-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Se­stra Lju­bi­ca i njen muž Mi­lo­rad Lu­ko­vić, di­rek­tor Dru­ge žen­ske gim­na­zi­je, ugle­dan i ci­je­njen čo­vjek, uspje­li su pre­ko svo­jih pri­ja­telj­skih ve­za da Rast­ko bu­de pri­mljen u di­plo­ma­ti­ju – de­kre­tom mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la dr M. Nin­či­ća, 20. de­cem­bra 1923. go­di­ne, Rast­ko Pe­tro­vić di­plo­mi­ra­ni prav­nik, po­sta­vljen je za pri­prav­ni­ka u ran­gu či­nov­ni­ka de­ve­te gru­pe pr­ve ka­te­go­ri­je Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la. Mar­ko Ri­stić je za­pi­sao da je ‘„pri­jem­ni is­pit po­lo­žio s mu­kom i bla­go­da­re­ći iz­vje­snim pro­tek­ci­ja­ma...”’ Sre­di­nom ja­nu­a­ra 1924. go­di­ne Rast­ko Pe­tro­vić, pri­prav­nik Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la, dao je za­kle­tvu: „Ja, Rast­ko Pe­tro­vić, za­kli­njem se Sve­mo­gu­ćem Bo­gu da ću vla­da­ju­ćem Kra­lju, Alek­san­dru I, bi­ti vje­ran, i da ću du­žnost po za­ko­ni­ma i za­kon­skim od­red­ba­ma tač­no i sa­vje­sno vr­ši­ti. Ta­ko bi Bog po­mo­gao...”
Sud op­šti­ne be­o­grad­ske, na osno­vu pri­ba­vlje­nih do­ka­za, iz­da­je po­tvr­du da je Rast­ko Pe­tro­vić vla­da­nja i po­na­ša­nja do­brog, za ka­kvog ga u gra­đan­stvu sma­tra, a i da ne pri­pa­da ni jed­noj par­tij­skoj ili ile­gal­noj or­ga­ni­za­ci­ji. Sta­vlja na pa­pir pr­va raz­mi­šlja­nja o bu­du­ćem ro­ma­nu „Dan še­sti”. Se­li se iz Ra­tar­ske uli­ce u Do­brinj­sku, a po­tom u Sko­pljan­sku (da­nas Nu­ši­će­vu) uli­cu. Ali i da­lje se hra­ni kod se­stre Zo­re. Sa­vre­me­ni­ci ka­žu da ni­kad ni­je bio ka­fan­ski čo­vjek. Vo­lio je dru­štvo, pa i dru­štvo žen­skog svi­je­ta, ka­ko ka­že Alek­san­dar De­ro­ko, ali uglav­nom na Adi Me­đi­ci, kod „Šest to­po­la”, na spla­vo­vi­ma „Bob-klu­ba” ili na sje­delj­ka­ma.
U mi­ni­star­stvu su mu po­vje­re­ni po­slo­vi or­ga­ni­zo­va­nog pri­je­ma stra­na­ca i knji­žev­no-umjet­nič­ka pro­pa­gan­da. Pret­po­sta­vlje­ni is­ti­ču da je uč­tiv i pri­ja­tan, ko­rek­tan i ko­le­gi­ja­lan, da ima ini­ci­ja­ti­vu u ra­du i da svoj po­sao ra­di s ve­li­kim ra­zu­mi­je­va­njem i lju­ba­vlju, po­u­zda­no; da je do­bro vas­pi­tan i obra­zo­van ta­ko da za­slu­žu­je una­pre­đe­nje ka­da is­pu­ni uslo­ve.
Su­je­vje­ran, op­či­njen ma­gi­jom, za­ni­jet Pa­ska­lo­vim „Mi­sli­ma”, u „Po­kre­tu” ob­ja­vlju­je esej „Mla­dić­stvo na­rod­nog ge­ni­ja”, tekst zna­ča­jan za ra­zu­mi­je­va­nje no­ve po­e­ti­ke srp­ske pje­snič­ke avan­gar­de”. De­ve­to­ri­ca be­o­grad­skih pje­sni­ka, po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce ro­đe­nja Bran­ka Ra­di­če­vi­ća, ob­ja­vlju­ju „Al­ma­nah”. Oku­pi­li su se pri­ja­te­lji raz­li­či­tih knji­žev­nih ori­jen­ta­ci­ja (Si­be Mi­li­čić, Sta­ni­slav Vi­na­ver, Tin Uje­vić, Ran­ko Mla­de­no­vić, Mi­loš Cr­njan­ski, To­dor Ma­noj­lo­vić, Gu­stav Kr­klec, Rast­ko Pe­tro­vić i Bo­ži­dar Ko­va­če­vić).
U ok­to­bru 1925. go­di­ne za­vr­šio je po­la­ga­nje dr­žav­nog struč­nog is­pi­ta – pi­sme­ni is­pit po­la­gao je još to­kom lje­ta i do­bio ocje­nu 6, usme­ni is­pit ta­ko­đe je po­la­gao kra­jem ju­na (Isto­ri­ja Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ocje­na 9, Di­plo­mat­ska isto­ri­ja Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ocje­na 8, Di­plo­mat­ska isto­ri­ja Evro­pe od ve­li­ke Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je do da­nas, ocje­na 9) usme­ni is­pit iz dru­gog di­je­la po­lo­žio je 30. ok­to­bra: Me­đu­na­rod­no jav­no i pri­vat­no pra­vo, ocje­na 9; Po­li­tič­ki i eko­nom­ski ze­mljo­pis Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca i po­li­tič­ki ze­mljo­pis Evro­pe, ocje­na 8; Or­ga­ni­za­ci­ja Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la i nje­go­vih or­ga­na, ocje­na 10.
„Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” po­čet­kom de­cem­bra cio broj po­sve­ću­je Nje­go­šu i nje­go­vom dje­lu. Rast­ko pi­še da je „Gor­ski vi­je­nac” „jed­na od naj­li­ri­ski­jih knji­ga na­še­ga na­ro­da”. „Vre­me” štam­pa Rast­ko­vu po­e­mu „Ve­li­ki drug”, u spo­men tri­de­set hi­lja­da nje­go­vih vr­šnja­ka ko­ji po­mri­je­še u Al­ba­ni­ji. Rje­še­njem mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la Nin­či­ća, 16. ja­nu­a­ra 1926. go­di­ne, Rast­ko Pe­tro­vić, pri­prav­nik, utvr­đen je za stal­nog či­nov­ni­ka, a već 20. fe­bru­a­ra po­sta­vljen je za pi­sa­ra. Bo­ra­vi u Ita­li­ji u na­šem po­slan­stvu. I dok su od­no­si sa Mar­ko Ri­sti­ćem za­hlad­nje­li, sa Mi­mom De­din­cem je u stal­noj ve­zi.
U „Vre­me­nu” opi­su­je jed­no svo­je pu­to­va­nje aero­pla­nom do Ca­ri­gra­da, a u „Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku” pi­še o svo­jim uti­sci­ma sa pu­ta po Špa­ni­ji – To­le­do, Kor­do­ba... Mi­ni­star ino­stra­nih dje­la naj­zad pot­pi­su­je po­sta­vlje­nje Rast­ka Pe­tro­vi­ća za pi­sa­ra u Kra­ljev­skom po­slan­stvu pri Va­ti­ka­nu, 23. ok­to­bra 1926. go­di­ne. Kra­jem go­di­ne u Be­ču iz­la­zi iz štam­pe „An­to­lo­gi­ja evrop­ske li­ri­ke no­vi­jeg vre­me­na (1900-1925), a od na­ših pje­sni­ka za­stu­plje­ni su: Mi­lu­tin Bo­jić, Ran­ko Mla­de­no­vić, A.B. Ši­mić, Gu­stav Kr­klec, Mi­loš Cr­njan­ski, Rast­ko Pe­tro­vić, Ivo An­drić, Mi­ro­slav Kr­le­ža, Fran Al­breht, Alojz Grad­nik, Sreć­ko Ko­so­vel i Mi­lan Jarc. No­stal­gi­čan za za­vi­ča­jem u bo­žić­nom bro­ju „Vre­me­na” ob­ja­vlju­je pje­smu „Za nju”.
U rim­skom po­slan­stvu po­sla­nik je pje­snik Mi­lan Ra­kić, čo­vjek ve­o­ma vi­so­ke kul­tu­re, sa iz­u­zet­nim ra­zu­mi­je­va­njem za knji­žev­no stva­ra­nje, ko­ji Rast­ka pri­hva­ta kao dra­gog sa­go­vor­ni­ka. Po­čet­kom 1927. go­di­ne „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” po­či­nje da ob­ja­vlju­je Rast­kov ro­man u na­stav­ci­ma „Sa si­la­ma ne­mjer­lji­vim”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)