Po­sli­je smrt­nog slu­ča­ja u po­ro­di­ci, ras­kid lju­bav­ne ve­ze spa­da u naj­tra­u­ma­tič­ni­je do­ga­đa­je u ži­vo­tu. Ne­sa­ni­ca, uz­ne­mi­re­nost, plač­lji­vost, uti­sak da ži­vot vi­še ne­ma ni­ka­kvog smi­sla, iz­o­sta­nak mo­ti­va­ci­je za po­sao, uče­nje i dru­štve­ne ak­tiv­no­sti sa­mo su ne­ke od „koc­ki­ca“ u mo­za­i­ku ko­je pra­te „lju­bav­ni bro­do­lom“.
Ka­ko pre­va­zi­ći tu­gu, vra­ti­ti se u uobi­ča­je­ne ži­vot­ne to­ko­ve i ne iz­gu­bi­ti vje­ru u lju­bav za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
– Ras­kid emo­tiv­ne ve­ze pred­sta­vlja vi­še­stru­ki gu­bi­tak i zbog to­ga je vr­lo bo­lan – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Po­red to­ga što gu­bi­mo oso­bu ko­ju vo­li­mo, osta­je­mo usa­mlje­ni po­seb­no ako smo du­go vre­me­na bi­li u part­ner­skom od­no­su, gu­bi­mo emo­ci­o­nal­nu i in­te­lek­tu­al­nu po­dr­šku ko­ju nam je pru­ža­la „dru­ga po­lo­vi­na“, osta­je­mo bez pla­no­va i sno­va ko­je smo za­jed­nič­ki gra­di­li... Ne­ri­jet­ko, ras­ki­dom emo­tiv­ne ve­ze osta­je­mo i bez lju­di ko­je smo sma­tra­li pri­ja­te­lji­ma, a ko­ji su po­sli­je ras­ki­da ve­ze osta­li pri­vr­že­ni­ji „dru­goj stra­ni”, što pred­sta­vlja do­dat­ni uda­rac za na­še po­lju­lja­no sa­mo­po­u­zda­nje. Za­to i ne bi tre­ba­lo da ču­di što mno­gi lju­di ko­ji do­ži­ve krah lju­bav­ne ve­ze ka­žu da je to za njih „ma­la smrt“, po­go­to­vo uko­li­ko i da­lje ga­je sna­žne emo­ci­je pre­ma biv­šem part­ne­ru, od­no­sno part­ner­ki.
Da li sva­ki ras­kid emo­tiv­ne ve­ze pod­ra­zu­mi­je­va pe­ri­od tu­go­va­nja i ko­li­ko je vre­me­na po­treb­no da pre­bo­li­mo „lju­bav­ni bro­do­lom”?
– Sva­ka lju­bav po­či­nje na­dom, ali se mno­ge od njih za­vr­ša­va­ju pat­njom. Iako je tu­ga ne­pri­jat­na emo­ci­ja, ona je u osno­vi zdra­va, jer nam omo­gu­ća­va da pro­ce­su­i­ra­mo uspo­me­ne, iz­no­va ih pro­ži­vi­mo i da­mo se­bi šan­su da sa­gle­da­mo sve do­bre i lo­še aspek­te ve­ze ko­ja je iza nas. Ta­ko­đe, uspo­me­ne mo­gu da bu­du i oki­dač za in­ten­zi­vi­ra­nje tu­ge, ali su i u tom slu­ča­ju one lje­ko­vi­te, jer nas tje­ra­ju da iz­ba­ci­mo iz se­be sve ono što nas pri­ti­ska, bo­li i po­vre­đu­je. Po­sli­je ras­ki­da naj­go­ra stvar ko­ju mo­že­mo uči­ni­ti za se­be je da se pra­vi­mo kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo i da uvje­ra­va­mo i se­be i dru­ge da „ži­vot ide da­lje“, jer će nas bol kad-tad, a uglav­nom on­da ka­da se naj­ma­nje na­da­mo, „sa­če­ka­ti iza ćo­ška“. Za­to je sa­vjet svi­ma ko­ji su osta­li bez „dru­ge po­lo­vi­ne“ da od­re­de pe­ri­od tu­go­va­nja, da­ne ka­da će se pri­sje­ća­ti sreć­nih tre­nu­ta­ka sa biv­šom lju­ba­vi, gle­da­ti za­jed­nič­ke fo­to­gra­fi­je, slu­ša­ti lju­bav­ne pje­sme... Psi­ho­lo­ška prak­sa po­ka­za­la je da je 40 da­na op­ti­ma­lan pe­ri­od za li­je­če­nje „slo­mlje­nog sr­ca“. Ali, ka­ko ni­šta u ži­vo­tu ni­je uni­ver­zal­no, ta­ko ni­je ni ovaj pe­ri­od; ne­ko­me će bi­ti po­treb­no vi­še vre­me­na da pre­bo­li biv­šu lju­bav, ne­ko­me ma­nje – sve za­vi­si od ti­pa lič­no­sti, in­ten­zi­te­ta emo­ci­ja, raz­lo­ga zbog ko­jih je do­šlo do ras­ki­da, okol­no­sti u ko­ji­ma osta­vlje­na oso­ba ži­vi, po­dr­ške ko­ju ima od bli­skih lju­di, sprem­no­sti da sa dru­gi­ma raz­go­va­ra o svo­jim osje­ća­nji­ma...
Zbog če­ga ne­ki lju­di pa­da­ju u de­pre­si­ju po­sli­je ras­ki­da emo­tiv­ne ve­ze?
– Raz­lo­ga je vi­še, po­čev od to­ga da per­ci­pi­ra­ju ras­kid kao uža­sno bol­no sta­nje ko­je ni­ka­da ne­će pro­ći, pre­ko že­lje da bu­du u cen­tru pa­žnje bli­skih lju­di, do stra­ha da će za­u­vi­jek osta­ti sa­mi. Pri­hva­ta­nje da je ras­kid ne­pri­jat­no pro­la­zno is­ku­stvo uda­lja­va nas od de­pre­si­je, po­seb­no ako do­zvo­li­mo se­bi pe­ri­od tu­go­va­nja i ako o svo­jim osje­ća­nji­ma raz­go­va­ra­mo sa lju­di­ma u ko­je ima­mo po­vje­re­nja. Fa­ta­li­stič­ki pri­stup ras­ki­du ja­vlja se i kod oso­ba ko­je su u emo­tiv­noj ve­zi mno­go tr­pje­le, a ni­je­su is­ka­za­le ne­za­do­volj­stvo ko­je je vre­me­nom pre­ra­slo u bi­jes. U tom slu­ča­ju neo­p­hod­no je ra­di­ti na pri­hva­ta­nju i iz­ra­ža­va­nju bi­je­sa, ka­ko se on vre­me­nom ne bi pre­o­bra­tio u de­pre­si­ju. Naj­zad, oso­be ko­je su pre­o­sje­tlji­ve na kri­ti­ku i od­ba­ci­va­nje ta­ko­đe mo­gu da se su­o­če sa de­pre­si­jom po­sli­je ras­ki­da emo­tiv­ne ve­ze, ali bi tre­ba­lo zna­ti da u ovom slu­ča­ju ras­kid sam po se­bi ni­je u ko­ri­je­nu pro­ble­ma, već je „glav­ni kri­vac“ za de­pre­siv­ne epi­zo­de strah od ne­ga­tiv­ne sa­mo­pro­cje­ne. Ta­da je va­žno ra­di­ti na po­mje­ni sli­ke o se­bi da bi u bu­duć­no­sti oso­ba spri­je­či­la de­pre­siv­nu re­ak­ci­ju na gu­bi­tak.
U da­na­šnje vri­je­me sve če­šće se do­ga­đa da biv­ši part­ne­ri za krat­ko vri­je­me za­poč­nu no­ve emo­tiv­ne ve­ze. Da li je no­va lju­bav uvi­jek naj­bo­lji li­jek?
– Pa­nič­no tra­že­nje no­vog part­ne­ra ili part­ner­ke ne­po­sred­no po­sli­je ras­ki­da je za­pra­vo psi­ho­lo­ški ma­ne­var da iz­bjeg­ne­mo tu­go­va­nje ko­je je ne­mi­nov­nost. Ali, mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na da zbog sta­re lju­ba­vi ne po­vri­je­di­mo no­vu, da „na­pla­ta“ ne do­đe oso­bi ko­ja ni­je ni kri­va ni du­žna zbog na­še po­vri­je­đe­no­sti i raz­o­ča­ra­no­sti iz pret­hod­ne lju­bav­ne pri­če. Po­sli­je ras­ki­da du­ge ve­ze naj­bo­lje je ne­ko vri­je­me bi­ti sam ka­ko bi­smo ima­li vre­me­na da pri­hva­ti­mo i ob­ra­di­mo emo­ci­je ko­je su osta­le u na­ma. Ka­da stvo­ri­mo no­vu ži­vot­nu ru­ti­nu, pro­na­đe­mo no­ve ak­tiv­no­sti i in­te­re­so­va­nja i ide­mo kroz ži­vot bez gor­či­ne pre­ma su­prot­nom po­lu, lak­še će­mo do­pu­sti­ti ne­kom no­vom da po­sta­ne dio na­šeg svi­je­ta. Va­žno je shva­ti­ti da kraj jed­ne pri­če uvi­jek zna­či po­če­tak ne­kog no­vog po­gla­vlja u na­šem ži­vo­tu, a na na­ma je da se po­tru­di­mo da to po­gla­vlje is­pi­še­mo naj­ljep­šim do­ži­vlja­ji­ma.
Sne­ža­na Mol­do­van