Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

Kad je Va­šćen­ko kne­zu Mi­lo­šu sa­op­štio da u ju­lu mo­že iza­ći pred ca­ra, on je sr­dač­no za­hva­lio gro­fu Ne­sel­ro­du, a od Sa­vje­ta je 21. ma­ja za­tra­žio da pri­pre­mi sve za­ko­ne ra­di pot­pi­sa do 13. ju­na, ka­da na­mje­ra­va da ot­pu­tu­je u Ru­si­ju. Kne­za je pret­hod­no upo­znao be­o­grad­ski ve­zir sa pi­smom Nu­ri-efen­di­je, mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va Por­te, da ze­mlju ne smi­je na­pu­šta­ti pri­je sa­vr­še­nog pri­vo­đe­nja u dej­stvo Usta­va iz 1838. go­di­ne. Knez je pri­pre­mao po­klo­ne za ru­skog ca­ra i ca­ri­cu, a za se­be bo­ga­ta na­rod­na odi­je­la. Me­đu­tim, iz­bi­ja­nje bu­ne ome­lo je kne­že­ve pla­no­ve o od­la­sku u Ru­si­ju.
Na­pu­šten od naj­bli­žih sa­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja, odvo­jen od na­ro­da, pri­ti­snut od sa­vjet­ni­ka i mi­ni­sta­ra, knez Mi­loš se ri­je­šio na još je­dan, po­sled­nji po­ku­šaj da se oslo­bo­di usta­vo­bra­ni­te­lja. Od­lu­čio je da pre­ko pre­o­sta­lih pri­vr­že­ni­ka, ko­jih je me­đu se­lja­ci­ma bi­lo vi­še ne­go u či­nov­nič­kom i tr­go­vač­kom sta­le­žu, po­bu­ni gar­ni­zon­sku voj­sku i pri­sta­li­ce u na­ro­du uz po­moć svog bra­ta Jo­va­na.
Već smo is­ta­kli da se knez Mi­loš za­no­sio pla­no­vi­ma o ob­ra­ču­nu sa opo­zi­ci­jom na­sil­nim pu­tem. To je bi­lo naj­ak­tu­el­ni­je u vri­je­me Spa­sov­ske skup­šti­ne (1837). Ta­kvim mi­sli­ma on je po­no­vo bio ob­u­zet po­sli­je pro­gla­še­nja Usta­va. Plan o po­di­za­nju bu­ne knez je sa­či­nio u vri­je­me svog bo­rav­ka u Kra­gu­jev­cu (13. mart – 14. april 1839). Usled oskud­nih iz­vor­nih po­da­ta­ka ne mo­že se u pot­pu­no­sti obje­lo­da­ni­ti kne­žev plan. Nje­go­va na­mje­ra bi­la je da po­bu­ni gar­ni­zon­sku voj­sku i na­rod u ne­ko­li­ko okru­ga gdje se vlast na­la­zi­la u ru­ka­ma nje­mu oda­nih či­nov­ni­ka. Po­red svog bra­ta Jo­va­na, ko­ji je ostao bez ika­kvog či­nov­nič­kog zva­nja po­sli­je pre­u­re­đe­nja dr­žav­ne upra­ve, a ko­ga je knez 24. mar­ta po­sta­vio za ge­ne­ral-ađu­tan­ta, sa­vjet­ni­ka Ili­je Po­po­vi­ća i još ne­ko­li­ko is­tak­nu­tih či­nov­ni­ka (J. Spa­sić, Ž. Šo­ka­rac, J. Đu­rić, A. Pe­ća­nin) i ni­žih ofi­ci­ra, knez je pri­pre­mao bu­nu s ci­ljem da se oslo­bo­di tu­tor­stva sve­moć­nog Sa­vje­ta. Ne­ma do­ka­za da su knez i po­bu­nje­ni­ci pla­ni­ra­li ili zah­ti­je­va­li uki­da­nje Usta­va. Me­đu­tim, usta­vo­bra­ni­te­lji su bu­nu pro­gla­si­li pro­tiv­u­stav­nom, još u to­ku ugu­ši­va­nja. Oni su joj pri­pi­sa­li zna­čaj ko­ji ni­je ima­la, ka­ko bi pod tim iz­go­vo­rom iz­vr­ši­li br­že oku­plja­nje na­rod­ne voj­ske ra­di nje­nog su­zbi­ja­nja.
Ni­je neo­sno­va­na pret­po­stav­ka J.Ha­dži­ća da je knez pla­ni­rao da bu­na iz­bi­je u vri­je­me nje­go­va bo­rav­ka u ze­mun­skom ka­ran­ti­nu ili da nje­go­vim od­la­skom iz ze­mlje bu­de iza­zva­na. Do to­ga ni­je do­šlo za­to što ni­je­su so­lid­no oba­vlje­ne pri­pre­me.
Knez Mi­loš je do­bio 21. ma­ja pi­smo od kra­gu­je­vač­kih ko­nja­ni­ka i ar­ti­lje­ra­ca u ko­jem su iz­ja­vi­li da ne­će iz­vr­ša­va­ti za­po­vi­je­sti Sa­vje­ta već nje­go­ve i obe­ća­li su mu da će za tri da­na do­ći u Be­o­grad. Pret­hod­no je bu­lju­ba­ša kra­gu­je­vač­kog dvo­ra Mi­lić To­do­ro­vić uz­bu­nio svo­je voj­ni­ke pre­ba­cu­ju­ći im da umje­sto go­spo­da­ra ču­va­ju kra­gu­je­vač­ke ba­be. Istog i slje­de­ćeg da­na upu­ti­li su sa pi­smi­ma svo­je lju­de gar­ni­zo­ni­ma u Ću­pri­ji i Kru­šev­cu, po­zi­va­ju­ći ih da do­đu u Kra­gu­je­vac, oda­kle će svi kre­nu­ti na Be­o­grad. „Koi ne po­đe ne po­šla mu sre­ća u ku­ći i koi iz­dao iz­da­lo ga le­to”, pro­kli­nja­li su kra­gu­je­vač­ki voj­ni­ci one ko­ji im se ne bi pri­klju­či­li.
Bu­na je buk­nu­la 23. ma­ja u sva tri gar­ni­zo­na – kra­gu­je­vač­kom, ću­prij­skom i kru­še­vač­kom. Na­o­ru­ža­na ću­prij­ska ka­va­lje­ri­ja, ali bez ofi­ci­ra, ko­ji su od­bi­li uče­šće u bu­ni, sti­gla je u pre­sto­ni­cu sju­tra­dan. Ku­ri­ri su u Kru­še­vac sti­gli sa za­ka­šnje­njem, što se od­ra­zi­lo na da­lji tok bu­ne. Čim su sti­gli, u ra­no ju­tro 24. ma­ja, bi­li su uhap­še­ni od ko­man­di­ra Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća. Me­đu obič­nim voj­ni­ci­ma ti­nja­lo je ne­za­do­volj­stvo cio dan, da bi uve­če svi sko­či­li i na­o­ru­ža­ni kre­nu­li u prav­cu Kra­gu­jev­ca. Ofi­ci­ri se ni nji­ma ni­je­su htje­li pri­dru­ži­ti. Kad su do­šli do Mo­ra­ve, na­i­šli su na pr­vu pre­pre­ku. Okru­žni na­čel­nik La­za­re­vić pr­vi se do­če­pao ske­le, pa su voj­ni­ci je­dva uspje­li da je na si­lu ot­mu od nje­go­vih lju­di u zo­ru 25. ma­ja. U Kra­gu­je­vac su sti­gli sju­tra­dan, ali sa za­ka­šnje­njem od dva da­na, pa u pre­sto­ni­ci ni­je­su na­šli kra­gu­je­vač­ke i ću­prij­ske voj­ni­ke. Od­mah su se upu­ti­li pre­ma Be­o­gra­du, a kod Ču­mi­ća do­bi­li su iz­vje­štaj o pre­da­ji po­bu­nje­ni­ka na Tre­šnji. To ih je pri­mo­ra­lo da se vra­te u Kra­gu­je­vac (28. maj).
Ar­ti­lje­ri­ja u Kra­gu­jev­cu tre­ba­lo je da bu­de je­zgro po­bu­ne. Knez Mi­loš je ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je pi­sao ofi­ci­ru Mar­ko­vi­ću po­zi­va­ju­ći ga da mu pri­tek­ne u po­moć, ali pi­smo ni­je do­pr­lo do nje­ga. Mo­žda zbog to­ga, on im se ni­je pri­dru­žio već je po­bje­gao u va­roš kad su se obič­ni voj­ni­ci la­ti­li oruž­ja (23. maj). Po­tom su obi­li ba­ru­ta­nu i snab­dje­li se mu­ni­ci­jom. Po­što u gra­du ni­je bi­lo okru­žnog na­čel­ni­ka to su čla­no­vi Ape­la­ci­o­nog su­da i sa­vjet­nik Tu­ca­ko­vić po­ku­ša­li da pri­mi­re po­bu­nje­ne voj­ni­ke. Oni ni­je­su uspje­li, dok su po­bu­nje­ni­ci sve one ko­ji ni­je­su sti­gli da na­pu­ste grad uhap­si­li (Tu­ca­ko­vić, Velj­ko­vić), kao i sve ofi­ci­re.
(NA­STA­VI­ĆE SE)