PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


O Lju­bi­ci Pu­rić i nje­nom zlo­či­nu nad ro­đe­nim bra­tom pi­sao je i naš ču­ve­ni pi­sac An­to­ni­je Đu­rić u svo­joj knji­zi „Cr­ve­na ku­ga”. O tim stra­šnim da­ni­ma i do­ga­đa­ji­ma Si­mo­no­vić ni­je že­lio da ču­je dru­gu stra­nu ma­kar iz me­mo­ar­skih sje­ća­nja pot­pu­kov­ni­ka Ma­noj­la Ko­ra­ća „Iz­me­đu Dra­že i Ne­di­ća”. Zar svi la­žu, osim Bu­da Si­mo­no­vi­ća i nje­go­vih sa­go­vor­ni­ka? Me­ni su lič­no o tom zlo­či­nu Lju­bi­ce Pu­rić nad bra­tom Va­si­li­jem još 2004. go­di­ne u Že­ne­vi go­vo­ri­le ču­ve­ne se­stre Ru­ži­ca i Du­ši­ca Bo­ri­sa­vlje­vić, ko­ji­ma su Bu­do­vi ko­mu­ni­sti ubi­li bra­ta i ote­li imo­vi­nu u No­voj Va­ro­ši. Mo­žda su i one ne­kre­di­bil­ne kao svje­do­ci, ali sa­mo za Bu­da Si­mo­no­vi­ća.
Uoč­lji­vo je da ni Si­mo­no­vić ni nje­go­vi sa­go­vor­ni­ci ne mo­gu da na­ve­du ni­jed­no kon­kret­no ne­dje­lo ili zlo­čin mu­če­ni­ka Va­si­li­ja Pu­ri­ća i osta­lih ko­je su bez­du­šno po­bi­li po Aran­đe­lov­da­nu 1941. go­di­ne. Si­mo­no­vić na­mjer­no, iako na­vo­di po­da­tak Di­ka Pe­ja­to­vi­ća da je Va­si­li­je uhva­ćen na dru­gi dan svo­je Kr­sne sla­ve – Aran­đe­lov­da­na 22. no­vem­bra 1941. go­di­ne u Ak­ma­či­ći­ma, tj. u svom kra­ju, iz­bje­ga­va da stvar po­sma­tra iz isto­rij­skog kon­tek­sta. Na­i­me, u to vri­je­me je još tra­ja­la tzv. Užič­ka re­pu­bli­ka i ta­da još ni­je buk­nuo gra­đan­ski ili bra­to­u­bi­lač­ki rat u mje­ri u ko­joj se pro­ja­vio od 1942. go­di­ne i ka­sni­je.
Za­pis Mir­ka Ću­ko­vi­ća, za­pra­vo svje­do­či da su par­ti­za­ni za­po­če­li to kr­va­vo ko­lo. Da­kle, po Ću­ko­vi­ću, par­ti­za­ni su 22. no­vem­bra 1941. go­di­ne op­ko­li­li čet­nič­ku je­di­ni­cu ko­ja se na­la­zi­la u ško­li u Ak­ma­či­ći­ma. Do­tad su oni bi­li bra­ća, a on­da je pro­li­ve­na ne­vi­na brat­ska krv. Čak ni Si­mo­no­vi­će­vi sa­go­vor­ni­ci ne na­vo­de ne­ki kon­kre­tan zlo­čin tih lju­di. Je­di­ni gri­jeh im je što su bi­li mo­nar­hi­sti ili, ka­ko po­vr­šno i la­kon­ski tvr­di Si­mo­no­vić, „za­kle­ti an­ti­ko­mu­ni­sti”. I to je bio do­vo­ljan raz­log da bu­du po­bi­je­ni baš u da­ne ka­da su mno­gi od njih, a po­seb­no Va­si­li­je Pu­rić, pro­sla­vlja­li Kr­snu sla­vu, Sa­bor Sve­tog Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la – Aran­đe­lov­dan 21. no­vem­bra 1941. go­di­ne.
Po­seb­na je pri­ča o „su­du” i „su­đe­nju” tim mu­če­ni­ci­ma. To je bio pri­je­ki par­tij­ski sud pred ko­jim su žr­tve bi­le osu­đe­ne i pri­je ne­go što su pred taj ta­ko­zva­ni „sud” i iz­ve­de­ne. Pre­su­đe­no im je po krat­kom po­stup­ku kao „na­rod­nim iz­daj­ni­ci­ma” i to od onih ko­ji su pri­je to­ga iz­da­li sva­ku tra­di­ci­o­nal­nu vri­jed­nost srp­skog na­ro­da.
Mo­gu da pri­hva­tim da je jed­na stra­na u svo­jim svje­do­če­nji­ma pre­tje­ri­va­la, a dru­ga uma­nji­va­la zlo­čin. Ali, zlo­čin je uči­njen i na­še žr­tve po­sto­je. Da­lje, ni­ko ne bi iz­mi­slio ne­što što se ni­je do­ga­đa­lo u srp­skom na­ro­du, jer bi ta­kva ne­i­sti­na te­ško mo­gla da pro­đe. Za­tim, ta stra­šna pri­ča je da­le­ko pre­va­zi­šla gra­ni­ce no­vo­va­ro­ške op­šti­ne i zla­tar­skog kra­ja. Kao što sam po­ka­zao, ona je bi­la de­ce­ni­ja­ma ak­tu­el­na, a Lju­bi­ca Pu­rić, iako je sve to zna­la, ni­je ima­la sna­ge da o to­me osta­vi svoj za­pis. Pri­ča­la je o sve­mu i sva­če­mu, ali sa­mo ne o to­me. A zna­la je šta se o to­me pi­sa­lo za vri­je­me ra­ta i po­sli­je ra­ta u emi­grant­skoj štam­pi (bi­la je pred­sjed­ni­ca Ma­ti­ce ise­lje­ni­ka Sr­bi­je). I taj po­da­tak do­volj­no go­vo­ri. Da­kle, Lju­bi­ca Pu­rić za ži­vo­ta se ni­je bra­ni­la od vi­še pu­ta ob­ja­vlje­nih op­tu­žbi da je su­di­la bra­tu, da je ubi­la bra­ta i da je igra­la ko­lo oko bra­ta. Ali, to umje­sto nje či­ni Bu­do Si­mo­no­vić. Pa­met­no­me do­sta!
Čak i ka­da bi se pri­hva­ti­la pri­ča Bu­do­vog sa­go­vor­ni­ka Di­ka Pe­ja­to­vi­ća da Lju­bi­ca Pu­rić ni­je su­di­la svo­me bra­tu, da ni­je ubi­la svo­ga bra­ta i da ni­je igra­la ko­lo oko nje­ga, la­ko se za­klju­ču­je da je ri­ječ o lič­no­sti i po­re­me­ća­ju ko­jom bi tre­ba­lo da se ba­ve psi­hi­ja­tri i kri­mi­no­lo­zi. Ona ga je svo­jim odo­bra­va­njem, uče­šćem i ostan­kom me­đu oni­ma ko­ji su, po Si­mo­no­vi­ću, ne­spor­no ubi­li nje­nog bra­ta po­smrt­no sto pu­ta ubi­la. Da li bi Si­mo­no­vić na isti na­čin u ime istih ide­ja da­nas žr­tvo­vao svo­ju ro­đe­nu bra­ću? Ili, da ne sve­de­mo to sa­mo na Si­mo­no­vi­ća, ko bi nor­ma­lan sa tim mo­gao da se slo­ži?
(NA­STA­VI­ĆE SE)