-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

I sve to što se Rast­ku do­ga­đa – štam­pa­nje knji­ge, pje­sa­ma, ča­so­pi­sa – sve to li­či na sla­vu, sva ta pi­sa­nja o nje­mu po no­vi­na­ma. Hva­ta ga strah od sa­mo­ga se­be i u pro­lje­će 1922. go­di­ne opet od­la­zi u Pa­riz, u tu svo­ju du­hov­nu ba­nju. Ča­so­pis Ra­da Dra­in­ca „Hip­nos” ko­ji po­či­nje da iz­la­zi u Be­o­gra­du, ob­ja­vlju­je Rast­ko­vu pje­smu „Slo­vo o že­đi”, sa po­sve­tom mo­jim pri­ja­te­lji­ma, hip­ni­sti­ma.
Pri­je po­čet­ka lje­ta do­la­zi u Be­o­grad. Iz Pa­ri­za do­no­si „či­ta­vu go­mi­lu da­da­i­stič­kih pu­bli­ka­ci­ja, i to ne sa­mo ča­so­pi­sa, već i ka­ta­lo­ga, ma­ni­fe­sta, pro­spe­ka­ta, pro­gra­ma, le­ta­ka i slič­nih le­te­ćih li­sto­va i li­sti­ća”. Me­đu tom hr­pom pa­pi­ra bio je i ka­ta­log pr­ve da­da­i­stič­ke iz­lo­žbe u Kel­nu (1921), za­tim ka­ta­log pr­ve iz­lo­žbe Mak­sa Ern­sta, nje­go­ve ko­la­že ko­je je u pred­go­vo­ru tog ka­ta­lo­ga An­dre Bre­ton po­zdra­vio kao ot­kro­ve­nje ne­če­ga. „Mi­sao” ob­ja­vlju­je Rast­kov pri­kaz iz­lo­žbe Mi­la Mi­lu­no­vi­ća i Sre­te­na Sto­ja­no­vi­ća.
I opet pu­to­va­nje – že­lja „da se pre­đe sve una­krst”. Ri­je­ke, šu­me, ma­na­sti­ri, Sta­ra Sr­bi­ja, Ma­ke­do­ni­ja, Cr­na Go­ra, Dal­ma­ci­ja. Pu­tu­je opet sa De­ro­kom, sa ko­jim se, ina­če, naj­če­šće dru­ži. Išli su ta­lji­ga­ma Ibar­skom do­li­nom od Kra­lje­va do Ra­ške, pa po­tom do Stu­de­ni­ce i on­da pje­ške do So­po­ća­na. Dru­gom pri­li­kom kre­nu­li su vo­zom do Uži­ca, a da­lje do Vi­še­gra­da, Mi­le­še­ve, ka­njo­nom Ta­re do Plje­va­lja, Dur­mi­to­ra, Ža­blja­ka, Moj­kov­ca, on­da do­li­nom Mo­ra­če do mo­ra – Ko­tor, Pe­rast, Sa­vi­na, Her­ceg No­vi. Do­šli su čak i do Ve­le Lu­ke na Kor­ču­li, gdje je Rast­ko cr­tao i ra­dio akva­re­le, po­seb­no odu­še­vlja­va­ju­ći se Cr­kvom Sv. Ni­ko­le. Uz­bu­đi­va­le su ga na ovim pu­to­va­nji­ma na­rod­ne sve­ča­no­sti – se­o­ski va­ša­ri na­ro­či­to.
Naj­du­že tog lje­ta bo­ra­vi u Bu­dvi, gdje je sa Mi­la­nom Mi­mom De­din­cem. Za­jed­no uži­va­ju u sun­cu, je­lu i dru­štvu. Tu će Rast­ko pi­sa­ti i svo­ju pr­vu knji­gu po­e­zi­je, a za­jed­no će oti­ći u Her­ceg No­vi, u Ma­na­stir Sa­vi­nu, gdje će obi­ći Cr­njan­skog, bo­le­snog, sa tem­pe­ra­tu­rom od 40 ste­pe­ni. Do­šlo je me­đu nji­ma i do pre­pir­ke ko­ja se, po De­din­če­vim ri­je­či­ma, buč­no za­vr­ši­la: Rast­ko i Cr­njan­ski su po­ve­li raz­go­vor o Kor­ču­li, iz ko­ga su vi­je­ka nje­ne uli­ce... Su­je­tan na svo­je po­zna­va­nje isto­ri­je, Cr­njan­ski je u jed­nom tre­nut­ku žuč­ne ras­pra­ve iz­va­dio re­vol­ver i sko­čio na Rast­ka ko­ji je je­dva uspio da mu ga ot­me i pre­stra­vlje­no po­bjeg­ne...
Za­jed­no sa pri­ja­te­lji­ma pri­pre­ma štam­pa­nje svo­je pr­ve knji­ge pje­sa­ma „Ot­kro­ve­nja”. Ugled­ni be­o­grad­ski knji­žar i iz­da­vač Sve­ti­slav B. Cvi­ja­no­vić pri­hva­tio se da „po­zaj­mi” fir­mu, a sve su osta­lo ura­di­li autor sa Mar­kom Ri­sti­ćem, Mi­lom Mi­lu­no­vi­ćem (na­slov­na stra­na i pi­ščev lik) i De­ro­kom (dr­vo­re­zi). Tač­no 15. de­cem­bra 1922. go­di­ne „Ot­kro­ve­nja” su iza­šla iz štam­pe u 400 nu­me­ri­sa­nih pri­mje­ra­ka. Ovu knji­ži­cu sti­ho­va „gu­ste aro­ma­tič­ne at­mos­fe­re, opoj­ne, pa­gan­sko-ek­sta­tič­ne, pan­te­i­stič­ki oza­re­ne čul­no­sti, neo­do­lji­ve eks­cen­trič­no­sti, sve­op­šteg ži­vot­nog sla­vlja i ko­smič­ke usmje­re­no­sti”, što bi re­kao Zo­ran Glu­šče­vić, ta­da­šnja štam­pa je do­če­ka­la pam­fle­ti­ma i pod­smi­je­hom. Tih dva­na­est pje­sa­ma je, ta­ko­re­ći, ana­te­mi­sa­no. Isi­do­ra ga je od­mah uze­la u za­šti­tu čim joj je po­slao knji­gu. I od­mah mu je pi­sme­no za­hva­li­la. U „Po­li­ti­ci” Živ­ko Mi­li­đe­vić na­pa­šće i Isi­do­ru i „Ot­kro­ve­nja”.
Pam­flet Mi­lo­ša Mi­lo­še­vi­ća u „No­vom li­stu”, po­vo­dom „Ot­kro­ve­nja”, ve­o­ma je po­go­dio Rast­ka. Htio je da se zbog ovog tek­sta ubi­je. Jer, Mi­lo­še­vi­ćev tekst vr­vi od uvre­da, in­si­nu­a­ci­ja i pod­me­ta­nja sa­svim lič­ne, in­tim­ne pri­ro­de, a za nje­go­vu po­e­zi­ju ve­li da je jed­na obič­na be­smi­sli­ca. Ured­ni­štvo „Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka” uzi­ma ga svo­jim auto­ri­te­tom u za­šti­tu – Mi­loš Cr­njan­ski sa ne­skri­ve­nim odu­še­vlje­njem po­zdra­vlja iz­la­zak „Ot­kro­ve­nja”.
Za­pa­žen je na žu­re­vi­ma be­o­grad­skim – kod Ol­ge Ha­džić (sva­kog če­tr­na­e­stog), kod Mi­ce i Ma­re Baj­lo­ni (sva­kog če­tvrt­ka), kod Mil­ke Pra­por­če­to­vić, Oli­ke Mi­ha­i­lo­vić, Ca­ce Jan­ko­vić, Rad­mi­le Velj­ko­vić. Rast­kov sa­vre­me­nik Ko­sta St. Pa­vlo­vić o tom vre­me­nu je za­bi­lje­žio: „Na tim se žu­re­vi­ma igra­lo uz zvu­ke kla­vi­ra o ko­ji je uda­rao je­dan biv­ši car­ski ru­ski ofi­cir ko­ga je pro­gon­stvo pri­mo­ra­lo da uni­for­mu, ko­nja i sa­blju za­mi­je­ni ža­ke­tom, kla­vi­rom i no­ta­ma. Sa­mo se kod Mil­ke Pra­por­če­to­vi­će­ve igra­lo po bi­je­lom mra­mo­rom po­plo­ča­nom ho­lu uz zvu­ke gra­mo­fo­na ko­ji je na­vi­jao Sa­ša De­ro­ko, dok kod Oli­ke Mi­ha­i­lo­vi­će­ve ni­je uop­šte bi­lo igra­nja.
I Rast­ko je bio igrač, ali ne­zgra­pan. Bio je vi­sok, kru­pan, po­ma­lo po­gu­ren i pri­lič­no te­žak. Du­ge ru­ke za­vr­ša­va­le su mu se ri­đe­ma­lja­vim ša­ka­ma tan­kih i ne­što čvor­no­va­tih pr­sti­ju... Još kao mlad bio je pri­lič­no će­lav, če­la ja­ko raz­vi­je­nog, pre­du­gog i gr­ba­vog no­sa me­đu raz­vi­je­nim ja­go­di­ca­ma... Vr­skao je kad go­vo­ri... kao cje­li­na nje­go­va ru­žno­ća bi­la je pri­vlač­na. Iz nje su zra­či­li do­bro­ta, po­šte­nje i obra­zo­va­nost...”(NA­STA­VI­ĆE SE)