-Dr Ra­do­mir J. Po­po­vić

Kra­jem mar­ta 1841. go­di­ne Avram Pe­tro­ni­je­vić is­po­vi­je­dao se u jed­nom pi­smu: „Što se mo­je lič­no­sti ti­če, ja mo­gu svu­da, i sa­ma Blist(atel­na) Por­ta da­je mi slu­žbu u Mi­ni­ster­stvu ko­mer­ci­je i osta­vi­ti me ne­će”. Pro­tiv Pe­tro­ni­je­vi­će­vog stu­pa­nja u tur­sku slu­žbu bi­la je ru­ska di­plo­ma­ti­ja, ali i Sto­jan Si­mić i Ili­ja Ga­ra­ša­nin.
Re­ša­va­nje pro­ble­ma po­vrat­ka usta­vo­bra­ni­te­lja u Sr­bi­ju u ve­li­koj mje­ri za­vi­si­lo je od is­ho­da egi­pat­ske kri­ze, ko­ja je, sa pre­ki­di­ma, vi­še od de­ce­ni­je po­tre­sa­la Osman­sko car­stvo i za vri­je­me ko­je je ru­ski uti­caj na Por­tu po­stao do­mi­nan­tan. Kri­za se za­vr­ši­la 13. ju­la 1841, ka­da su evrop­ske si­le pot­pi­sa­le tzv. Kon­ven­ci­ju o mo­re­u­zi­ma, či­me je su­zbi­jen ru­ski pro­tek­to­rat nad Osman­skim car­stvom. Po­ti­ski­va­nje ru­skog uti­ca­ja u Is­toč­nom pi­ta­nju od­ra­zi­lo se to­kom 1841. go­di­ne i na pro­mje­nu ru­skog sta­va pre­ma po­vrat­ku usta­vo­bra­ni­te­lja u Sr­bi­ju. Upr­kos Pe­tro­ni­je­vi­će­vim oče­ki­va­nji­ma, iz­ni­je­tim kra­jem ju­na, da će se nji­hov sta­tus ri­je­ši­ti za dvi­je ne­dje­lje, to se ni­je de­si­lo. Sud­bi­na srp­skih po­li­ti­ča­ra u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, ali i ka­sni­je, bi­la je da če­ka­ju u pre­dvor­ji­ma, dok dru­gi od­lu­ču­ju o nji­ho­voj sud­bi­ni i o sud­bi­ni srp­skog na­ro­da. Ra­do Vu­či­nić ča­mio je go­di­na­ma u Pa­ri­zu če­ka­ju­ći na pri­jem kod Na­po­le­o­na, Pro­ta Ma­te­ja se ne­dje­lja­ma tru­dio na Beč­kom kon­gre­su da nad­le­žnim pre­da srp­ske žal­be na tur­ska svi­rep­stva, Pe­tro­ni­je­vić, Da­vi­do­vić, L. Te­o­do­ro­vić i dru­gi ne­bro­je­no pu­ta sta­ja­li su pred za­tvo­re­nim vra­ti­ma na Por­ti. Ta­ko je Pe­tro­ni­je­vić uoči Pe­trov­da­na 1841. če­ti­ri sa­ta če­kao u ko­na­ku Ri­fat-pa­še da mu se sa­op­šti za­klju­čak kon­fe­ren­ci­je tur­skih i ru­skih pred­stav­ni­ka: Ri­fat-pa­še, Mu­sa-pa­še, Ti­to­va, ru­skog po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du, i kne­za Han­džer­li­ja dra­go­ma­na ru­skog po­slan­stva o da­ljem po­lo­ža­ju usta­vo­bra­ni­te­lja. Ri­fat-pa­ša je naj­po­sli­je iz­vi­je­stio Pe­tro­ni­je­vi­ća da su „ra­spre” u Sr­bi­ji do­sa­di­le i Por­ti i ru­skom po­slan­stvu i da ni­je od­lu­če­no pod ko­jim uslo­vi­ma će se srp­skim emi­gran­ti­ma omo­gu­ći­ti po­vra­tak u Sr­bi­ju. Usled no­vo­na­sta­lih za­ple­ta u Is­toč­nom pi­ta­nju, ru­ska vla­da je pre­sta­la da po­dr­ža­va usta­vo­bra­ni­te­lje, da­ju­ći pred­nost vla­di kne­za Mi­ha­i­la, na šta upu­ću­ju za­ključ­ci sa po­me­nu­te kon­fe­ren­ci­je. Na­i­me, usta­vo­bra­ni­te­lji­ma je pre­po­ru­če­no da po­štu­ju ne­pri­ko­sno­ve­nost kne­žev­skog do­sto­jan­stva, za­bra­nji­va­no im je do­pi­si­va­nje sa li­ci­ma u Sr­bi­ji, iz­u­zev sa čla­no­vi­ma po­ro­di­ca, jer se sum­nja­lo da se ne­mi­ri u Sr­bi­ji pod­sti­ču iz Ca­ri­gra­da i Vi­di­na. Ka­da mu je to sa­op­šte­no Pe­tro­ni­je­vić se pri­tvor­no po­ka­zao za­do­volj­nim obe­ća­va­ju­ći da će po­što­va­ti do­ni­je­te za­ključ­ke.
Po­sto­je ra­zna svje­do­čan­stva, uglav­nom iz me­mo­a­ra, o taj­nim ve­za­ma ko­je su usta­vo­bra­ni­te­lji us­po­sta­vi­li sa Tur­ci­ma u vri­je­me svog bo­rav­ka u Ca­ri­gra­du 1841. go­di­ne. U nji­ma se Pe­tro­ni­je­vić, Vu­čić, Te­o­do­ro­vić i I. Ga­ra­ša­nin po­mi­nju kao lič­no­sti po­sve­će­ne u plan zba­ci­va­nja kne­za Mi­ha­i­la. Vu­čić je 1858. go­di­ne na jed­noj sjed­ni­ci Sa­vje­ta ka­zi­vao da mu je Re­šid-pa­ša sa­op­štio sul­ta­no­vu od­lu­ku o pro­tje­ri­va­nju Obre­no­vi­ća iz Sr­bi­je. Na­vod­no je za taj po­du­hvat bio od­re­đen on, kao čo­vjek ko­ji je uti­cao na na­rod. Ten­ka u me­mo­a­ri­ma ta­ko­đe ot­kri­va po­za­di­nu taj­nih pre­go­vo­ra Por­te i srp­skih emi­gra­na­ta. On na­vo­di da je Por­ta or­ga­ni­zo­va­nje Ni­ške bu­ne pri­pi­si­va­la kne­zu Mi­ha­i­lu, zbog če­ga je po­sli­je to­ga po­ve­la ne­pri­ja­telj­sku po­li­ti­ku pre­ma nje­mu. Ta­ko­đe, Ata­na­si­je Ni­ko­lić tvr­di da je bu­na pro­tiv kne­za Mi­ha­i­la iz 1842. go­di­ne pri­pre­mlje­na u Ca­ri­gra­du, u do­go­vo­ru Por­te sa Pe­tro­ni­je­vi­ćem i Vu­či­ćem.
Usta­vo­bra­ni­te­lji su u Ca­ri­gra­du pro­na­šli pot­po­ru na još jed­noj stra­ni, u polj­skoj emi­gra­ci­ji, ko­ja je po­sli­je ugu­še­nog ustan­ka 1831. iz ino­stran­stva na­sta­vi­la bor­bu za ob­no­vu Polj­ske. Evo jed­ne za­ni­mlji­vo­sti. Kad su polj­ski usta­ni­ci sa­vla­da­ni Pe­tro­ni­je­vić je, odu­še­vljen ru­skom po­bje­dom, na­zdra­vljao ru­skom ge­ne­ra­lu Pa­skje­vi­ću; de­set go­di­na ka­sni­je pra­vio je ve­li­ke pla­no­ve sa istim tim Po­lja­ci­ma. U sep­tem­bru 1841. go­di­ne naj­pri­je se upo­znao sa Mi­ha­i­lom Čaj­kov­skim Čaj­kom, is­tak­nu­tim pred­stav­ni­kom polj­ske emi­gra­ci­je, ko­ji je po na­lo­gu kne­za Ada­ma Čar­to­rij­skog, še­fa polj­ske emi­gra­ci­je, do­šao iz Pa­ri­za u Ca­ri­gad da raz­vi­je pro­pa­gand­ni rad. Vu­ka­šin Ra­di­šić, se­kre­tar srp­ske Agen­ci­je u Ca­ri­gra­du, or­ga­ni­zo­vao je su­sret Čaj­kov­skog sa Pe­tro­ni­je­vi­ćem i usta­vo­bra­ni­te­lji­ma. Sr­bi su za­di­vi­li Čaj­kov­skog iz­ra­že­nim smi­slom za po­li­ti­ku, mno­go ve­ćim, pri­zna­vao je, ne­go što su ima­li nje­go­vi ze­mlja­ci. Na te pr­ve su­sre­te do­la­zio je Lu­dvik Zvjer­kov­ski, ko­ji je pod kon­spi­ra­tiv­nim ime­nom Le­no­ar po­stao pr­vi agent polj­ske emi­gra­ci­je u Sr­bi­ji. Ako je vje­ro­va­ti me­mo­a­ri­ma Čaj­kov­skog, na Por­ti je naj­za­in­te­re­so­va­ni­ji za polj­ske pred­lo­ge ko­ji su se ti­ca­li Sr­ba bio Ri­za-pa­ša. Nje­mu je pre­do­če­no ka­ko je va­žno da se usta­vo­bra­ni­te­lji što pri­je vra­te u Sr­bi­ju jer će uti­ca­ti na pro­mje­nu po­li­ti­ke Sr­bi­je pre­ma Ru­si­ji i Osman­skom car­stvu. (NA­STA­VI­ĆE SE)