- PIŠE: MR RADOVAN FEMIĆ
No­vem­bra 1918. go­di­ne (6-9. XI) odr­ža­na je Že­nev­ska kon­fe­ren­ci­ja. Na njoj su uče­stvo­va­li pred­stav­ni­ci Na­rod­nog vi­je­ća, srp­ske vla­de i Ju­go­slo­ven­skog od­bo­ra. Od­lu­ke ove kon­fe­ren­ci­je bi­le su sle­de­će:
– Da se kao ,,jed­na nedjeljiva dr­žav­na cjelina” obra­zu­je dr­ža­va Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca.
– Da do sa­zi­va Kon­sti­tu­an­te po­sto­je srp­ska vla­da i vla­da Na­rod­nog vi­je­ća, a za za­jed­nič­ke po­slo­ve da se obra­zu­je no­va vla­da, s po­lo­vi­nom čla­no­va od­re­đe­nih od srp­ske vla­de, i po­lo­vi­nom od vi­je­ća. Po­lo­vi­na čla­no­va te vla­de po­la­ga­la bi za­kle­tvu srp­skom kra­lju, a dru­ga po­lo­vi­na Pred­sjed­ni­štvu Na­rod­nog vi­je­ća.
Ovim spo­ra­zu­mom Sr­bi­ja uop­šte ni­je bi­la za­do­volj­na. Srp­ska vla­da ga je od­ba­ci­la, a Ni­ko­la Pa­šić se kom­pro­mi­to­vao. Pa­šić je ka­sni­je tvr­dio da je ovaj tekst bio iz­nu­đen, a da je rješenje po­dr­ža­la nje­go­va opo­zi­ci­ja, u sa­gla­sju s osta­lim uče­sni­ci­ma kon­fe­ren­ci­je. Još jed­no od ključ­nih pi­ta­nja – re­pu­bli­ka ili mo­nar­hi­ja, osta­vlje­no je da se re­ša­va ka­sni­je. Bio je ovo pot­pu­ni po­li­tič­ki po­raz Ni­ko­le Pa­ši­ća. Ipak, stva­ri su te­kle u jed­nom smje­ru – to­kom no­vem­bra 1918. go­di­ne, sa Sr­bi­jom se uje­di­nju­ju Voj­vo­di­na i Cr­na Go­ra, ta­ko da je for­mal­no osni­va­nje no­ve dr­ža­ve bi­lo pi­ta­nje tre­nut­ka. De­le­ga­ci­ja Na­rod­nog vi­je­ća do­pu­to­va­la je u Be­o­grad, i sa srp­skom stra­nom br­zo po­sti­gla do­go­vor. Vla­dar­sku moć ima­će sa­da re­gent Alek­san­dar, za­ko­no­dav­nu vlast pre­u­zi­ma Dr­žav­no vi­je­će, a vla­da je bi­la jed­na, i to za­jed­nič­ka. U ko­nač­nom, 1. XII 1918. go­di­ne, sve­ča­no je pro­gla­še­no uje­di­nje­nje Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Pro­gla­sio ga je re­gent Alek­san­dar u Be­o­gra­du. Sa­da je na­stu­pi­la no­va fa­za – ju­go­slo­ven­stvo u okvi­ri­ma Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Uje­di­nje­nje Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca do­ni­je­lo je i uspon ju­go­slo­ven­stva. Re­gent Alek­san­dar bio je pri­sta­li­ca in­te­gral­nog ju­go­slo­ven­stva. Pri­log no­vom za­jed­ni­štvu bi­lo je i for­mu­li­sa­nje na­zi­va je­zi­ka: srp­sko-hr­vat­sko-slo­ve­nač­ki. Me­đu­tim, prak­sa je na­la­ga­la i vr­lo kon­kret­nu ak­ci­ju pro­pa­gi­ra­nja in­te­gral­nog ju­go­slo­ven­stva. Za tu po­tre­bu osno­va­na je Ju­go­slo­ven­ska ra­di­kal­na se­ljač­ka de­mo­kra­ti­ja (od 1933. Ju­go­slo­ven­ska na­ci­o­nal­na stran­ka).
Go­di­ne od stva­ra­nja no­ve dr­ža­ve pro­ti­ca­le su u an­ta­go­ni­zmi­ma iz­me­đu na­ci­o­nal­nih eli­ta. Par­la­men­ta­ri­zam je te­ško funk­ci­o­ni­sao, a de­mo­kra­ti­ja pa­da­la na is­pi­tu sva­ko­dnev­no. Ubi­stvo u skup­šti­ni, ne­za­bi­lje­že­no do ta­da u par­la­men­ta­ri­zmu, bi­lo je kap ko­ja je pre­li­la ča­šu. Uku­pan am­bi­jent na­vo­dio je kra­lja Alek­san­dra na uvo­đe­nje dik­ta­tu­re, i su­spen­zi­ju par­la­men­ta­ri­zma (6.1.1929). Go­di­na 1929. do­ni­je­la je sa so­bom osna­ži­va­nje po­li­ti­ke in­te­gral­nog ju­go­slo­ven­stva. Za­jed­nič­ka dr­ža­va Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca ota­da će se zva­ti Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja. Mak­si­ma ko­ja je sa­da stu­pi­la na sna­gu bi­la je: Stvo­ri­li smo Ju­go­sla­vi­ju, stvo­ri­mo Ju­go­slo­ve­ne. U du­hu ove pa­ro­le od­vi­ja­će se na­red­nih de­ce­ni­ja ži­vot u Kra­lje­vi­ni SHS.
U vri­je­me Še­sto­ja­nu­ar­ske dik­ta­tu­te slu­žbe­ni tu­mač ju­go­slo­ven­stva bio je Vla­di­mir Dvor­ni­ko­vić. Nje­go­va Ka­rak­te­ro­lo­gi­ja Ju­go­slo­ve­na je dje­lo ko­je je slu­ži­lo afir­ma­ci­ji i uz­di­za­nju ju­go­slo­ven­stva ko­je ni­je pri­zna­va­lo u ime na­ci­o­nal­ne uni­fi­ka­ci­je na­ci­on­lne in­di­vi­du­a­li­te­te.
Pre­ma Pe­tra­no­vi­ću, Dvor­ni­ko­vić je do­ka­zi­vao da su Ju­žni Slo­ve­ni i Ju­go­slo­ve­ni od­u­vi­jek bi­li je­dan na­rod. Po­gi­bi­jom kra­lja Alek­san­dra 1934. go­di­ne u Mar­se­ju, Ju­go­sla­vi­ja se na­šla pred ras­pa­dom. Ide­o­lo­gi­ja in­te­gral­nog ju­go­slo­ven­stva, či­ji je ključ­ni za­go­vor­nik bio kralj Alek­san­dar, na­šla se u kri­zi. ,,Uki­da­njem re­gi­o­na­li­zma, par­ti­ku­la­ri­zma i ple­men­šti­ne, na­ro­di Ju­go­sla­vi­je su pre­ko no­ći pre­sta­li da po­sto­je u ime ′spa­sa­va­nja dr­ža­ve′. In­te­gral­no ju­go­slo­ven­stvo je osta­vlja­lo tra­go­ve u dr­žav­no-prav­nim rje­še­nji­ma, po­li­tič­kim pro­jek­ti­ma, hu­ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma. U isto­rij­skoj na­u­ci, et­no­lo­gi­ji i an­tro­po­lo­gi­ji, po­če­lo je da se go­vo­ri o psi­hič­kom ti­pu Ju­go­slo­ve­na.”
(Na­sta­vi­će se)