Sr­bi su u Cr­noj Go­ri si­stem­ski dis­kri­mi­ni­sa­ni već de­ce­ni­ja­ma, broj­na nji­ho­va pra­va su kr­še­na ili ospo­re­na, iz­lo­že­ni su stal­noj pro­pa­gan­di i pri­ti­sku da pro­mi­je­ne iden­ti­tet, da se od­rek­nu svo­je tra­di­ci­je. Ni­je pre­tje­ra­no re­ći da ogrom­na ve­ći­na Sr­ba u Cr­noj Go­ri mi­sli i osje­ća da je ta­ko, is­ta­kao je u in­ter­vjuu za „Dan” po­sla­nik Uje­di­nje­ne Cr­ne Go­re Go­ran Ra­do­njić. On je re­kao da su, osim to­ga, na uda­ru go­vor­ni­ci srp­skog je­zi­ka, kao i pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci.
– To je stvar­no sta­nje, ko­je se mo­že po­tvr­di­ti broj­nim po­da­ci­ma iz ra­znih sfe­ra, što se če­sto i či­ni – re­kao je Ra­do­njić.
• Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te ime­no­va­nje Ve­se­li­na Ve­ljo­vi­ća za di­rek­to­ra Upra­ve po­li­ci­je, ima­ju­ći u vi­du broj­ne afe­re ko­je su ga to­kom go­di­na pra­ti­le?
– Mo­ja su in­te­re­so­va­nja okre­nu­ta ka dru­gim sfe­ra­ma, ali i kao gra­đa­nin mo­ram re­ći da sta­nje bez­bjed­no­sti u Cr­noj Go­ri ni­je do­bro. Pre­vi­še je ne­ra­svi­je­tlje­nih ubi­sta­va, eks­plo­zi­ja, oru­ža­nih ob­ra­ču­na, kri­mi­na­la uop­šte. Sje­ti­mo se da je pret­hod­ni di­rek­tor pod­nio ostav­ku upra­vo iz tih raz­lo­ga. Do­la­zak ne­ko­ga na če­lo po­li­ci­je tre­ba­lo bi da bu­de pra­ćen raz­go­vo­rom o mje­ra­ma ko­je pla­ni­ra da spro­ve­de, na­či­ni­ma na ko­je će da dje­lu­je pro­tiv kri­mi­na­la, o ro­ko­vi­ma u ko­ji­ma će se to ostva­ri­ti, a i o od­go­vor­no­sti ako vi­dlji­vih uspje­ha ne bu­de. Ova­ko, di­je­lim za­bri­nu­tost ve­ći­ne lju­di i ne gle­dam sa op­ti­mi­zmom na to po­sta­vlje­nje. Sje­ćam se i afe­ra, a i to­ga da one ni­je­su ima­le pra­vi epi­log.
• Vaš ko­men­tar po­vo­dom ne­dav­nih smje­na u sa­vje­ti­ma ASK i RTCG i mo­že li se za­klju­či­ti da se jed­no­par­ti­zam vra­ća na ve­li­ka vra­ta?
– Na­ža­lost, jed­no­par­ti­zam ni­je ni iz­la­zio, pa se ne mo­ra ni vra­ća­ti, jer je sve vri­je­me ve­o­ma pri­su­tan. Već du­go smo kao dru­štvo u po­lo­ža­ju ro­bi­ja­ša na uslov­noj slo­bo­di, pa i ma­li po­ma­ci od­mah bi­va­ju su­ro­vo pre­ki­nu­ti. Ta­ko je i sa RTCG. Na dru­goj stra­ni, smje­nji­va­nje iz Sa­vje­ta ASK Va­nje Ća­lo­vić Mar­ko­vić, ko­ja je je­dan od sim­bo­la ot­po­ra re­ži­mu, a i na­čin na ko­ji je iz­ve­de­no je ne­do­pu­sti­vo. Kao što sam re­kao u Skup­šti­ni to­kom ras­pra­ve, to je ne­što če­ga će­mo se sti­dje­ti, i što tre­ba za­pam­ti­ti da se ni­kad ne po­no­vi kad jed­nom do­đe do pro­mje­na.
• Šta mi­sli­te o po­lo­ža­ju Sr­ba u Cr­noj Go­ri, u kon­tek­stu ne­dav­nih iz­ja­va pa­tri­jar­ha Iri­ne­ja?
–Pi­ta­nje, ka­ko ste ga po­sta­vi­li usmje­re­no je ka sre­di­štu pro­ble­ma, a to je – ka­kav je po­lo­žaj či­ta­vog jed­nog na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Bez­broj pu­ta sam o to­me go­vo­rio, a i mno­gi dru­gi, ali tre­ba po­no­vi­ti i ovom pri­li­kom: Sr­bi su u Cr­noj Go­ri si­stem­ski dis­kri­mi­ni­sa­ni već de­ce­ni­ja­ma, broj­na nji­ho­va pra­va su ospo­re­na ili kr­še­na, iz­lo­že­ni su stal­noj pro­pa­gan­di i pri­ti­sku da pro­mi­je­ne iden­ti­tet, da se od­rek­nu svo­je tra­di­ci­je. Ni­je pre­tje­ra­no re­ći da ogrom­na ve­ći­na Sr­ba u Cr­noj Go­ri mi­sli i osje­ća da je ta­ko. Sem to­ga, na uda­ru su go­vor­ni­ci srp­skog je­zi­ka, kao i pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci. To je stvar­no sta­nje, ko­je se mo­že po­tvr­di­ti broj­nim po­da­ci­ma iz ra­znih sfe­ra, što se če­sto i či­ni. Ho­ću da ka­žem, ne ra­di se ni o ka­kvim izo­lo­va­nim in­ci­den­ti­ma, ni­ti o ne­ka­kvoj ko­lek­tiv­noj pa­ra­no­ji. Uz­gred, mo­že li se ne­ko sje­ti­ti pri­mje­ra iz isto­ri­je gdje se ne­ka za­jed­ni­ca bez raz­lo­ga ža­li­la na dis­kri­mi­na­ci­ju? Ako je ko­me uop­šte po­treb­na po­tvr­da, nju je ne­dav­no dao i pre­mi­jer Mar­ko­vić, re­kav­ši da u Vla­di ne­ma pred­stav­ni­ka Sr­ba. Pri­je ne­ku go­di­nu, Dri­tan Aba­zo­vić je u vi­še na­vra­ta is­ti­cao da je po­lo­žaj Sr­ba ve­o­ma te­žak i ka­ko su oni naj­di­skri­mi­ni­sa­ni­ji, što mu je do­ni­je­lo broj­ne sim­pa­ti­je. Pri­mje­ću­jem, me­đu­tim, da se u po­sled­nje vri­je­me ne iz­ja­šnja­va o to­me, ma­da se sta­nje ne po­pra­vlja, na­pro­tiv. Pro­blem je što te iz­ja­ve ne­ma­ju po­sle­di­ce u dje­lo­va­nju, to jest, da se ne­što uči­ni ka­ko bi se stva­ri po­pra­vi­le. Ta­ko­đe, je­dan broj po­li­ti­ča­ra, a i ne­vla­di­nih i sa­mo­stal­nih ak­ti­vi­sta ko­ji se­be opi­su­ju kao gra­đan­ski ori­jen­ti­sa­ne, pri­vat­no će se, i u po­la gla­sa, sa­gla­si­ti da je po­lo­žaj Sr­ba te­žak – i uop­šte sa di­jag­no­zom sta­nja. Ipak, oni ili ne­ma­ju po­tre­bu da se an­ga­žu­ju u ve­zi sa tim, ili će vam čak, sve na­vod­no gra­đan­ski, ali i pri­ja­telj­ski, re­ći da to ta­ko mo­ra.
To ih či­ni sa­u­če­sni­ci­ma, kriv­ci­ma za ova­kvo sta­nje. Mno­go pu­ta sam čuo u tim ras­pra­va­ma, kao vr­hun­ski ar­gu­ment: „Ovo je Cr­na Go­ra”. A to se ra­zu­mi­je, ne u smi­slu da je to na­ša za­jed­nič­ka ze­mlja, u ko­joj svi tre­ba da bu­de­mo za­do­volj­ni i gdje će nam se šti­ti­ti sva pra­va. Sa­svim su­prot­no i per­ver­ti­ra­no, mi­sli se da je dis­kri­mi­na­ci­ja nor­mal­na jer ov­dje tre­ba da po­sto­ji sa­mo je­dan, tač­no od­re­đen iden­ti­tet. Čak će nam ne­ki od njih, ne­kad pri­ja­telj­ski, a ne­kad u uz­dr­ža­noj ljut­nji, re­ći da se ise­li­mo ako nam se ne svi­đa. Na­ža­lost, šo­vi­ni­zam je u ovom dru­štvu po­stao pri­hva­tljiv, i ne­ki, me­dij­ski vr­lo uti­caj­ni po­je­din­ci lju­te se ne zbog šo­vi­ni­zma i dis­kri­mi­na­ci­je, ne­go kad se ne­ko po­ža­li zbog njih i kad za­tra­ži pra­va. Na­vod­no, ti­me se po­ma­že re­ži­mu! Ka­kva ci­nič­na te­za, ne­va­spi­ta­na čak. Re­ži­mu se po­ma­že upra­vo ta­ko, kad se po­dr­ža­va i pri­kri­va dis­kri­mi­na­ci­ja. S dru­ge stra­ne, bor­ba pro­tiv re­ži­ma mo­ra uklju­či­ti i bor­bu za osnov­na ljud­ska pra­va, ina­če ni­je ni­šta.
• Šta su, u tom po­gle­du, po­ka­za­le re­ak­ci­je po­vo­dom pa­tri­jar­ho­ve iz­ja­ve?
– Sa­mo su po­tvr­di­le ža­lo­sno sta­nje, ne sa­mo u sfe­ri ljud­skih pra­va, ne­go uop­šte u jav­noj sfe­ri. U nor­mal­nom dru­štvu bi se, na­kon skre­ta­nja pa­žnje sa ta­ko vi­so­kog mje­sta na ne­ki krup­ni dru­štve­ni pro­blem, or­ga­ni­zo­va­la jav­na di­sku­si­ja, emi­si­je na svim te­le­vi­zi­ja­ma sa re­le­vant­nim lju­di­ma iz ra­znih sfe­ra, ka­ko bi se iden­ti­fi­ko­va­le dru­štve­ne ano­ma­li­je, i pred­lo­ži­la rje­še­nja. Dr­ža­va bi, kad bi joj cilj bio pra­ved­no dru­štvo, ja­sno po­ka­za­la od­luč­nost da dje­lu­je i da po­pra­vlja sta­nje. Dis­kri­mi­na­ci­ja jed­nog na­ro­da je­ste ve­o­ma ozbilj­na stvar. Umje­sto to­ga, po­ku­ša­la se pre­ba­ci­ti te­ma i za­ne­ma­ri­ti pi­ta­nje dis­kri­mi­na­ci­je. Tre­ba valj­da stvo­ri­ti efe­kat da Sr­bi ov­dje ži­ve u jed­noj har­mo­ni­ji, pro­sto idi­li, da ima­ju sva mo­gu­ća ko­lek­tiv­na pra­va, a ja­vlja­ju se ne­ki po­je­din­ci ili ne­ki mrač­ni kru­go­vi da tu idi­lu kva­re. Ta­ko su ne­ki ras­pra­vlja­li o sti­lu, ne­ki o po­na­ša­nju, ka­ko ka­žu, „go­sta”. Ne­ki ću­te, a ću­ta­nje je ne­kad ne­do­pu­sti­vo odo­bra­va­nje. Ti­pič­ne su i ne­ke re­ak­ci­je.
Mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va bo­ra­vi u SAD na, ni ma­nje ni vi­še, kon­fe­ren­ci­ji o vjer­skim slo­bo­da­ma. On­da otu­da, sa­svim pri­klad­no te­mi kon­fe­ren­ci­je, ospe palj­bu po pa­tri­jar­hu i po cr­kvi. Uz to do­da i ka­ko se na­da da „to”, pa­tri­jar­ho­va iz­ja­va, ne si­stem­ska dis­kri­mi­na­ci­ja, „ne­će po­kva­ri­ti od­no­se iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je”. Kao da se ne ra­di o po­lo­ža­ju gra­đa­na Cr­ne Go­re. Je­dan no­vi­nar i pi­sac, pri­zna­ju­ći isti­ha i u za­gra­di da Sr­ba ima ma­lo u dr­žav­nim slu­žba­ma, pi­ta se jav­no u če­mu je nji­hov po­lo­žaj dru­ga­či­ji ili go­ri od po­lo­ža­ja dru­gih na­ro­da. Pa se, pa­te­tič­no, pi­ta da li su dru­ga­či­je glad­ni. Pa, eto, raz­li­ku­je se u to­me što ih je ma­lo u dr­žav­nim slu­žba­ma, iz­me­đu osta­log. Sa­mim tim, dru­ga­či­je su i vi­še glad­ni, jer ima­ju ma­nje po­sla, i te­že na­pre­du­ju u slu­žbi kad je ko­nač­no do­bi­ju. Ne sa­mo u dr­žav­nom, ne­go i u pri­vat­nom sek­to­ru. I to je­ste je­dan od ključ­nih pro­ble­ma. Na­ci­o­nal­na dis­kri­mi­na­ci­ja kod nas je odav­no i sve vi­še i eko­nom­ska. A, na­rav­no, ne­do­pu­sti­vo je svo­di­ti čo­vje­ka sa­mo na bi­će ko­je ima po­tre­bu za hra­nom. Valj­da ima­mo po­tre­bu, glad i za obra­zo­va­njem, za kul­tu­rom, za prav­dom, za slo­bo­dom, pri­je sve­ga.
M.VE­ŠO­VIĆ

Opo­zi­ci­ja da usa­gla­si šta ho­će

• DPS je na­ja­vio for­mi­ra­nje rad­ne gru­pe za re­for­mu iz­bor­nog za­ko­no­dav­stva, ka­ko to vi­di­te i ka­kvi će bi­ti Va­ši ključ­ni za­htje­vi?
– Na­ja­vi­li su iz DPS-a, a i ne­ki iz opo­zi­ci­je, i to na­kon što su se mje­se­ci­ma kle­li da „ni po ci­je­nu ži­vo­ta” ne­će ni da sjed­nu sa DPS-om. Oči­gled­no, po­sto­ja­li su, i po­sto­je, kon­tak­ti na toj re­la­ci­ji. S dru­ge stra­ne, vo­lje za ko­or­di­na­ci­ju u opo­zi­ci­ji ne­ma. Ali je za­to bi­lo vo­lje da se iza­đe i na pred­sjed­nič­ke i na lo­kal­ne iz­bo­re, bez ika­kvog uslo­vlja­va­nja. Za­to nam sa­da iz DPS-a po­ru­ču­ju da se ne ra­di o re­for­mi, već, ka­ko ka­žu, o „op­ti­mi­za­ci­ji”, da­kle, sit­nim po­prav­ka­ma ina­če do­brog si­ste­ma. To je i po­ru­ka da ni­je­su sprem­ni na ne­ke ve­li­ke ustup­ke.
Sto­ga, pri­je go­vo­re­nja o kon­kret­nim za­htje­vi­ma, opo­zi­ci­ja bi mo­ra­la da iza­be­re od­go­vo­ran pri­stup, i da osmi­sli za­jed­nič­ku stra­te­gi­ju. Ako to­ga ne bu­de, pre­go­vo­ri sa DPS-om će ili bi­ti ne­u­spje­šni ili će se sve­sti na se­pa­rat­nu tr­go­vi­nu, a ni jed­no ni dru­go ne­će ni iz­bo­re ni na­še dru­štvo uči­ni­ti slo­bod­ni­jim.