tar va­si­o­ne i, da bi ob­ja­snio ne­be­ske po­ja­ve, za­u­sta­vio ne­bo zvi­je­zda ne­kret­ni­ca, a na­šu Ze­mlju upu­tio da se kre­će po kru­gu, nag­nu­tom pre­ma ne­be­skom ekva­to­ru, da se u isti mah obr­će oko svo­je ose.“
Iz ovog frag­men­ta se ja­sno vi­di da je Ari­starh po­mje­rio cen­tar va­si­o­ne iz Ze­mlje, ko­ju su svi nje­go­vi pret­hod­ni­ci i sa­vre­me­ni­ci sma­tra­li za sre­di­še va­si­o­ne. Cen­tar svi­je­ta je sta­vio u Sun­ce, naj­mar­kant­ni­je ne­be­sko ti­je­lo. Osim to­ga, Ari­star­hu je bi­lo po­zna­to da se Ze­mlja kre­će po eklip­ti­ci (a ne Sun­ce ka­ko to pri­vid­no iz­gle­da) ko­ja je nag­nu­ta pod iz­vje­snim uglom u od­no­su na ne­be­ski ekva­tor. Plu­tarh ja­sno ka­že da se Ze­mlja okre­će oko svo­je ose, da ima dnev­no kre­ta­nje. Ari­starh je zbog na­ve­de­nog neo­bič­nog uče­nja bio od svo­jih su­na­rod­ni­ka i sa­vre­me­ni­ka op­tu­žen kao ne­vjer­nik. Ta­da je to pred­sta­vlja­lo ve­o­ma te­žak pre­stup ko­ji se ka­žnja­vao naj­stro­ži­jom ka­znom. Pri­je­ti­la je, za­pra­vo, smrt­na ka­zna jed­nom smje­lom na­uč­ni­ku za­to što je tvr­dio da je cen­tar svi­je­ta u Sun­cu a ne u Ze­mlji. To ni­je bi­la pje­snič­ka vi­zi­ja, ni­ti ne­ka fi­lo­zof­ska ap­strakt­na kon­struk­ci­ja, već je on tu tvrd­nju ja­sno i po­u­zda­no obra­zlo­žio ko­ri­ste­ći naj­po­u­zda­ni­je ge­o­me­trij­ske po­stup­ke.
Ipak, či­nje­ni­ca da je Ari­starh Ze­mlju sveo na „obič­nu“ pla­ne­tu dje­lo­va­la je ne­vje­ro­vat­no i šo­kant­no na sva­ko­ga ko je čuo za to nje­go­vo ne­u­o­bi­ča­je­no uče­nje. Ni­je on­da neo­bič­no što je Kle­ant iz Aso­sa, kao pri­sta­li­ca mi­sti­ci­zma, smjer­ni vjer­nik i po­što­va­lac olim­pij­skih bo­go­va, po­di­gao op­tu­žni­cu pro­tiv Ari­star­ho­vog „ate­i­zma“. Osim to­ga, Kle­ant je po­zvao „ci­je­lu Grč­ku“ da op­tu­ži Ari­star­ha i nje­go­vu neo­bič­nu na­u­ku o va­si­o­ni. Ari­starh je bio pri­nu­đen da emi­gri­ra, na­pu­sti Alek­san­dri­ju, ali se ne zna gdje je po­sli­je to­ga na­šao po­god­no pri­bje­ži­šte.
Dru­go sa­ču­va­no svje­do­čan­stvo o Ari­star­ho­vom uče­nju na­la­zi­mo kod Ar­hi­me­da, mla­đeg Ari­star­ho­vog sa­vre­me­ni­ka i po­la­zni­ka iste Alek­san­drij­ske ško­le. Ar­hi­med je bio do­bro upo­znat sa uče­nji­ma i ide­ja­ma ko­je su vla­da­le u alek­san­drij­skom Mu­ze­o­nu.
(Na­sta­vi­će se)