Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

Grof Ne­sel­ro­de je u uput­stvi­ma po­sla­tim Va­šćen­ku 23. apri­la pod­vla­čio da Sr­bi­ja ne mo­že ima­ti dru­gog po­kro­vi­te­lja sem Ru­si­je. To­ga ra­di ne tre­ba od­bi­ti kne­za, jer će se nje­go­vim do­la­skom po­sti­ći vi­še ko­ri­sti. Kne­že­vo od­su­stvo iz Sr­bi­je omo­gu­ći­lo bi neo­me­ta­no uvo­đe­nje po­ret­ka u skla­du sa Usta­vom iz 1838. go­di­ne. Pri­jem kod ca­ra osta­vio bi kod nje­ga zna­ča­jan uti­sak. Za­to je grof pre­po­ru­čio kon­zu­lu da kne­zu sa­op­šti da mo­že ići u Ru­si­ju u ju­lu, pre­ko Ode­se. Tu će mu bi­ti sa­op­šte­no gdje i ka­da će ga pri­mi­ti Ni­ko­la I.
Ne mo­gav­ši da sa­če­ka od­go­vo­re iz Pe­tro­gra­da i Ca­ri­gra­da, a pod ne­pre­sta­nim pri­ti­skom opo­zi­ci­je ko­ja mu je pri­je­ti­la po­la­ga­njem svih ra­ču­na i dr­ža­vi i po­je­din­ci­ma, knez Mi­loš je ri­je­šio da pri­vre­me­no ode iz ze­mlje pod iz­go­vo­rom obi­la­ska dje­ce u Te­mi­šva­ru, gdje je pre­sto­lo­na­sled­nik li­je­čen. Po­što je pret­hod­no za­mo­lio Pe­tro­va­ra­din­sku ko­man­du da mu sma­nji ka­ran­tin­ski pe­ri­od, knez se iz­ne­na­da po­ja­vio 16. apri­la u Be­o­gra­du. Za njim se upu­tio Sa­vjet, nje­gov vjer­ni pra­ti­lac, ko­ji ga ni­je is­pu­štao iz vi­da. Be­o­grad­ski ve­zir, ru­ski kon­zul i Sa­vjet uspje­li su da ga ubi­je­de da ze­mlju ne smi­je osta­vlja­ti bez pret­hod­nog odo­bre­nja Por­te i ru­ske mi­si­je u Ca­ri­gra­du. Knez je ostao u Be­o­gra­du, a od kne­gi­nje je tra­žio da sa dje­com do­đe u Pan­če­vo. U Be­o­gra­du je na­sta­vio rad sa Sa­vje­tom na iz­ra­di za­ko­na, a po­taj­no je upu­tio no­vu žal­bu sul­ta­nu. Va­šćen­ko je bio ubi­je­đen da knez ni­je na­pu­stio plan o od­la­sku iz ze­mlje. U me­đu­vre­me­nu, on je po­no­vo za­tra­žio sa­vje­te od Ho­dže­sa, a ovaj ga je upu­ći­vao na Por­tu.
Kad se kne­gi­nja sa si­no­vi­ma po­ja­vi­la u Pan­če­vu, knez je 24. apri­la oti­šao da ih po­sje­ti. Kod njih se za­dr­žao dva da­na, pa se 26. apri­la vra­tio u Be­o­grad, a knje­gi­nja je sa dje­com oti­šla u Ze­mun gdje je oče­ki­va­la lje­ka­ra iz Pe­šte, ko­ji je imao da pre­u­zme li­je­če­nje pre­sto­lo­na­sled­ni­ka. Knez se u Be­o­gra­du za­dr­žao tri da­na, pa je iz­ne­na­da 29. apri­la, ne oba­vje­šta­va­ju­ći ni­ko­ga, pre­šao u ze­mun­ski kon­tu­mac. Sju­tra­dan su na­pu­sti­li Be­o­grad Ži­va­no­vić i Ki­ni­bert. Sa­vjet i vla­da upu­ti­li su Pe­tro­ni­je­vi­ća, Sta­ni­ši­ća, Ha­dži­ća i La­za­re­vi­ća da se ras­pi­tu­ju o raz­lo­zi­ma nje­go­vog od­la­ska. Pre­ko Ko­ste sa­ra­fa knez je oba­vi­je­stio ve­zi­ra da se ne­će vra­ća­ti u Sr­bi­ju „zbog to­ga što se nje­mu od Sa­vje­ta vlast od­u­zi­ma, a ovom se da­je, pa on oće da ide ca­re­ve pi­ta­ti, ka­kav je to ustav, i da mu ga oni tol­ku­ju”. Knez je to­ga da­na bio ne­u­mo­ljiv. Bi­la je neo­p­hod­na in­ter­ven­ci­ja Va­šćen­ka, ko­ji je sa Pe­tro­ni­je­vi­ćem oti­šao 1. ma­ja na pre­go­vo­re sa kne­zom. On je pred nji­ma op­tu­ži­vao Sa­vjet, ko­ji slu­ša Va­šćen­ka a ne kne­za. Da kne­že­va na­mje­ra ni­je čvr­sta i da on svo­jim od­la­skom tak­ti­zi­ra i vr­ši pri­ti­sak na usta­vo­bra­ni­te­lje, vi­dje­lo se po to­me što se ni­je pri­ja­vio da iz­dr­ža­va ka­ran­tin­ski pe­ri­od i što je po­čeo da po­sta­vlja za­htje­ve. Tra­žio je uda­lje­nje Je­vre­ma, Vu­či­ća i S.Si­mi­ća iz Sa­vje­ta, bez ko­jih bi on bio srp­ska a ne ru­ska usta­no­va. Dru­gi za­htjev bio je „da se od nje­ga ni­šta ne tra­ži”, tj. da bu­de oslo­bo­đen sva­ke od­go­vor­no­sti pred dr­ža­vom i po­je­din­ci­ma. Ni tog da­na ni­je po­stig­nut do­go­vor.
Po­seb­na de­pu­ta­ci­ja od šest sa­vjet­ni­ka, pred­vo­đe­na mi­tro­po­li­tom, uspje­la je 2. ma­ja da po­stig­ne spo­ra­zum sa kne­zom, ali tek po­sli­je pri­jet­nje da će bi­ti li­šen pre­sto­la uko­li­ko se ne vra­ti u ze­mlju. Knez se oba­ve­zao da će ot­pu­sti­ti Ži­va­no­vi­ća i Ku­ni­ber­ta i pre­ki­nu­ti sve ve­ze sa En­gle­zi­ma. Osta­će u Be­o­gra­du dok se ne do­ne­su svi za­ko­ni, a za to vri­je­me u sve­mu će se dr­ža­ti Usta­va. Spre­man je da is­pla­ti svim po­je­din­ci­ma šte­tu ko­ja bi se na su­du do­ka­za­la i da vra­ti dr­ža­vi no­vac uko­li­ko ne bu­du is­prav­ni ra­ču­ni u dr­žav­noj bla­gaj­ni. Po­što je nov­ča­no na­gra­dio Ži­va­no­vi­ća i Ku­ni­ber­ta, dvo­ji­cu naj­o­da­ni­jih či­nov­ni­ka, knez Mi­loš se sa si­nom Mi­ha­i­lom vra­tio 3. ma­ja u Be­o­grad.
Sa­vjet je pre­ko Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va upo­znao lo­kal­ne vla­sti i na­rod sa ovim ne­pro­mi­šlje­nim kne­že­vim po­stup­kom. Od lo­kal­nih vla­sti tra­ži­lo se da bu­du u sta­nju pu­ne pri­prav­no­sti.
Kne­žev bo­ra­vak u Ze­mu­nu od 29. apri­la do 3. ma­ja pred­sta­vlja nje­gov pr­vi ozbilj­ni­ji po­ku­šaj da skr­ši usta­vo­bra­ni­telj­sku opo­zi­ci­ju i ri­je­ši spor sa Sa­vje­tom u svo­ju ko­rist. Me­đu­tim, to se za­vr­ši­lo pot­pu­nim kne­že­vim ne­u­spje­hom. Ova­kav is­hod ohra­bio je nje­go­ve pro­tiv­ni­ke i obje­lo­da­nio je kne­že­vu ne­moć da se uspje­šno bo­ri pro­tiv na­str­lji­vih usta­vo­bra­ni­te­lja. Od ta­da pa do ab­di­ka­ci­je knez se fak­tič­ki na­la­zio u kuć­nom pri­tvo­ru, od­no­sno „pod are­stom”, ka­ko je sam iz­ja­vio Va­šćen­ku. Nje­gov po­lo­žaj po­sta­jao je sve te­ži i bez­iz­la­zni­ji.
Knez se pri­mi­rio ne­ko­li­ko da­na. Po­sli­je kra­ćeg pro­ti­vlje­nja, pot­pi­sao je 9. ma­ja Za­kon o Sa­vje­tu, ko­jim su nje­go­va pra­va još vi­še ogra­ni­če­na. Usta­vo­bra­ni­te­lji su vr­ši­li pri­ti­sak na nje­ga sa svih stra­na. Dva da­na ka­sni­je, pi­sao je kne­gi­nji i tra­žio da se vra­ti u Sr­bi­ju čim Mi­la­nu bu­de bo­lje, po­što u ju­nu na­mje­ra­va da ide u Vla­šku.
(Na­sta­vi­će se)