PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bez ob­zi­ra na raz­lo­ge spa­lji­va­nja mo­šti­ju sv. Sa­ve, po­ka­za­lo se da ti­me ni­je bio uma­njen kult pr­vog srp­skog ar­hi­e­pi­sko­pa i na­rod­nog sve­ca. I u na­red­nim vje­ko­vi­ma put­ni­ci i hro­ni­ča­ri su bi­lje­ži­li da kult sv. Sa­ve „bdi nad Mi­le­še­vom i nje­nom sud­bi­nom”. Ustva­ri, Si­nan-pa­ša ni­je po­sti­gao ni­šta. Spa­li­lo se Sa­vi­no ti­je­lo, ali ne i duh. Sa­vin kult se upra­vo po­sli­je to­ga po­čeo sve vi­še ši­ri­ti u sve kra­je­ve gdje su ži­vje­li Sr­bi. I u 17. vi­je­ku mu­sli­ma­ni, ta­da­šnji Tur­ci, i da­lje su po­sje­ći­va­li ma­na­stir Mi­le­še­vu tra­že­ći li­je­ka i mi­ra i bo­ga­to ga da­ri­va­li. Po­no­vo su pa­da­le op­tu­žbe od pri­sta­li­ca ka­zu­i­stič­kog dog­ma­ti­zma u isla­mu, što bi mi da­nas re­kli ri­gid­nog isla­ma, da ka­lu­đe­ri Mi­le­še­ve „kr­ste Tur­ke”. Duh tr­pe­lji­vo­sti mu­sli­ma­na i hri­šća­na je si­gur­no i da­lje po­sto­jao i zbog za­jed­nič­kog kul­ta sv. Sa­ve. Zbog to­ga je bo­san­ski ve­zir Sej­di Ah­med-pa­ša 1658. go­di­ne po­ha­rao Mi­le­še­vu. Po­hap­sio je i mu­čio ka­lu­đe­re pod op­tu­žbom da „kr­ste Tur­ke” dok je uspio da iz­nu­di od ma­na­sti­ra 4.000 du­ka­ta. Ma­na­sti­ru su da­li to­li­ki no­vac do­ma­ći mu­sli­ma­ni, ali je ma­na­stir mo­rao da da svo­ju ze­mlju u za­log. To je Mi­le­še­vu do­ve­lo u ve­li­ku bi­je­du. Ipak se ma­na­stir ubr­zo opo­ra­vio po­sli­je smje­ne Sej­di Ah­med-pa­še. Po­što­va­nje ma­na­sti­ra Mi­le­še­ve i za­jed­nič­kog kul­ta sv. Sa­ve ni­je se mo­glo ni­čim uni­šti­ti. I ve­li­ki ru­ski sla­vi­sta i di­plo­ma­ta Alek­san­dar F. Gilj­fer­ding je 1857. go­di­ne, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao: ‘’Bo­le­sni­ci, za­dr­žav­ši se ne­ko vri­je­me na mje­stu gdje su le­ža­le mo­šti sv. Sa­ve, od­la­ze na br­do, do iz­vo­ra, ko­ji je, po na­rod­nom vje­ro­va­nju, ka­ko sam već re­kao, po­te­kao iz sti­je­ne na za­po­vi­jed sve­ti­te­lje­vu, pi­ju vo­du i za­gnju­ru­ju se u nju. Pri­ča­ju da vr­lo če­sto Mu­sli­ma­ni i Mu­sli­man­ke tra­že u iz­vo­ru li­je­ka bo­le­sti­ma”. I u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka lo­kal­ni mu­sli­ma­ni su se tru­di­li da sa­ču­va­ju ovaj ma­na­stir. Je­dan obi­je­sni tur­ski pa­ša je 1875. go­di­ne sa voj­skom sti­gao pred Mi­le­še­vu sa na­mje­rom da je za­pa­li i po­ru­ši. Na sve mol­be igu­ma­na da to ne či­ni ostao je ne­u­mo­ljiv. Ta­da su do­ma­ći mu­sli­ma­ni uspje­li da od­vra­te tog sil­ni­ka i bez­bo­žni­ka da to ne ura­di ga­ran­tu­ju­ći za ma­na­stir re­kav­ši: „Pa­šo, tvo­ja sa­blja na­ša gla­va”. Ali­ja Ma­la­gić, ko­ji je pred­vo­dio gru­pu gru­pu mu­sli­ma­na za­pla­kav­ši se obra­ti pa­ši sle­de­ćim ri­je­či­ma: „Aman, pa­šo če­sti­ti, ne­moj nas ucvi­je­li­ti, hlje­ba ti ca­re­vog. Ne­moj spr­šti­ti onu ku­ću me­đu na­ma. S one ku­će nam je bla­go­slov i na ma­lu i na če­ljad. Sva­ko u onoj ku­ći do­bi­ja hlje­ba i so­li i pre­no­ći­šta. Sva­ko na­đe po­mo­ći”. Obi­je­sni pa­ša je po­pu­stio i sa voj­skom oti­šao pre­ma Pri­bo­ju i us­put za­pa­lio ma­na­stir Ba­nju. Svu­gdje su se po­ja­vlji­va­li i to­po­ni­mi sa Sa­vi­nim ime­nom. Mu­sli­ma­ni su i da­lje vje­ro­va­li u lje­ko­vi­tost i ču­do­tvor­nost mo­šti sv.Sa­ve, iz­vo­ra i vre­la sa Sa­vi­nim ime­nom, po­seb­no že­ne ne­rot­ki­nje i one sa ve­ne­rič­nim i du­šev­nim te­go­ba­ma.
U se­lu Gor­nji Stra­nja­ni, op­šti­na Pri­je­po­lje, na­la­zi se Sa­vi­na vo­da i Sa­vin ka­men ili Sa­vin sto. Ta vo­da iz­bi­ja iz Sa­vi­nog ka­me­na. Po­red Sa­vi­ne vo­de je jed­na ve­li­ka ka­me­na plo­ča na ko­joj se od­lič­no vi­di udu­blje­nje ve­o­ma slič­no konj­skoj ko­pi­ti. I mu­sli­ma­ni vje­ru­ju da je to ko­pi­to ko­nja ko­jeg je ja­hao sv. Sa­va. Toj vo­di i toj plo­či sa stra­ho­po­što­va­njem pri­la­ze i hri­šća­ni i mu­sli­ma­ni. Ni dan da­nas se na toj vo­di ne pe­re veš i ne po­ji sto­ka. Mu­sli­ma­ni mje­šta­ni to či­ne ni­že te vo­de i plo­če gdje po­sto­ji jed­na če­sma. I mu­sli­ma­ni vje­ru­ju u istu le­gen­du kao i pra­vo­slav­ni u ve­zi sa tom Sa­vi­nom vo­dom i ka­me­nom plo­čom. Pre­ma toj na­rod­noj tra­di­ci­ji sv. Sa­va je svo­jim šta­pom pre­kr­stio taj ka­men iz ko­jeg je po­te­kla, „pro­vre­la” bi­stra i ve­o­ma hlad­na vo­da. Mu­sli­man­ke, ko­je ne mo­gu da za­trud­ne i da­nas idu na tu Sa­vi­nu vo­du da se na­pi­ju vje­ru­ju­ći da će za­trud­ni­ti.
Na­vo­di­mo i dva ve­o­ma ka­rak­te­ri­stič­na mi­šlje­nja o ve­li­či­ni i zna­ča­ju sv. Sa­ve. Hr­vat Ivo Pi­lar je ne­dvo­smi­sle­no is­ta­ko da je „sve­ti Sa­va naj­ve­ći čo­vjek Ju­žnog Slo­ven­stva do da­nas”, a naš po­zna­ti na­uč­nik Pa­vle Po­po­vić s pra­vom je go­vo­rio da je „sve­ti Sa­va naj­ve­ći čo­vjek sred­nje­ga vi­je­ka u ci­je­loj isto­ri­ji Sr­ba i Ju­go­slo­ve­na”.
Sred­nje Po­li­mlje, Bi­hor i Pe­šter­ska vi­so­ra­van (sa­da se naj­če­šće na­zi­va Sje­nič­ko-pe­šter­ska vi­so­ra­van) je pro­stor ko­ji da­nas pri­pa­da op­šti­na­ma Sje­ni­ci, Tu­ti­nu, Pri­bo­ju, No­voj Va­ro­ši, Pri­je­po­lju, Plje­vlji­ma i Bi­je­lom Po­lju. Po­li­mlje je kič­ma Sta­re Ra­ške, a Pe­šter­ska vi­so­ra­van je bi­la re­zi­den­ci­jal­ni dio i „pr­vo og­nji­šte u ba­šti­ni Ne­ma­nji­ća”. Ne­da­le­ko od sa­da­šnjeg gra­da Sje­ni­ce na­la­zi­le su se i ne­ma­njić­ke pre­sto­ni­ce kao što su Du­go Po­lje (Du­ga Po­lja­na) Vrh Sje­ni­ce (Vr­se­ni­ce ili „na Sin­cah”), za­tim Gra­dac, pa mo­žda i Ca­ri­či­na kod Tri­je­bi­na. Sa ve­li­kom si­gur­no­šću mo­že se re­ći da je i ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra ju­go­i­stoč­no od sa­da­šnje lo­ka­ci­je gra­da Sje­ni­ce u Vr­se­ni­ca­ma na lo­ka­li­te­tu Gra­di­na, bi­la i Do­sti­ni­ka, Do­sti­ni­kom, De­sti­ni­kon, naj­sta­ri­ja srp­ska pre­sto­ni­ca ko­ju po­mi­nje Kon­stan­tin Ji­ri­ček u svo­joj Isto­ri­ji Sr­ba.
(NA­STA­VI­ĆE SE)