Ured­ni­ci bi­bli­o­te­ke Vi­na­ver i To­dor Ma­noj­lo­vić to­plo su pre­po­ru­či­li ru­ko­pis Rast­ka Pe­tro­vi­ća knji­žar­ni­ci Mi­tra Ste­fa­no­vi­ća i dru­ga, i ta­man kad je ru­ko­pis dat u štam­pu, is­kr­sle su ne­vo­lje: po­što su štam­pa­ri slo­ži­li pr­vih še­zde­set stra­na tek­sta – od­bi­li su da­lje da sla­žu! Iz­da­va­ču su re­kli da je sve to či­sta „ja­lo­va bes­po­sli­ca”. Vi­na­ver je ipak uspio da ubi­je­di iz­da­va­ča da je ro­man „ge­ni­ja­lan i da ga po sva­ku ci­je­nu tre­ba štam­pa­ti”. Čak je uspio da ubi­je­di Ste­fa­no­vi­ća da mu da ho­no­rar od tri hi­lja­de di­na­ra; ve­ći ne­go što je do­bio ije­dan dru­gi pi­sac te ku­će, pa i Cr­njan­ski za „Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću”. Na­slov­nu stra­nu za knji­gu ura­dio je Pe­tar Do­bro­vić, sli­kar kod ko­ga će Rast­ko po­ha­đa­ti kurs cr­ta­nja, a po­seb­no „ve­čer­nji akt”. Sli­kar­stvo ga je op­či­nja­va­lo još u Fran­cu­skoj – po­seb­no sli­ke usa­mlje­ni­ka iz Eks­a, Se­za­na, za­tim En­gra, na­ro­či­to nje­go­vi olov­kom ra­đe­ni grup­ni por­tre­ti. Po­to­njih go­di­na i on sam će na­sto­ja­ti da ovje­ko­vje­či svo­je pri­je­te­lje, upra­vo ra­de­ći grup­ne por­tre­te.
Pa­riz će uop­šte osta­vi­ti du­bok trag na nje­go­vom da­ljem stva­ra­nju, po­seb­no pre­da­va­nja na Eco­le des Ha­u­tes Etu­des ču­ve­nog po­zna­va­o­ca na­še sred­njo­vje­kov­ne umjet­no­sti Ga­bri­je­la Mi­jea. Iz svo­je Ra­tar­ske uli­ce na Pa­li­lu­li, Rast­ko se naj­če­šće upu­ću­je ka ka­fa­ni „Mo­skva” i pri­dru­žu­je se gru­pi umjet­ni­ka. Če­sto je sa Alek­san­drom De­ro­kom ko­ji je u svo­jim uspo­me­na­ma za­bi­lje­žio da je Rast­ko do­šao iz Pa­ri­za „sav odu­še­vljen le­gen­da­ma o Sta­rim Slo­ve­ni­ma ko­je je naj­bo­lje upo­znao iz knji­ga uče­no­ga Če­ha Ni­der­lea, i vi­zi­ja­ma iz sred­njo­vje­kov­ne srp­ske umjet­no­sti, i to ne sa­mo ar­hi­tek­tu­re i zid­nog sli­kar­stva već i sta­re knji­žev­no­sti, po­e­zi­je, na­rod­nog epo­sa, pa i sve­ga još na­sli­je­đe­no­ga, za­bi­lje­že­no­ga i sa­ču­va­no­ga kroz pri­če, baj­ke, pje­sme, no­šnju, na­kit”.
Se­stra Zo­ra obra­ti­la se Umjet­nič­kom odje­lje­nju Mi­ni­star­stva pro­svje­te mo­le­ći da se nje­nom bra­tu „Rast­ku Pe­tro­vi­ću, knji­žev­ni­ku, i Alek­san­dru De­ro­ku, stu­den­tu, iz­da le­gi­ti­ma­ci­ja da su na­mjer­ni u svr­hu na­uč­no umjet­nič­kih stu­di­ja obi­ći po­je­di­ne ma­na­sti­re u na­šoj ze­mlji”. Do­bi­li su tra­že­ni do­ku­ment u ko­me je sta­ja­lo: ..Umo­lja­va­ju se po­li­tič­ke, voj­ne i kul­tur­ne vla­sti, kao i star­je­ši­ne do­tič­nih ma­na­sti­ra, da G. Pe­tro­vi­ću i G. De­ro­ku u sve­mu i u sva­koj pri­li­ci svo­ju po­moć uka­žu...
Rast­ko je se­be naj­vi­še osje­ćao kao put­ni­ka ko­ji ne­pre­kid­no ne­što ot­kri­va, ko­ji ni­ka­da ni­je sti­gao... U Ma­ke­do­ni­ji sri­je­će lov­ca Ma­ča, bra­ću iz se­la Iz­vo­ra, Ha­sa­na Su­lej­ma­no­vi­ća, ru­skog mo­na­ha Pan­te­lej­mo­na „ko­ji se u to vri­je­me kre­tao iz­me­đu mno­go­broj­nih bo­go­mo­lja je­zer­skog kra­ja Ma­ke­do­ni­je”. Ži­vot ovog ka­lu­đe­ra ga je op­či­nio i on će na­pi­sa­ti pri­ču oca Pan­te­lej­mo­na iz mla­do­sti, ko­ju će dvi­je go­di­ne po­tom ob­ja­vi­ti u „Mi­sli” Ran­ka Mla­de­no­vi­ća.
Sa Alek­san­drom De­ro­kom pu­tu­je po pred­je­li­ma sta­rog Ra­sa, in­te­re­su­ju­ći se za fre­ske i ar­hi­tek­tu­ru sta­rih zda­nja srp­ske pro­šlo­sti, a po­seb­no Ži­če, Stu­de­ni­ce i So­po­ća­na. Pje­ške, ra­ba­džij­skim ko­li­ma i na ko­nji­ma sti­žu i u naj­za­bi­ti­je kra­je­ve sta­re ra­ške dr­ža­ve. Pu­to­va­će i do sta­re Du­klje i pri­mor­ja, uži­va­ju­ći u lje­po­ta­ma zet­skih ma­na­sti­ra. A za­tim će se vra­ti­ti ku­ći pre­ko Mo­sta­ra, Sa­ra­je­va, Vi­še­gra­da, Pri­boj­ske ba­nje, Mi­le­še­ve, Uži­ca, sa mno­go­broj­nim ski­ca­ma, cr­te­ži­ma gra­đe­vi­na, zi­di­na i fre­sa­ka.
Rast­ko­va že­lja da Šu­ma­no­vić iz­la­že u to vri­je­me u Be­o­gra­du ni­je se ostva­ri­la, kao ni ob­ja­vlji­va­nje bi­bli­o­fil­skog iz­da­nja nje­go­vih pje­sa­ma, sa Šu­ma­no­vi­će­vim ilu­stra­ci­ja­ma. I nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo će se ohla­di­ti na­red­nih go­di­na, da bi se pet-šest go­di­na po­tom ob­no­vi­lo. Po­sta­je stal­ni sa­rad­nik re­dak­ci­je li­sta „Vre­me”. Pr­vog ja­nu­a­ra 1922. go­di­ne po­ja­vlju­je se pr­vi broj ča­so­pi­sa „Pu­te­vi”, mje­seč­ne sve­ske za umjet­nost i fi­lo­zo­fi­ju, ko­ji ure­đu­ju Mi­lan De­di­nac, Mar­ko Ri­stić i Du­šan Ti­mo­ti­je­vić. Rast­ka po­zi­va­ju na sa­rad­nju i on ob­ja­vlju­je po­et­ski tekst „Spo­me­nik pu­te­vi­ma”.
Pje­sma će iza­zva­ti že­sto­ke re­ak­ci­je jav­no­sti, pa čak i pa­tri­jar­ha Di­mi­tri­ja ko­ji je za­pri­je­tio da će sa­zva­ti Si­nod i Rast­ka Pe­tro­vi­ća is­klju­či­ti iz Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. A u „Sa­mo­u­pra­vi„ će se po­ja­vi­ti oštar čla­nak u ko­me se, iz­me­đu osta­log, pi­še: „Nje­go­va kon­cep­ci­ja Hri­sta, ne­ču­ve­na, uto­li­ka je čud­ni­ja što do­la­zi od jed­nog čo­vje­ka naj­bo­ljeg po­ri­je­kla i do­brog do­ma­ćeg vas­pi­ta­nja...” Upla­šen, Rast­ko upu­ću­je „Sa­mo­u­pra­vi” pi­smo u ko­me ka­že da se nje­go­vi sti­ho­vi od­no­se na pan­te­i­zam lo­kal­nih afrič­kih vje­ro­va­nja. Na­red­ni, dru­gi broj „Pu­te­va” ob­ja­vio je nje­go­vu ne­što skra­će­nu iz­ja­vu na uvod­nom mje­stu: „...Stih ko­ji je iza­zvao ovu čud­nu po­le­mi­ku ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa Hri­stom Pra­vo­slav­ne cr­kve...”
Na Vi­na­ve­rov na­go­vor pa­tri­jarh Di­mi­tri­je se za­do­vo­ljio ovom iz­ja­vom. Ali i Rast­ko­va knji­ga „Bur­le­ska” iza­zi­va, ta­ko­đe, ne­pri­jat­ne re­ak­ci­je. S kim se sve ni­je­sam po­sva­đao, po­br­kao i po­ka­ra­ba­sio od­no­se – go­vo­rio je Vi­na­ver – zbog ove Rast­ko­ve knji­ge ko­ja je bi­la „kao je­res u svi­je­tu do­bro­na­mjer­nih vjer­ni­ka”. Rast­ko je Sr­be-Slo­ve­ne za­mi­šljao u ovoj svo­joj knji­zi kao žu­pa­ne, voj­vo­de, sil­ni­ke, pu­sta­hi­je, la­kr­di­ja­še, vel­mo­že, sve­ce, ju­na­ke, ali i kao za­mla­te, vra­če, se­bre, ne­volj­ni­ke, is­po­sni­ke, ne­u­mor­ne put­ni­ke, mje­se­ča­re, zve­zda­re, ho­do­ča­sni­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)