Po­sli­je ne­ko­li­ko ka­kvih-ta­kvih ri­je­či ne­u­bje­dlji­vog ohra­bre­nja (na šta je on sa­mo od­mah­nuo ru­kom), na­sta­la je muč­na ti­ši­na. Da bih je pre­ki­nuo – a pri­mi­je­tiv­ši na sto­či­ću po­kraj po­ste­lje i ne­ke pa­pi­ri­će i olov­ku – obra­tio sam mu se s valj­da naj­glu­pljim pi­ta­njem ko­je mi je mo­glo pa­sti na pa­met: pi­šeš li što­god? Po­gle­dao me ko­li­ko za­ču­đe­no to­li­ko i pre­kor­no.
A da je tih da­na za­i­sta „ne­što“ i pi­sao – po­ka­za­lo se tač­nim, ka­sni­je. Ali, šta? Pi­smo pri­ja­te­lju ko­je je, u stva­ri, nje­go­va po­sled­nja „pje­sma“ (na­vod­ni­ci ov­dje, vje­ro­vat­no, i ni­je­su po­treb­ni).
Od­lom­kom iz nje­ga za­vr­ša­vam ovaj tekst:
„Do­la­zi je­sen, pa zi­ma, sa ki­ša­ma, s me­ća­va­ma. To je nji­ho­va oba­ve­zna prat­nja. A ka­da stig­nu za­te­ći će kod me­ne: bo­lest, si­ro­ma­šti­nu, bri­ge. To je opet mo­ja oba­ve­zna prat­nja... Mo­žeš mi­sli­ti ka­ko će to bi­ti za­mni­mljiv pri­zor ka­da se obje prat­nje uhva­te za ru­ku i za­i­gra­ju oko me­ne vr­zi­no ko­lo... A dva si­na tre­ba po­sla­ti na stu­di­je. Dr­va tre­ba na­ba­vi­ti za nas tro­je ko­ji osta­je­mo ov­dje. Pa go­lo­ti­nja, bo­so­ti­nja. Pa ova sku­po­ća. A ja ne­mam ni di­na­ra. I du­žan sam. I uop­šte ci­je­log ži­vo­ta ne uspjeh da od­go­net­nem tu, za me­ne ner­je­ši­vu za­go­net­ku: ka­ko na po­šten na­čin, ne šte­de­ći tru­da i da­ju­ći uvi­jek kva­li­te­tan uči­nak, za­ra­di­ti do­volj­no za ži­vot. Od svih mno­go­broj­nih pu­te­va ko­ji vo­de ostva­re­nju tog ci­lja, ja sam, iz­gle­da, iza­brao onaj je­di­ni po­gre­šni...“
Dva da­na ka­sni­je Alek­san­dar Iva­no­vić je za­u­vi­jek sklo­pio oči.“
Alek­san­dar Le­so Iva­no­vić je pje­vao o sa­mo­ći, o za­stra­šu­ju­ćem pro­sto­ru, o od­no­su pre­ma da­lji­na­ma, o zvi­je­zda­ma i smr­ti, o mi­je­nja­nju ob­li­ka, o trav­ka­ma i šu­ma­ma, o od­ra­slom čo­vje­ku, i onim dje­ti­njim u nje­mu, o kon­tra­sti­ma i pa­ra­dok­si­ma, o pat­nji, strep­nji, tu­zi, ali i o ra­do­sti ot­kri­va­nja. Na­rav­no, ni­je u pi­ta­nju sa­mo ob­u­ze­tost ne­čim što je sa­mo po se­bi ve­li­ko i zna­čaj­no kao te­ma već i onim ma­njim i ne­po­zna­tim se­kven­ca­ma ko­je upot­pu­nju­ju cje­li­nu i bez ko­jih, za­pra­vo, te cje­li­ne ne bi ni bi­lo...
Pje­snik i pro­zni pi­sac Ga­ro Jo­va­no­vić, iz­me­đu osta­log, u ese­ji­stič­kom tek­stu o Le­su Iva­no­vi­ću pi­še: „... Kao što u nas ima ka­ra­ta za Ho­li­vud (Tri kar­te za Ho­li­vud, film Bo­te Ni­ko­li­ća!) ta­ko ima i ka­ra­ta da se ri­jet­ki ukr­ca­ju u ne­be­ska ko­li­ca ko­ja će ih od­ni­je­ti. Ša­ba­no­ve ka­re su ta ne­be­ska ko­li­ca. Kao iz Še­her­za­di­ne pri­če. Do­pr­lo mi je do uši­ju, svi­je­tli ca­re... Dje­čač­ki sa­nja Le­so. Či­ta­vog ži­vo­ta je bio u re­du da ku­pi tu kar­tu. A mo­že se ot­pu­to­va­ti sa­mo u du­hu, i to su je­di­na pu­to­va­nja. U ži­vo­tu, nje­go­va sud­bi­na je bi­lo Ce­ti­nje, sto­ti­njak ku­ća i če­ti­ri uli­ce, a avan­tu­ra sto me­ta­ra vo­žnje na ko­li­ci­ma niz uli­cu. U pje­smi je to dru­ga­či­je... i u ovoj, i sva­koj dru­goj... (...).
Li­je­po je Ce­ti­nje, i one ču­ve­ne li­pe, hlad­no pi­vo u su­mrak is­pred Grad­ske ka­fa­ne, gla­so­vi sa pi­ja­ce i čed­ni kro­vo­vi va­ro­ši­ce ko­ja je kon­zer­vi­ra­na u de­vet­na­e­stom vi­je­ku... Ne­ma ri­je­ke, ne­ma mo­sto­va, i bu­le­va­ra, ka­pi­ja i umjet­nič­kih kvar­to­va... Ali ima pa­met­nu dje­cu sa blo­ko­vi­ma za sli­ka­nje pod ru­kom, ima Bo­go­slo­vi­ju (...). Ima Ma­na­stir u ko­jem se sva­kog ju­tra i sva­ko ve­če ču­je glas Sve­tog Pe­tra ko­ji li­tur­đi­ju po­je... Pre­ko Ce­ti­nja pa­da sjen­ka jed­ne pla­ni­ne, tre­ba­lo bi da je stra­šna ta sjen­ka i osve­to­lju­bi­va... ali, ni­je, bla­go­slov ona no­si, bla­go­dat ona da­je, ka­kvi god da smo, a je­smo ni­ka­kvi (...).
Tre­ba­lo bi pje­va­ti pje­smu Le­su ili nje­go­vom Ša­ba­nu, što je isto, jer će njih dvo­ji­ca pu­to­va­ti i bi­ti ne­raz­dvoj­ni, i kad se po­me­ne je­dan, po­me­nu­će se i dru­gi, a ta­ko i tre­ba, jer su je­dan dru­gog stvo­ri­li. I, evo: ka­ko je umro Le­so ne­ke še­zde­set i pe­te, po­lo­vi­nom ok­to­bra, i čim su ga si­no­vi po­lo­ži­li na odar, u uli­ci Ba­ja Pi­vlja­ni­na, broj 47, sni­jeg je po­čeo. Gu­ste pa­hu­lje je do­no­sio vje­tar sa Lov­će­na, i ni­je ni za mi­nut pre­stao te no­ći, ni sle­de­će, pa je br­zo po­krio i tro­to­a­re i ogra­de, ka­pi­je i ste­pe­ni­šta (...).
A ka­da se na­vr­šio če­tr­de­se­ti dan i noć od Le­so­ve smr­ti, i isto to­li­ko od ka­da je po­čeo da pa­da, ne­gdje od Or­lo­vog kr­ša, is­pred Ma­na­sti­ra, po­di­gao se sni­je­žni ko­vi­tlac, i iz nje­ga iz­ro­ni­še ka­ri, bi­je­le i ru­me­ne, kao sni­jeg i vi­no. Kao da ni­je­su ima­le toč­ko­ve, ne­go da su pre­tvo­re­ne u sa­o­ne, ta­ko su ka­re kli­zi­le po le­de­nom pra­hu. I ni­ko ni­je upra­vljao, išle su sa­me, vr­to­gla­vo br­zo, smje­lo iz­bje­ga­va­ju­ći dim­nja­ke, a na nji­ma su bi­la dva čo­vje­ka.
Je­dan je sje­dio, to je bio Ša­ban, vje­tar mu je no­sio šal, i si­je­du ko­su, i iskre od ci­ga­re ko­ju ni­ka­da ni­je ga­sio, a oči su mu se smi­ja­le, oči su ra­do­sno si­ja­le.
A dru­gi čo­vjek je sta­jao, bez še­ši­ra, u du­gom ka­pu­tu, a vi­sok i bli­jed, kao da je si­šao sa iko­no­sta­sa. Pre­po­zna­li bi ga od­mah, da je bi­lo ikog da ga vi­di. To je bio Le­so Iva­no­vić. Prah se di­zao za tra­gom, pa­hu­lje ko­vi­tla­le ka­da su ka­re iz­gu­bi­le te­ži­nu i odvo­ji­le se od sni­je­ga. Po­če­le su pr­vo da leb­de, a on­da da se kao pti­ca spi­ral­no pe­nju ka ne­bu. Pje­snik je – ne­što go­vo­rio što se ni­je ču­lo od zvi­ždu­ka vje­tra, a i zbog vi­si­ne, jer je već bio is­pod sa­mih obla­ka. Gle­dao je du­bo­ko is­pred se­be u za­ve­ja­ni grad, i po­di­gao ru­ku kao sve­šte­nik ko­ji bla­go­si­lja. (Kraj)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić