Sko­ro sam ču­la tu­žnu vi­jest. Du­bo­ko me ras­tu­ži­la ali i na­ve­la na raz­mi­šlja­nje. Raz­mi­šlja­la sam ka­ko je ži­vot pre­kra­tak da bi smo za bi­lo čim ža­li­li. Sve se mo­že. Naj­ljep­še je ži­vje­ti ta­ko da sju­tra po­sta­ne­te ne­či­ja li­je­pa uspo­me­na. Da vas se ne­ko ra­do sje­ti, ma­kar u de­ta­lji­ma, sit­ni­ca­ma. Ja sam već par da­na u ne­kim mi­sli­ma, gdje se če­sto vra­tim u dje­tinj­stvo i kad kre­nu da mi na­vi­ru sva ta div­na sje­ća­nja. Sje­ća­nja na da­ne po­ro­dič­nog je­din­stva i oku­plja­nja, još dok mi je otac bio živ ko­ga sam naj­vi­še na svi­je­tu vo­lje­la. Na­ših za­jed­nič­kih šet­nji, smi­ja­nja, na­ših taj­ni i već po­mi­nja­nog sla­do­le­da u sred de­cem­bra. Sje­tih se i svog stri­ca, ta­ti­nog bli­zan­ca bra­ta, ko­ji su bi­li to­li­ko isti da dok sam bi­la dje­voj­či­ca ni sa­ma ih ni­sam raz­li­ko­va­la. On­da kad me je­dan na­zo­ve Nac­ko, a dru­gi pi­le, zna­la sam ko­ji je ta­ta, a ko­ji je stric. Od ju­če su obo­ji­ca na Ne­bu. Mom ta­ti se pri­dru­žio nje­gov brat i sad su, na­ža­lost, sku­pa. A ono za­što vam ovo pi­šem je ta osta­la žal, što bar još jed­nom ne vi­djeh dra­go li­ce svog stri­ka­na, ta­ko bi bar zna­la ka­kav bi moj ta­ta bio ma­kar uz­gle­dom kao de­da. Si­je­da ko­sa, na­o­ča­ri i on­da shva­tam da smo jed­na pre­li­je­na sor­ta, ko­joj je sve te­ško, i ko­ja će ra­đe ova­ko da kuc­ka nad svo­jom sud­bi­nom ili neo­stva­re­nom že­ljom ne­go li da uzme stvar u svo­je ru­ke i bu­de jak. Ne­ko mi sko­ro re­če, Bi­sa je ide­al­na, osta­li su fo­li­ran­ti. Ne Bi­sa sa­mo ima že­lje, ali je i ona li­je­na da ih ostva­ri, a ži­vot pro­la­zi. Sju­tra će već bi­ti ka­sno. Ali je jed­no si­gur­no da umi­jem da gra­dim uspo­me­ne, ili ma­kar mi­slim da to ra­dim. Naj­vi­še sa svo­jom dje­com. Ho­ću sju­tra, ako ih ži­vot od­ve­de na dva kra­ja svi­je­ta da se sje­te svo­je maj­ke. I ni­je Bi­sa naj­bo­lja, ima i ona svo­jih ve­li­kih i ma­lih gre­ša­ka, ali Bi­sa umi­je da ih po­pra­vlja i is­pra­vlja i da se tru­di. E sad ne­ko će to pre­po­zna­ti, a ne­ko ne. I pu­tuj­te, što vi­še i što da­lje. Ne tro­ši­te no­vac na glu­po­sti, gar­de­ro­bu, pre­sku­pe par­fe­me. Šte­di­te. Idi­te da vam se oči pu­ne uspo­me­na jer na sa­mom kra­ju je­di­no je to za­pra­vo na­še. Sve osta­je na ze­mlji, a mi će­mo is­pod nje. Slu­ša­la sam jed­nom čo­vje­ka ko­ji je do­ži­vio kli­nič­ku smrt i ko­ji se od ta­da pro­mi­je­nio. Ali isu­vi­še je i tad bio star, pa sad uči svo­je si­no­ve i kćer ka­ko da ra­de pra­vil­no. U tre­nu­ci­ma ka­da se na­la­zio na tom ras­kr­šću, iz­me­đu ži­vlje­nja i smr­ti, pred oči­ma su mu se stvo­ri­li nje­go­va kćer, že­na i par­ti­ja ša­ha ko­ju je igrao sa pri­ja­te­lji­ma ne­ke da­le­ke go­di­ne una­zad u Polj­skoj. Za­mi­sli­te. To je ono što je is­kr­slo pred oči­ma jed­nom se­dam­de­se­to­go­di­šnja­ku dok se na­la­zio na čar­da­ku, ni na Ne­bu ni na Ze­mlji. To su bi­li mo­men­ti i oso­be ko­je su ga či­ni­le naj­sreć­ni­ji­ma. I njih se sje­tio. U gla­vi ni­su bi­le ni ku­le ni gra­do­vi, ni ko­la ni vi­no­gra­di, ni si­no­vi (du­go iš­če­ki­va­ni) već njih dvi­je i par­ti­ja ša­ha. E to je to. Bu­di­te ne­či­ja par­ti­ja ša­ha, da vas se lju­di ra­do sje­ća­ju. I ne za­bo­ra­vi­te da ži­vi­te, da već da­nas ili sju­tra ne­ko­me ka­že­te da ga vo­li­te, da ne­što na­u­či­te no­vo. Ne od­u­staj­te. Naj­lak­še je re­ći „ja ne mo­gu”, ja to vr­lo, vr­lo če­sto ka­žem. A on­da po­ku­šam pa se­be ubi­je­dim u dru­ga­či­je. Eto, sko­ro sam na­u­či­la da vo­zim ka­ri­vo­li­cu, a bi­la sam ubi­je­đe­na da ja to ne znam.. Idem, pre­vi­še sam pro­su­la pa­me­ti za da­nas, idem da po­ku­šam da pri­mi­je­nim bar ne­što od ovo­ga što vas učim.
Vo­li­te se, a vas Bi­se­ni­ja vo­li, či­ta­će­mo se još.