pise-Dr Ra­do­mir J. Po­po­vić
Na Me­ti­nom br­du, za­hva­lju­ju­ći to­me što je Vu­čić imao ar­ti­lje­ri­ju, sa­vla­dao je re­gu­lar­nu voj­sku i tru­pe na­rod­ne voj­ske ko­je su se na­la­zi­le uz kne­za. Pro­ga­njan od Vu­či­će­ve voj­ske i uvi­djev­ši da je ot­por uza­lu­dan, knez Mi­ha­i­lo je no­ći iz­me­đu 6. i 7. sep­tem­bra 1842. go­di­ne pre­bje­gao u Austri­ju. Ta­ko se za­vr­šio voj­ni dio Vu­či­će­ve bu­ne u ko­jem je nje­go­vo pred­vod­ni­štvo neo­spor­no – do­kaz je, na kra­ju kra­je­va, to što je bu­na po nje­mu na­zva­na. Me­đu­tim, na di­plo­mat­skom pla­nu, ključ­nu ulo­gu u pri­pre­mi i oču­va­nju te­ko­vi­na di­na­stič­kog pre­vra­ta imao je Pe­tro­ni­je­vić. Nje­ga je knez Mi­ha­i­lo u jed­nom svom me­mo­a­ru iz no­vem­bra 1842. ozna­čio kao „glav­nog upra­vi­te­lja te po­bu­ne” ko­jom je ru­ko­vo­dio iz be­o­grad­ske tvr­đa­ve za­jed­no sa be­o­grad­skim mu­ha­fi­som i Por­ti­nim ko­me­sa­rom Še­kib-efen­di­jom. Uz­gred pod­sje­ća­mo da se tri go­di­ne ra­ni­je i knez Mi­loš slič­no iz­ra­zio o Pe­tro­ni­je­vi­ću. Pe­tro­ni­je­vi­će­vo ba­vlje­nje u Vi­di­nu u lje­to 1842. go­di­ne i go­mi­la­nje tur­skih voj­ni­ka na gra­ni­ci Sr­bi­je iz prav­ca Ru­me­li­je i Bo­sne, na­knad­no su uvje­ri­li kne­za Mi­ha­i­la da je upra­vo Pe­tro­ni­je­vić uz sna­žnu tur­sku po­dr­šku uče­stvo­vao u pri­pre­mi pre­vra­ta.
Pe­tro­ni­je­vić je uoči po­čet­ka bu­ne po­ro­di­cu pre­mje­stio u Ze­mun, a sa Si­mom Mi­lu­ti­no­vi­ćem Sa­raj­li­jom i ne­ko­li­ko dru­gih pri­vr­že­ni­ka pre­šao po­no­vo pod tur­sku za­šti­tu na Ka­le­meg­dan. U jed­nom svom pi­smu iz tih da­na, sro­če­nom u tvr­đa­vi, Pe­tro­ni­je­vić ne­po­zna­toj oso­bi ot­kri­va ime­na vo­de­ćih po­bu­nje­ni­ka po okru­ži­ji­ma, uz ocje­nu da u Sr­bi­ji „ne­će ti osta­ti ov­de ni kne­za ni ni­jed­no­ga čap­ku­na, a i ta­ko je baš do­bro što se sad i ko­me­sar car­ski na­šao ov­de. Ja osta­jem ov­de na meg­da­nu sam, imam na mo­joj stra­ni če­sti­tog pa­šu i čar­ši­li­je. Na­rod je u naj­ve­ćoj va­tri, ni­kad ni pod Mi­lo­šem ova­ko ni­je bi­lo”. Svje­sna Pe­tro­ni­je­vi­će­vog uti­ca­ja na te­ku­ća zbi­va­nja, srp­ska Vla­da mu je 4. sep­tem­bra 1842. ob­u­sta­vi­la iz­da­va­nje pen­zi­je.
Ka­da je Vu­čić 7. sep­tem­bra sa voj­skom i na­ro­dom do­šao na Vra­čar, Pe­tro­ni­je­vić mu se pri­dru­žio. Po­što je knez Mi­ha­i­lo na­pu­stio ze­mlju, usta­vo­bra­ni­telj­ski pr­va­ci su 8. sep­tem­bra obra­zo­va­li Pri­vre­me­no pra­vle­ni­je od je­da­na­est li­ca. Za pred­sjed­ni­ka te Pri­vre­me­ne vla­de ime­no­van je Pe­tro­ni­je­vić, a za „pred­vo­di­te­lja na­ro­da” Vu­čić. Njih dvo­ji­ca su per­so­ni­fi­ko­va­li ta­ko­zva­nu vra­čar­sku vla­du: „Sva iz ovog... nad­le­ža­telj­stva iz­la­ze­ća ak­ta, da bu­du pot­pi­som Avra­ma Pe­tro­ni­je­vi­ća, kao pred­se­da­te­lja istog i To­me Vu­či­ća Pe­ri­ši­ća, kao pred­vo­di­te­lja na­ro­da, snab­de­ve­na, i od svi­ju u Ze­mlji ovoj po­sto­je­ći nad­le­ža­telj­stva, či­nov­ni­ka i ce­log na­ro­da uva­ža­va­na”. Me­đu­tim, u iz­vje­šta­ji­ma stra­nih kon­zu­la te u no­vin­skim član­ci­ma, a i u sa­mom na­ro­du, obič­no je na­vo­đe­no naj­pri­je Vu­či­će­vo, pa Pe­tro­ni­je­vi­će­vo ime: taj po­sto­je­ći hi­je­rar­hij­ski red me­đu vo­de­ćim usta­vo­bra­ni­te­lji­ma još vi­še je učvr­šćen u po­sled­njim do­ga­đa­ji­ma. Na­gla­ša­va­ne su nji­ho­ve me­đu­sob­ne raz­li­ke, Pe­tro­ni­je­vi­će­va smi­re­nost, raz­bo­ri­tost i ne­na­me­tlji­vost i Vu­či­će­va hra­brost, voj­na vje­šti­na i uti­caj na ma­se. Bri­tan­ski kon­zul u jed­nom iz­vje­šta­ju na­vo­di da „ni­ka­da u ži­vo­tu ni­je vi­dio dvi­je ta­ko raz­li­či­te oso­be” kao što su Vu­čić i Pe­tro­ni­je­vić, dok je nje­gov fan­cu­ski ko­le­ga ne­što ka­sni­je is­ti­cao da je je­dan „sna­ga” a dru­gi „gla­va”. Slič­nih po­re­đe­nja ima i u no­vi­na­ma sa nje­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja iz 1843. go­di­ne. Pe­tro­ni­je­vić je „čo­vjek dru­ga­či­jeg ko­va” od Vu­či­ća, sklon raz­mi­šlja­nju, slo­bo­do­u­man, u skla­du sa svo­jim obra­zo­va­njem, i ve­li­ki en­tu­zi­ja­sta u po­gle­du du­hov­nog raz­vi­tak Sr­ba. Za­ni­ma­nje no­vi­na­ra iz su­sjed­ne mo­nar­hi­je za zbi­va­nja u Sr­bi­ji bi­lo je dvo­ja­ko. Sa jed­ne stra­ne, no­vi­ne su spro­vo­di­le zva­nič­nu austrij­sku po­li­ti­ku pre­ma pro­mje­ni di­na­sti­je u Sr­bi­ji, a sa dru­ge, pri­ma­le su fi­nan­sij­sku pot­po­ru od usta­vo­bra­ni­telj­ske vla­de ka­ko bi u svo­jim no­vin­skim do­pi­si­ma afir­ma­tiv­no pi­sa­le o no­voj vla­di u Be­o­gra­du. Na­i­me, to­kom 1842. i 1843. go­di­ne iz dr­žav­ne ka­se je iz­dvo­je­na od­re­đe­na su­ma gro­ša „no­vi­na­ri­ma za­gre­bač­kim i pe­štan­skim, kao i no­vi­na­ri­ma za opro­vr­te­nje gla­so­va po stra­nim no­vi­na­ma pro­ti­vu usta­vo­bra­ni­te­lja”. Usta­vo­bra­ni­te­lji­ma su bi­le na­klo­nje­ne „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne”, „Serb­ski na­rod­ni list”, „Agra­mer Ze­i­tung”, dok su nje­mač­ke no­vi­ne „All­ge­me­i­ne Ze­i­tung”, pod uti­ca­jem Vu­ka Ka­ra­dži­ća, po­dr­ža­va­le svrg­nu­te Obre­no­vi­će.
Naj­va­žni­ja od­lu­ka Pri­vre­me­ne vla­de od­no­si­la se na sa­zi­va­nje Na­rod­ne skup­šti­ne ra­di iz­bo­ra kne­za i ona je za­ka­za­na za 13. i 14. sep­tem­bar 1842. go­di­ne. Usta­vo­bra­ni­te­lji su odav­no ima­li svog kan­di­da­ta: Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ađu­tan­ta kne­za Mi­ha­i­la. U mno­štvu ša­to­ra u lo­go­ru na Vra­ča­ru, iz­dva­jao se je­dan vi­ši i bo­ga­ti­je ukra­šen od dru­gih, is­pred ko­jeg su na po­čet­ku ra­da Skup­šti­ne sta­ja­li Vu­čić, Pe­tro­ni­je­vić, mi­tro­po­lit Pe­tar, Alek­sa Si­mić, La­zar Te­o­do­ro­vić, pro­ta Ma­te­ja i dru­gi. Glav­nu ri­ječ na Skup­šti­ni vo­dio je Vu­čić, ko­ji je na­ro­du ob­ja­snio za­što se bi­ra no­vi knez – za­to što je pret­hod­ni „ku­ka­vič­ki” po­bje­gao iz ze­mlje. Na­gla­ša­vao je da se na­rod bu­nio pro­tiv mi­ni­sta­ra, a ne kne­za, dvo­lič­no pred­la­žu­ći da jed­na de­le­ga­ci­ja po­zo­ve kne­za Mi­ha­i­la na­zad.
(NA­STA­VI­ĆE SE)