-PIŠE: MR RADOje FEMIĆ


Pe­ri­od NOB-a i re­vo­lu­ci­je do­nio je na sce­nu no­ve obra­sce raz­mi­šlja­nja i ži­vlje­nja. Po­bje­da ko­mu­ni­sta i nji­ho­va vlast od 1945. zna­či­la je i no­vu idej­nu epo­hu na te­ri­to­ri­ji ne­ka­da­šnje Kra­lje­vi­ne SHS. „No­ve dru­štve­ne sna­ge, no­va dru­štve­na kre­ta­nja, na­me­ta­li su po­tre­bu iz­grad­nje jed­ne no­ve ide­o­lo­gi­je, ko­ja se, kao i dru­ga uče­nja o dru­štvu, je­di­no mo­gla uob­li­či­ti iz od­go­va­ra­ju­ćih za­te­če­nih gle­da­nja.“
Par­ti­zan­sko ju­go­slo­ven­stvo po­či­va­lo je na ide­o­lo­gi­ji, ali je če­sto bi­lo do­pu­nje­no sta­vo­vi­ma mark­si­stič­ke te­o­rij­ske na­u­ke. Za­pra­vo, so­ci­ja­li­stič­ka Ju­go­sla­vi­ja pro­iz­ve­la je si­stem vri­jed­no­sti ko­ji je, na ne­ki na­čin, bio iz­mi­je­ša­na na­u­ka i ide­o­lo­gi­ja. No­ve vla­sti su u svoj idej­ni okvir smje­šta­le sve one te­o­rij­ske po­stav­ke o bes­kla­snom dru­štvu i so­ci­ja­li­zmu, ko­je su se na­do­ve­zi­va­le na nji­ho­va ide­o­lo­ška shva­ta­nja. Mi­lo­van Đi­las to uvi­đa, ali is­ti­če i raz­li­ke. „Ma­da su ide­o­lo­gi­je i na­u­ke neo­t­klo­nji­vi i neo­dvo­ji­vi dio čo­vje­ko­vog po­sto­ja­nja, one su i raz­li­či­te, ka­ko po pred­me­ti­ma – pr­ve bor­ba sa sa­bra­ćom, a dru­ge – s pri­ro­dom, ta­ko i po vi­zi­ja­ma i me­to­di­ma – pr­ve pre­te­žno ira­ci­o­nal­ne i ide­al­ne, a dru­ge – ra­ci­o­nal­ne i re­al­ne.“ Ana­li­zi­ra­ju­ći uspjeh ko­mu­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je u Sr­bi­ji, aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić pa­ra­fra­zi­ra Ar­nol­da Tojn­bi­ja, i ka­že da je ko­mu­ni­zam, od­no­sno bolj­še­vi­zam u So­vjet­skom Sa­ve­zu bio de fak­to jed­na evrop­ska re­li­gi­ja, ko­ju je Evro­pa da­la Ru­si­ji, da bi je uve­la u za­jed­nič­ku za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju. Sve do onog mo­men­ta dok je ko­mu­ni­zam bio jed­na po­let­na ide­o­lo­gi­ja, ko­ja je obe­ća­va­la da će uni­je­ti ne­ke po­zi­tiv­ne pro­mje­ne u isto­ri­ju ci­je­log čo­vje­čan­stva, ni srp­ski na­rod ga ni­je mo­gao iz­bje­ći. Sto­ga, sma­tra aka­de­mik Ek­me­čić, srp­ski na­rod ni­je na­pra­vio gri­jeh. Ra­di­lo se o to­ku isto­ri­je ko­ji ni­je mo­gao bi­ti iz­bjeg­nut.
No­ve vla­sti od 1945. ospo­ra­va­le su na­čin uje­di­nje­nja ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve 1918. go­di­ne. Zva­nič­na ide­o­lo­gi­ja je sma­tra­la da je no­va (dru­ga) Ju­go­sla­vi­ja na­sta­la kao re­zul­tat oslo­bo­di­lač­ke bor­be svih nje­nih na­ro­da to­kom NOR-a. Bor­ba pro­tiv fa­ši­zma, na­ci­zma i „do­ma­ćih slu­gu“ bi­la je za­jed­nič­ka ak­ci­ja, a na­ro­di su od­lu­či­li da stvo­re no­vu dr­ža­vu, u ko­joj ne­će bi­ti ni kla­sne ni na­ci­o­nal­ne eks­plo­a­ta­ci­je. Taj cilj sa­žet je u sin­tag­mi brat­stvo-je­din­stvo, a glav­na pot­po­ra sve­mu i iz­vor sve­ga pred­sta­vlja­la je Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka bor­ba.
Sva­ki kon­ti­nu­i­tet sa pret­hod­nom za­jed­nič­kom dr­ža­vom (Kra­lje­vi­nom SHS) ko­mu­ni­sti su ne­gi­ra­li. Sve te­ko­vi­ne pr­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve su po­ni­šta­va­ne, a Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je ka­rak­te­ri­sa­na is­klju­či­vo u ne­ga­tiv­nom kon­tek­stu i pe­žo­ra­tiv­nom smi­slu. Pr­va lič­nost no­ve Ju­go­sla­vi­je, Jo­sip Broz Ti­to, o uje­di­nje­nju iz 1918. go­di­ne, na Pe­tom kon­gre­su KPJ, 1948. ka­že: „Do ta­ko­zva­nog uje­di­nje­nja Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca do­šlo je 1918. go­di­ne, po­mo­ću obil­ne asi­sten­ci­je po­bjed­nič­kih srp­skih i fran­cu­skih tru­pa ko­je su do­šle u Hr­vat­sku, Slo­ve­ni­ju, Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu i Cr­nu Go­ru. To što su srp­ske tru­pe do­šle u te kra­je­ve pot­pu­no je ra­zu­mlji­vo, jer je pra­vi­lo jed­na dr­ža­va-jed­na voj­ska. Ali, va­žno je s ko­jim se ci­ljem do­šlo! A još vi­še, s ko­jim je ci­ljem do­šla fran­cu­ska voj­ska, jer ni u Hr­vat­skoj ni u Slo­ve­ni­ji ni­je bi­lo ni­jed­nog austrij­skog ni nje­mač­kog voj­ni­ka. Ja­sno: te voj­ske su do­šle da bi obez­bi­je­di­le ve­li­ko­srp­skoj bur­žo­a­zi­ji vla­da­ju­ći po­lo­žaj, a či­ta­voj bur­žo­a­zi­ji u dr­ža­vi, tj. i do­ma­ćoj bur­žo­a­zi­ji u tim kra­je­vi­ma, ne­sme­ta­no pljač­ka­nje rad­nih ma­sa, i da bi one­mo­gu­ći­le re­vo­lu­ci­o­nar­ni po­kret u tim kra­je­vi­ma ko­ji će se na­glo raz­vi­ja­ti pod uti­ca­jem ve­li­ke Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, i usled do­ga­đa­ja u Ma­đar­skoj.“
Ključ­ni za­da­tak no­ve vla­sti bio je raz­vi­ja­nje i ute­me­lje­nje ju­go­slo­ven­skog (so­ci­ja­li­stič­kog) pa­tri­o­ti­zma. Taj pa­tri­o­ti­zam u prak­si tre­ba da zna­či raz­vi­ja­nje lju­ba­vi pre­ma SSSR-u, i isto­vre­me­no nje­go­va­nje mr­žnje pre­ma im­pe­ri­ja­li­stič­kim si­la­ma, iza­zi­va­či­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ina­če, stal­no in­si­sti­ra­nje na tzv. ve­li­ko­srp­stvu, pri­sut­no u po­li­ti­ci KPJ, do­la­zi od stra­ne sta­va Austro­u­gar­ske pre­ma Sr­bi­ji, i po­seb­no od­no­sa Ko­min­ter­ne pre­ma srp­skom na­ro­du. Oni su, na­i­me, Sr­be vi­dje­li kao naj­broj­ni­ju na­ci­ju, i stal­no su te­ži­li su­zbi­ja­nju srp­skih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Sr­be je kon­stant­no tre­ba­lo za­u­sta­vlja­ti u nji­ho­vim na­ci­o­nal­nim te­žnja­ma. Po mi­šlje­nju aka­de­mi­ka Va­si­li­ja Kre­sti­ća, sve što je bi­lo srp­sko auto­mat­ski je, u vri­je­me ko­mu­ni­zma, do­bi­ja­lo pri­djev ve­li­ko­srp­skog he­ge­mo­ni­zma, šo­vi­ni­zma, na­ci­o­na­li­zma, ugnje­ta­va­nja osta­lih na­ro­da i sl. Ova prak­sa na­sta­vlje­na je i da­lje, u post­ko­mu­ni­stič­kim dru­štvi­ma, na­kon 1990. go­di­ne. (Na­sta­vi­će se)