-Ži­vot. Jur­nja­va. Bor­ba. Tr­či. Žu­ri. Gra­bi. Ku­pi. Pla­ti. Upla­ti. Vu­ci. Te­gli. Rm­baj. Ci­maj. Pe­tljaj. Za­ra­ču­naj. Ob­ra­ču­naj. Do­daj. Odu­zmi. Kal­ku­li­ši. Iz­bri­ši. Ma bje­ži bre, ži­vot po­stao jed­na obič­na glu­post. Bri­ga. Mu­ka.
Pri­je par da­na či­tam na fej­sbu­ku, gle­dam sli­ku, že­na mla­da, li­ce sa osmje­hom, oči na sli­ci pu­ne ži­vo­ta, sja­je.. is­pod sli­ke tekst „Za­spa­la je. Nje­na dje­voj­či­ca od če­ti­ri go­di­ne ni­je uspje­la da je pro­bu­di“ . Sr­ce.
Či­tam na por­ta­li­ma o na­si­lju, pre­va­ra­ma, ob­lju­bio dje­voj­či­cu, vr­šnja­ci pre­tu­kli dru­ga, ba­cio di­je­te sa če­tvr­tog spra­ta, za­pa­li­li čo­vje­ku ku­ću, po­li­ci­ja pre­tu­kla na­vi­ja­ča. A sa dru­ge stra­ne mi­li­on tek­sto­va o zdra­vom ži­vo­tu, spor­tu, fit­ne­su, tr­ča­nju, pi­la­te­su, jo­gi, lič­ni tre­ne­ri. Tač­no se po­ne­kad pi­tam šta je ovo, đe ja ovo ži­vim, šta se de­ša­va. Ko ba­ca kle­tve na lju­de, ko nas je ure­kao pa smo po­sta­li jed­na hip­no­ti­sa­na go­mi­la, ko­ji vi­še kao da ne­ma­ju gla­vu i ne ka­pi­ra­ju ko­li­ko smo jad­ni i pro­la­zni i ka­ko je do­vo­ljan tren i... Ne­ma nas vi­še.
Ri­jet­ke bo­le­sti, dje­ca i kan­ce­ri, bu­breg je po­stao vri­jed­ni­ji od zla­ta, krv dra­go­cje­na teč­nost, no­vac, moć i na kra­ju „iz­vi­ni­te, za­ka­sni­li ste, ni­je bi­lo vre­me­na”. Vre­me­na. Vre­me­na. Ima­mo vr­lo ma­lo vre­me­na. Ali mi to­ga ni­smo svje­sni. Kad smo ma­li je­dva če­ka­mo da po­ra­ste­mo. Kad po­ra­ste­mo ža­li­mo za dje­tinj­stvom. Kad su nam dje­ca ma­la je­dva če­ka­mo da nam od­ra­stu, kad od­ra­stu bri­ge se udvo­stru­če. A on­da na­ša dje­ca do­bi­ju svo­ju dje­cu i shva­ti­mo ka­ko smo ma­lo vre­me­na po­klo­ni­li svo­joj dje­ci pa vri­je­me po­kla­nja­mo nji­ho­voj. A on­da će se na­ša dje­ca lju­ti­ti na nas jer im kva­ri­mo nji­ho­vu, i ta­ko u krug. Zvu­či kom­pli­ko­va­no i kad po­ku­šam da ob­ja­snim. A za­što uop­šte kom­pli­ku­je­mo. Za­što jed­no­stav­no ne ži­vi­mo. U da­nu, u tre­nu u da­hu, jer sle­de­ćeg mo­žda ne­će bi­ti, pi­sa­će opet „za­spa­la je”. Sje­ti­te se ko­li­ko ste po­tro­ši­li vre­me­na u bri­ga­ma, a pro­šle su, u či­šće­nji­ma ku­će, i opet će­te u sva­đa­ma i ljut­nja­ma, iz­go­va­ra­ju­ći te­ške ri­je­či ko­je se pam­te, okre­ću­ći le­đa, mr­šte­ći se, a ne ka­pi­ra­mo da ve­če­ras će­mo le­ći na po­či­nak i mo­žda nas već sju­tra ne­će bi­ti. Ne­ko pa­ti, ne­ma lju­bav, ve­ne, ne­ma nov­ca, mu­či se, bo­lest je tu, a mi zdra­vi, pra­vi, nor­mal­ni. Šta mi ra­di­mo? Ne ži­vi­mo, ži­vo­ta­ri­mo. Gle­da­mo ka­ko nam da­ni pro­la­ze, dje­ca ra­stu, ro­di­te­lji sta­ra­ju. Pot­pu­no is­klju­če­ni jer ne­ma se kad. Po­sao, po­sao, pa­re, na­bav­ke, go­mi­la­nja sve­ga i sva­če­ga sa­mo da ne fa­li, a sve­ga fa­li i sve ne­do­sta­je. Ma naj­bo­lji smo, pr­vo se na­lju­ti­mo, dig­ne­mo no­se­ve pa on­da smi­sli­mo raz­log. Ima se kad. Go­di­ne su pred na­ma. E ni­su. Cu­re. To­pe se. Bu­da­le. Ne ži­vi­mo, ka­žem vam. Na­pi­sa ne­ko „mi­li­o­ne­ri smo, ima­mo mi­li­on pro­ble­ma i oba­ve­za”. Haj­de da pro­ba­mo, da­nas, od ne­dje­lje, da čim oči otvo­ri­mo, na šte­sr­ca, za­gr­li­mo oso­bu po­red se­be. Da za­hva­li­mo Sun­cu što nas i da­nas gri­je. Da dje­ci ci­je­li dan udo­vo­lja­va­mo, igra­mo se, da ih ška­klji­mo, da se smi­ju na sav glas, pu­sti­mo im mu­zi­ku na­še mla­do­sti, nek nam se ru­ga­ju fo­ra­ma, na­pra­vi­mo ne­djelj­ni ru­čak, po­zo­ve­mo ro­di­te­lje, uga­si­mo te­le­fon i ni jed­nom ne pro­vje­ri­mo šta ima no­vo na dru­štve­nim mre­ža­ma. Jer dru­štvo smo mi i sve oko nas, ono ne ži­vi u wor­du, apli­ka­ci­ja­ma, fej­sbu­ci­ma, tvi­te­ri­ma. Dru­štvo ži­vi u na­ma i oko nas. Haj­de da se u ne­dje­lju is­klju­či­mo ma­lo od bri­ga, da nas ni­šta ne ci­ma i da se od­mo­ri­mo. A uve­če sreć­ni da za­spi­mo mo­le­ći se ti­ho u se­bi za zdra­vlje nas i na­ših naj­mi­li­jih, u na­di da će­mo se sju­tra ipak pro­bu­di­ti. Zdra­vi.
Vo­lje­ni, a ja vas vo­lim..
Do či­ta­nja, va­ša Bi­sa.