Ne­i­sti­nit je i dru­gi Si­mo­no­vi­ćev na­vod da se po­no­vo obra­tio pa­ro­hu pod­go­rič­kom pro­to­je­re­ju-sta­vro­fo­ru dr Ve­li­bo­ru Džo­mi­ću, ko­ji je iz­go­vo­rio ovu op­tu­žbu (o Lju­bi­ci Pu­rić – prim. V.Dž.) da pro­vje­ri „da li je i gdje u me­đu­vre­me­nu, mo­žda, ob­ja­vio pri­ču o par­ti­zan­ki Pu­rić­koj iz No­ve Va­ro­ši, ko­ja je, po nje­go­voj pri­či, po­či­ni­la ta­ko stra­vi­čan, ne­ču­ven bra­to­u­bi­lač­ki zlo­čin”.
Pr­vo, Si­mo­no­vić ne­ma pra­vo da od me­ne bi­lo šta tra­ži, ni­ti je tra­žio, ka­ko ob­ma­nju­je či­ta­o­ce, pri­da­ju­ći se­bi ne­ku na­vod­no za­po­vjed­nič­ku ulo­gu, ne­go me je na sla­vi kod pje­sni­ka Ra­do­mi­ra Ulja­re­vi­ća, uoči Sve­tog Ni­ko­le 2015. go­di­ne, us­put­no, ona­ko ka­ko se i raz­go­va­ra na sla­va­ma, upi­tao o to­me. Ni­kad vi­še o to­me ni­smo pro­go­vo­ri­li ni­jed­nu ri­ječ. Da je Si­mo­no­vi­ća de­talj­ni­je in­te­re­so­va­lo to pi­ta­nje, on­da bi se sa mnom, kao i mno­go pu­ta ra­ni­je, sreo u Hra­mu, pa bi do­bio kom­plet­ni­je in­for­ma­ci­je. Od emi­si­je kod Ma­ri­ća do pr­vog i je­di­nog Si­mo­no­vi­će­vog pi­ta­nja pro­šle su sko­ro dvi­je go­di­ne, pa se ču­dim toj sna­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća i „ma­lo­broj­nih bo­ra­ca zla­tar­skog kra­ja” što su ta­ko du­go u se­bi ču­va­li ne­za­do­volj­stvo da bi ono tek sad bi­lo pro­ja­vlje­no kroz Si­mo­no­vi­će­ve re­do­ve ko­jim bra­ni on­da­šnje lu­di­lo i bez­u­mlje.
Sa­svim us­put­no, ili baš ona­ko ka­ko je pi­ta­nje i po­sta­vlje­no, za slav­skim sto­lom sam od­go­vo­rio Si­mo­no­vi­ću da je ri­ječ o Lju­bi­ci Pu­rić i da sam taj po­da­tak na­šao u dru­gom to­mu knji­ge Sta­ni­sla­va Kra­ko­va „Ge­ne­ral Mi­lan Ne­dić”, ko­ja je ob­ja­vlje­na 1968. go­di­ne u Min­he­nu. Ni­je bi­la ni pri­li­ka, a ni­sam se, što je i pri­rod­no, ni pri­pre­mao, a ni tru­dio da na­bra­jam osta­le iz­vo­re ko­ji svje­do­če o ulo­zi Lju­bi­ce Pu­rić pri­li­kom ubi­stva nje­nog bra­ta Va­si­li­ja. Da­nas po­sto­je svje­do­ci te na­še krat­ke i je­di­ne ko­mu­ni­ka­ci­je tim po­vo­dom, pa mo­gu da pod­sje­te Si­mo­no­vi­ća na taj je­dan, us­put­ni raz­go­vor. Ni­je valj­da Bu­do Si­mo­no­vić oče­ki­vao da ću za slav­skom tr­pe­zom u do­mu Ulja­re­vi­ća da dr­žim pre­da­va­nje o isto­rij­skim iz­vo­ri­ma ko­ji svje­do­če o ulo­zi Lju­bi­ce Pu­rić pri­li­kom smak­nu­ća nje­nog bra­ta Va­si­li­ja?
Za­što je, po­sta­vlja se pi­ta­nje, Si­mo­no­vić je­dan us­put­ni, pri­vat­ni raz­go­vor na sla­vi kod pri­ja­te­lja pri­ka­zao kao di­ja­log dvo­ji­ce ozbilj­nih lju­di o isto­rij­skim iz­vo­ri­ma o jed­nom zlo­či­nu? Sa­mo i je­di­no zbog to­ga da bi se­bi, ide­o­lo­ški ostra­šće­nom, pri­do­dao obri­se objek­tiv­no­sti, od ko­je je u ovom slu­ča­ju uda­ljen, da ga ci­ti­ram, „ba­rem sto ko­na­ka”.
Ako sam ja u te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća na­veo po­dat­ke jed­ne stra­ne o ubi­je­nom bra­tu „Pu­rić­ke”, on­da je Bu­do Si­mo­no­vić u felj­to­nu ta­ko­đe na­veo po­dat­ke dru­ge stra­ne. Ali, Si­mo­no­vić je na­veo po­dat­ke one stra­ne ko­ja je u ovom slu­ča­ju ubi­ja­la i ko­ja je zlo­čin po­či­ni­la. Ko su Si­mo­no­vi­će­vi iz­vo­ri? Di­ko Pe­ja­to­vić, star 92 go­di­ne, pr­vo­bo­rac, no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce i, po sop­stve­nom pri­zna­nju, uče­snik kr­va­vih do­ga­đa­ja o ko­ji­ma go­vo­ri­mo; Mi­la Đor­đić, par­ti­zan­ka u po­znoj sta­ro­sti; Mir­ko Ću­ko­vić – član pri­je­kog ko­mu­ni­stič­kog su­da ko­ji je ne­du­žne lju­de osu­dio na smrt, i dr Mi­ha­i­lo Ste­vo­vić, ta­ko­đe par­ti­zan. Ne znam da li je živ Ću­ko­vić (to se ne mo­že za­klju­či­ti iz Si­mo­no­vi­će­vog felj­to­na, jer se po­zi­va na nje­gov dnev­nik), ali ovo tro­je par­ti­za­na, da­nas sta­ra­ca i sta­ri­ce, uče­sni­ka ili svje­do­ka zlo­či­na, ve­li­ča­ju, za­jed­no sa Si­mo­no­vi­ćem, po­stup­ke Lju­bi­ce Pu­rić ka­da je ubi­jen njen ro­đen brat, a ka­sni­je i ro­đe­na se­stra Raj­na. Do­du­še, kad sam čuo da je naj­bo­lja dru­ga­ri­ca Lju­bi­ce Pu­rić bi­la Dra­gi­ca Pra­vi­ca, ko­ja je u Tre­bi­nju li­stom ubi­ja­la Sr­be, on­da mi je po­sta­lo još ja­sni­je o ka­kvoj se lič­no­sti ra­di ka­da je Pu­rić­ka u pi­ta­nju. Ne­ka po­đe Bu­do Si­mo­no­vić do Tre­bi­nja da is­tra­ži zlo­či­ne Dra­gi­ce Pra­vi­ce, naj­bo­lje dru­ga­ri­ce Lju­bi­ce Pu­rić! Do­volj­no je da pro­či­ta knji­gu dr Sa­va Sko­ka „Kr­va­vo ko­lo her­ce­go­vač­ko”. I Pra­vi­ca je igra­la ko­lo oko svo­jih žr­ta­va ko­je je za­jed­no sa svo­jim dru­go­vi­ma po­bi­la, na pri­mjer, u Lju­bo­mi­ru iz­nad Tre­bi­nja u fe­bru­a­ru 1942. go­di­ne.
Si­mo­no­vić bez­re­zer­vno vje­ru­je sa­mo par­ti­za­ni­ma! Ali, osim nji­ma, ne vje­ru­je vi­še ni­ko­me, jer se dru­ga­či­je vi­đe­nje tog zlo­či­na ne ukla­pa u nje­go­vu, una­pri­jed na­cr­ta­nu cr­no-bi­je­lu sli­ku o tom vre­me­nu.
Isti­ni za vo­lju, Si­mo­no­vić je sa­mo dje­li­mič­no ci­ti­rao Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, na ko­ga sam ga, ka­ko sam na­veo, us­put­no upu­tio za slav­skom tr­pe­zom, ali je nje­go­ve na­vo­de la­kon­ski od­ba­cio kao „be­smi­sle­ne, ne­lo­gič­ne, ne­po­du­pr­te ni­jed­nim si­gur­nim po­dat­kom, ni­jed­nim ime­nom”. Si­mo­no­vić je, u po­ku­ša­ju da obe­smi­sli na­vo­de Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, pre­sko­čio da na­ve­de, upra­vo ka­da je ri­ječ o ubi­stvu Va­si­li­ja Pu­ri­ća i nje­go­voj (ne)se­stri Lju­bi­ci, slje­de­ći na­vod Kra­ko­va: „Na­su­prot ovom de­ge­ne­ri­sa­nom iz­ro­du (Lju­bi­ci Pu­rić – prim. V.Dž.), nje­na sta­ri­ja se­stra (Raj­na – prim. V.Dž.), bi­la je odu­še­vlje­ni na­ci­o­na­li­sta i ja sam je lič­no vi­deo ka­sni­je sa šaj­ka­čom ukra­še­nom kra­ljev­skim am­ble­mom na gla­vi” (S. Kra­kov, „Ge­ne­ral Mi­lan Ne­dić, knji­ga dru­ga, Min­hen, 1968.g., str. 94). Da­kle, Kra­kov ni­je bio neo­ba­vi­je­šten čo­vjek, ali Si­mo­no­vić je to pre­sko­čio da ko­rekt­no ci­ti­ra. Za Si­mo­no­vi­ća ni­je uop­šte va­žno to što je Kra­kov bio u No­voj Va­ro­ši po­sli­je bor­bi sa par­ti­za­ni­ma u fe­bru­a­ru 1942. go­di­ne i što je ne­po­sred­no bi­lje­žio ono što je čuo ili vi­dio. NA­STA­VI­ĆE SE

PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for
dr Ve­li­bor Džo­mić