Po­e­zi­ja Alek­san­dra Iva­no­vi­ća, ve­ćim i bo­ljim di­je­lom, i ni­je ni­šta dru­go do ni­ska lir­skih me­da­ljo­na u ko­ji­ma su zgru­ša­na nje­go­va osje­ća­nja iza­zva­na po­sma­tra­njem ono­ga što ga okru­žu­je i sje­ća­njem na ono što se na­kad zbi­lo. A bio je za­gle­dan, i oko se­be, još vi­še u se­bi.
Mi­lo Kralj pri­mje­ću­je:„Slu­že­ći se po­naj­vi­še per­so­ni­fi­ka­ci­jom i in­si­sti­ra­ju­ći na `slici ko­ja govori` (a nje­go­ve pje­sme su, za­i­sta, pre­pu­ne iz­van­red­no upe­ča­tlji­vih sli­ka pri­ro­de što su ne­ki s pra­vom do­ve­li u ve­zu sa nje­go­vim sli­kar­skim pre­di­spo­zi­ci­ja­ma) on je u tzv. ma­lim, obič­nim stva­ri­ma na­la­zio svoj pje­snič­ki svi­jet. Odr­ža­vao je svoj mut­ni po­gled i svo­ju sjet­nu du­šu u raz­bi­je­nom pro­zor­skom sta­klu (`A kad se ma­lo za­gle­dam bo­lje/da li to vi­dim i se­be sa­ma?`), u je­se­njoj lo­kvi iz ko­je će za­i­skri­ti `uspomena mut­nih i sje­ća­nja sto, u ča­pu­ru u kršu` (`koprivom lju­tom i dra­čom zakorovljen`); od uža­re­nog vr­ha ci­ga­re­te pri­či­ni­će mu se u `mrkloj no­ći usa­mlje­na zvijezda`... Naj­če­šći mo­ti­vi pje­sni­ko­vi su: je­sen i `njena si­va pratnja`, ta­da se je­sen u pri­ro­di i je­sen u nje­go­voj du­ši sri­je­ću i sje­di­nju­ju:
Je li to od­raz, kao u ok­ni­ma /Je­se­ni ove u ljud­skim oči­ma?/ Il kroz nju mut­nu pro­la­zeć za­ne­sen/ To sva­ko so­bom no­si svo­ju je­sen?/
Za tu­gu, su­ge­ri­še pje­snik, ne tre­ba mno­go ako joj je ljud­ska du­ša otvo­re­na i na­red­na. To će je­zgro­vi­to i di­rekt­no is­ka­za­ti i u jed­no­strof­noj pje­smi `Niti neuhvatljive`: Ne­kad je za tu­gu do­sta da­le­ki glas pi­je­tla/ iz ko zna či­jeg dvo­ri­šta/ i tan­ka pla­va iz­ma­gli­ca svi­je­tla/ s pro­lje­ća. I vi­še ni­šta./
Po­gre­šan bi, me­đu­tim, bio uti­sak da u Iva­no­vi­će­voj po­e­zi­ji bi­ti­še sa­mo je­dan svi­jet – svi­jet je­se­nje sku­če­no­sti, tje­sko­be, ras­tu­že­no­sti i bo­la. Isti­na, u nje­go­vim pje­sma­ma do­mi­ni­ra­ju ona at­mos­fe­ra i oni šti­mun­zi ko­je je naj­u­pe­ča­tlji­vi­je od­sli­kao u pje­smi `Jutra jugova`: Skri­še se oku mo­dri bre­go­vi,/ sku­či se vi­dik u krug naj­u­ži;/ ce­sta­ma kru­že li­šća zbje­go­vi/ i na­vri­je­še ki­še – za­ju­ži./
Ali, za­jed­no sa tim stvar­nim (i tam­nim) svi­je­tom, eg­zi­sti­ra u Iva­no­vi­će­voj po­e­zi­ji, ma­kar i u na­zna­ka­ma, ma­kar i u od­blje­sci­ma, i je­dan dru­gi, ima­gi­nar­ni svi­jet, svi­jet ko­me pje­snik stre­mi. I upra­vo to uza­lud­no stre­mlje­nje, upra­vo to `srijetanje` ta dva pa­ra­lel­na svi­je­ta (jed­nog u naj­u­žoj oko­li­ni i dru­gog u da­lji­na­ma, na ne­bu) či­ne nje­go­vu pje­smu uz­bu­dlji­vom, slo­je­vi­ti­jom i bo­ga­ti­jom. Za­pra­vo, što je tje­sko­ba ve­ća, to je i žud­nja za ne­kim pro­stran­stvi­ma, za ne­kim dru­gim svi­je­tom ve­ća: Za­la­zi sun­ce – su­žnju da otvo­ri/svi­je­ta dru­gu stra­nu/ u žu­tom sja­ju ne­ba nad pla­ni­nom/ kao na svi­je­tlom ekra­nu./
Čak i ka­da je pje­vao o kon­kret­nim lič­no­sti­ma, ve­li­kim (Nje­goš) i zna­čaj­nim, (Lo­pi­čić) či­nio je to ta­ko što je pri­je sve­ga za­gle­dan u tu­žnu stra­nu nji­ho­ve sud­bi­ne, jer ga je ona, oči­gled­no, pje­snič­ki i naj­vi­še uz­bu­đi­va­la. Ta­ko će sve tri pje­sme o Nje­go­šu (u ci­klu­su `Rade Tomov`) bi­ti in­spi­ri­sa­ne po­sled­njim da­ni­ma nje­go­vim, bo­le­šću i tu­gom `jedne mla­do­sti bez zdravlja`, sa­zna­njem da `svaka je smrt po jed­na pro­past svi­je­ta zbog če­ga i sve­ko­li­ku ka­me­nu Bi­ljar­du / opa­še te­ška sto­go­di­šnja tuga`(...).
Alek­san­dar Iva­no­vić na­pi­sao je obi­mom ma­lo, ali zna­čaj­no dje­lo. Ob­ja­vlji­vao je ri­jet­ko, jer je pje­smu – a o to­me je i sam go­vo­rio – du­go no­sio u se­bi, pi­sao je i do­pu­nja­vao `u hodu`, te­že­ći sa­vr­šen­stvu. O to­me svje­do­če i nje­go­ve in­ter­ven­ci­je na već ob­ja­vlje­nim pje­sma­ma ne­po­sred­no pred smrt (...)
... A sa­da, na kra­ju, o onom na­šem po­sled­njem vi­đe­nju. Bi­lo je to ne­po­sred­no pred kraj nje­go­vog ži­vo­ta, jed­nog ki­šnog (a ka­kav bi dru­go i bio!) da­na na Ce­ti­nju. Po­sje­tio sam ga u sta­nu sa dvo­ji­com ko­le­ga. Le­žao je te­ško bo­le­stan. Neo­bri­jan, oči­ju du­bo­ko upa­lih, mut­na, go­to­vo uga­še­na po­gle­da”.
(Na­sta­vi­će se)